Нажмите "Enter" для перехода к содержанию

Век Серафима: житије и време

На дан преподобног Серафима Саровског нудимо читаоцима текст писца-историчара Николаја Лисовог. Mада датира из 2003. године, текст је и данас актуелан, јер су искуство живота и светост преподобног Серафима утицали на сваког од нас.

Неопходан предговор

Веома је тешко говорити и писати о светима, снимати филмове о њима. Тешко је, најпре, стога што је одавно прекунута традиција у којој је светост била — могла је бити! – непосредно искуство живота руског човека. Притом се овај прекид није догодио пре седамдесет или осамдесет година, у време совјетског атеизма, већ много раније. Још у доба преп. Серафима многи нису разумели и прихватали људе који ће касније бити прослављени као светитељи.

Затим, у нашој Цркви готово да нема богословског учења о светости. Као што је говорио Василиј Васиљевич Болотов, велики црквени историчар, у Православној Цркви је добро разрађено учење о Светој Тројици, о Христу, али мало о антропологији, то јест, учење о човеку. А учење о светости директно је повезано са хришћанском антропологијом, будући да је светост најузвишеније стање човека у његовом могућем приближавању обожењу.

Постоји још један деликатан детаљ. Унутар саме Цркве су се према светости увек односили са извесним опрезом. И то из врло разумљивог разлога – зато што је граница између светости и прелести, односно лажног духовног стања, псеудо-духовног искуства, танка попут оштрице ножа. Понекад је врло тешко уочити када и како стање светости прелази у стање прелести. Један песник је рекао: “… у дане моје лукаве, ошамућене од лудог лêта, живим на ивици славе, као на оштрици жилета“.

Дакле, ивица славе, али не славе у уобичајеном смислу, већ у смислу црквеног прослављења, сјаја нимба на икони — то је увек оштрица ножа. Зато не чуди чињеница да су се и према преп. Серафиму, његовим подвизима и чудима, многи његови савременици и манастирски поглавари односили са опрезом.

Епоха

Време у коме је живео преп. Серафим (1759. – 1833.) представља веома тежак период у историји руске духовности и руског монаштва. Преп. Серафим је вршњак манастирске реформе Катарине Велике, када је извршена конфискација црквених земаља. Реформа је спроведена 1764. године. Преп. Серафиму (који је у то време још увек био само дечак Проша, Прохор Мошнин) тада је било 5 година. Он је растао управо у таквим околностима.

Катарина није била некакав зли непријатељ који је покушавао да уништи цркву. Била је то заиста велика царица. Савременици Петра I и Катарине II нису били далеко од истине када су критиковали стање монаштва у доба своје владавине. Јер, искрено речено, можемо ли се сетити ичег значајног у руском монаштву и руској светости друге половине 17. века, у време пре владавине Петра I? Практично ничег. Најбурнији догађаји су везани за раскол, за сукоб Никона и Авакума. То јест, сва народна енергија, сав духовни потенцијал се излио у раскол, у негативно, у поезију расколничких скитова које су касније опевали Мељников-Печерски и Љесков. А шта је остало позитивно? Огроман је број недостатака, грешака и оног напросто ружног што су током друге половине XVII и прве половине XVIII века и црквене и световне власти покушале да искорене.

Погледајте Одлуке Сабора из 1667. и 1682. године, као и бројне указе царева Алексеја Михајловича и Петра Великог, усмерене на искорењивање пијанства, паразитизма и бескућништва у монаштву, како би се увела дисциплина у целој држави. Појавила се контрола – да, контрола јесте сувишна, непотребна мера — али то је била контрола од стране државе. Од епископа се захтевало да одржавају ред у манастирском животу, а ови су, са своје стране, захтевали то исто од настојатеља манастира, и нешто се ипак мењало.

Неколико речи о секуларизацији, фактички – национализацији манастирских поседа. Држава више није могла да трпи да се цео милион њених поданика налази у кметској зависности од манастира и да тако велики проценат земље буде у поседу манастира. Катаринином реформом монаштво је ослобођено потребе да води огромно манастирско газдинство: Троице-Сергијева Лавра је, на пример, имала сто хиљада кметова, а њени поседи су се налазили у седам или осам губернија! Од свега тога су се одједном ослободили. А где усмерити енергију? У унутрашњи монашки препород! Од тада (иако то уопште није “откриће” XVIII века, већ првобитна суштина монаштва) основни циљ монаштва – светост – требало је да дотакне срце сваког монаха.

Да, наравно, нису сви били способни за то, нису сви били спремни. Али ипак, препород је полако почео. Препород под новим условима. Који су то нови услови? У чему се састоји новина целе ситуације? Практично по први пут у време владавине Петра и Катарине монаштво се уводи у сферу богословске мисли.

Руско свештенство (ако не рачунамо неколицину који су били малоруског порекла) и руска Црква са смирењем су прихватили ову манастирску реформу. Једини начин унутрашњег протеста од стране руског свештенства и монаштва било је… подвижништво. И за Катаринине владавине, и након тога, у совјетско време, догађало се следеће: што је притисак био строжи и јачи, што је суровији био антицрквени терор, то се више подвижника и светитеља појављивало у земљи Русији…

“Добротољубље”: између цркве и културе

Осамнаести век је, с једне стране, отворио прозор у Европу, и Русију је буквално преплавило и притиснуло европско Просветитељство. У овом процесу многи често виде – и не без разлога! – много тога негативног. У ствари, било је и много добрих ствари. Била нам је потребна наука, и наш велики Ломоносов је европску науку успео да синтетише и претвори у руску науку. Успео је и да створи први руски универзитет, заједно са Шуваловим. Кнегиња Дашкова, са благословом Катарине II, оснива Руску академију словесности и активно учествује у изради Речника Руске Академије. У просветитељству као таквом, све дотле док оно не постане мрачнњаштво, нема ничег лошег, оно је потребно. Било је потребно чак и монаштву: без њега се у Руској духовној култури не би појавило “Добротољубље”. Шта је то? Преп. Серафим је био млађи савременик преподобног Паисија (Величковског), млађи савременик митрополита Гаврила (Петрова), који чине веома велику ствар. Први – најпре на Атону, а затим у својим молдавским манастирима – сакупља и преводи на руски језик древне светоотачке поуке, ствара такозвано “Добротољубље” – велику збирку радова монаха-подвижника из прошлости, која представља духовну класику. Други даје благослов овом издању и почиње да га предводи. Тако монаси добијају својеврсни уџбеник, неку врсту аскетске енциклопедије. “Добротољубље” – то су степенице ка молитви. А шта је молитва? Зашто је она уопште потребна? Преп. Серафим је не само у познатом разговору са својим учеником Мотовиловим, већ и примером свог живота, дао одговор на ово питање: молитва, као и читање Светог Писма, као и богословско размишљање, као и учествовање у Литургији, све су то само средства за стицање благодати Светог Духа. То јест, молитва и „Добротољубље” отварају човеку нови пут…

Дакле, “Добротољубље” се појављује када монах постане — може постати ако је потребно! – научник-филолог, текстолог, кад зна језике и може да преводи са грчког и, ако нешто није сачувано на грчком, да узме латинске преводе, да упореди са текстовима на другим језицима. Ако отворимо Речник Руске Академије, видећемо да су његови главни аутори били духовна лица. А благословио је и предводио издање горе поменути митрополит Гаврил (Петров).

У ствари, ни монаштво, нити Црква уопште, не могу без културе. То је вечита противуречност између Империје и Пустиње (скитова), између Цркве и културе. Да ли је цркви потребна култура? Монаху исихасту, који твори тиху, самоподвижну Исусову молитву, ништа није потребно: ни Москва, ни Петербург, ни гора Атонска, ни Јерусалим са његовим светињама. Не требају му чак ни књиге. Али, с друге стране, ако сви кажемо да нам ништа од тога не треба, онда нећемо имати ни Тројице-Сергијеву Лавру, ни Саровски манастир, ни Храм Христа Спаситеља. Што се тиче Цркве и културе, дијалектика је много „тања“ него што се некима понекад чини. “Добротољубље” је немогуће без високе културе, а без „Добротољубља“, као и без преподобног Серафима, немогућа је истинска духовност. Штавише, без “Добротољубља” није могућ ни сам преподобни Серафим.

Дакле, шта се то догодило у другој половини XVIII века? Два правца развоја — правац духовног, богословског просвећења и правац аскетског подвига су се срели, укрстили, а затим се некако спојили и догодило се нешто ново. Који су то правци и шта се то догодило? С једне стране је пут европског Просветитељства. То је, као што сам рекао, било неопходно у сваком погледу – како за монашки живот, тако и да би настала наша величанствена богословска наука, систем четири академије, богословије у свакој епархији и слично. С друге стране, постојао је и други заветни пут, пут унутрашњег духовног узрастања.

У Таворској светлости

Шта је то исихазам? То је другачија духовна култура, другачији систем организације живота, различит од интелектуализма Просветитељства. Граница Запада и Истока (духовног “Запада” и духовног “Истока”) прошла је преко Таворске горе.

Шта се догодило на Тавору? Господ се преобразио пред својим ученицима: апостоли нису видели Христа као обичног човека, већ у сјају славе, у светлости обожења, светлости која им се окрила још овде, на земљи.

Али Господ је са свом својом енергијом и озарењем одувек био такав, са Њим се ништа ново није догодило. Преображење се догодило са ученицима. У једном кратком трену отвориле су им се очи како би видели сјај, видели прослављеног Спаситеља, видели, како је сам Христос рекао, Царство Небеско, које је дошло у свој својој снази. (Али, само на један трен. Ова снага их је одмах оборила с ногу, пали су ничице и ништа нису видели.) Отворио им се слух – чули су Спаситеља како разговара са Илијом и Мојсијем. Односно, дошло је до отварања нових осећања.

Нама се чини: да, човек чује, да, човек види. А у ствари, он ништа не види и не чује, само некакве звуке и некакву светлост. Али када му од Бога бива дато да види и чује, тада се човек преображава, тек тада изистински види и чује.

Таворска светлост је визија која је могућа само у молитви, на високом нивоу духовног подвига, то је визуелна перцепција оне божанске енергије, божанског присуства. Знамо да је Бог све и да је у свему, знамо да је свет прожет божанском благодаћу, али то знамо умом, а у молитви и аскези добијамо прилику да то видимо, дотакнемо. И да искористимо ту енергију за властити преображај. У теологији постоји појам синергија. О томе је апостол Павле рекао: „више не живим ја, већ у мени живи Христос“. И појављује се могућност за сасвим другачије понашање и другачији однос према свему. Изгледа као да ту нема ничег нарочитог, чини се да је преп. Серафим обичан старац, погурен, у широкој кошуљи од грубе тканине… И одједном – небо се отвара. Изненада се испоставља да он види једну нову Русију, њен нови квалитет, њено ново предодређење и ново уређење. Видео је нови лик, нови пут Русије. Зато се понекад за њега каже да је први преподобни у руској историји пророчког типа. Не само зато што је некоме нешто открио или рекао. Пре свега због начина на који се односио према животу. У томе се и огледа његово “пророштво”.

Преп. Серафим је могао да седи у свом далеком скиту, да се моли у шуми или на камену и да га нико није види, али није узалуд рекао: “Стекни смирен дух и хиљаде око тебе ће се спасити”. Овај дух се излива из сваког истинског молитвеника и почиње да преображава и благоустројава живот око себе. И не само живот човека, већ и бесловесне животиње: и медведа, и зеца, и лисицу… То је оно што се сада зове екологија. И на овој новој, духовној екологији заснован је, између осталог, и другачији, монашки начин вођења газдинства. Управо због тога је, можда, на Соловкама, на северу, месту које је у совјетско време било место изгнанства и робије, расло грожђе! Монаси су својим не само физичким, већ и молитвеним, духовним, исихастичким деловањем тако утицали на свет око себе, да се и клима мењала. То је сасвим другачија култура, другачији начин уређења и, узгред буди речено, начин на који би могло да се устроји ново, другачије, духовно уређење целе државе…

Преподобни Серафим Саровски. Икона. Русија, 20. век

У Русији још увек тога нема, још снег лежи на пољима испред скита, а преподобни Серафим на том снегу показује Мотовилову шта значи бити у Духу Светом. То је врло јасна слика. Ништа се није променило: снежна пољана, дрво, пањ на који је он посадио Мотовилова, а сам је чучао пред њим.

И одједном – небо се отвара. И изненада Мотовилова прожима Таворска светлост која не пече, већ греје. И преподобни пита: – И, ваша Богољубивости, осећате ли, греје ли вас? Греје. – А поледајте, око вас се снег не топи – каже старац. – Снег се не топи, значи да је то другачија топлота, другачија светлост од оне о којој сте размишљали.” Управо о тој спремности и способности руског човека да запламти овом новом светлошћу, новом енергијом, да у будућности свој живот организује у Таворској светлости подвига и молитве, о могућност да изгради другу, Таворску културу, засновану на отворености
према божанским енергијама, о томе говори пророчанство (не у дословном, писаном тексту) преподобног Серафима.

Прекретнице житија

Увод

Двадесетог новембра 1778. године, уочи празника Ваведења Пресвете Богородице, Прохор Мошнин долази у Саровски манастир.

Празник Ваведења Пресвете Богородице повезан је са причом о рођењу и детињству Дјеве Марије. Јоаким и Ана дуго нису имали деце, и када им је, након дугих молитава, било дато Божје откровење о рођењу детета, Ана је рекла: “Ако будемо имали дете, даћемо га Господу на дар”. Рођена је девојчица, Марија, и када је имала три године родитељи су је довели у Јерусалимски храм, како би испунили свој завет. А девојчица је, на изненађење многих, без размишљања, не осврћући се, лако, као да иде својој кући, устрчала уз петнаест огромних степеница које воде у храм.

Према предању, дочекао Ју је првосвештеник и, видевши духом ко то улази у храм, увео Марију у Светињу над светињама, те је живела у храму, хранећи се храном коју су Јој доносили анђели.

Мајка Божија је Својим животом у храму представљала праобраз целокупног будућег монашког подвига: целомудреност, послушност, молитву, пост. Преподобни Серафим је такође био осењен посебном духовном везом са Богородицом: она му се јављала 12 пута током живота, исцељивала га од болести и говорила за њега “Овај је од нашег рода”. Мислим да долазак у манастир баш на Ваведење није био специјално планиран. Вероватно је Прохор пожурио да стигне у манастир пре празника, али није имао на уму то о чему ми сада причамо. Њему не би пало на памет да у овој случајности, која је за нас очигледна, тражи неку симболику, то је Бог тако уредио.

Име

Следећи важан тренутак: приликом монашког пострига, послушник Прохор добија ново име – Серафим. Не знамо тачно у част ког светитеља је Прохор Мошнин добио име.

Серафими су, као и херувими, анђели и архангели, један од девет анђеоских чинова, а по свом пламеном, светлоносном служењу, овај чин је најближи Самом Богу. У монаштву су то позната имена, и Серафим, и Херувим.

Главно је да Прохор заиста постаје Серафим не само по имену, већ по суштини: у древном јеврејском језику Серафим значи ‘огњени, пламени’.

Улазница за пустињу (скит)

Двадесетог новембра 1794. године, опет уочи Ваведења, тачно шеснаест година након доласка у Саров преп. Серафим одлази из Саровске обитељи ради подвига пустињског живота, а по благослову градитеља манастира Исаије. Отишао је са „улазницом“ – у синодално време у ком је владала нарочита „дисциплина” и за отшелништво је била потребна “улазница”. У документу који се цитира у Житију, каже се: “Отпуштен ради боравка у пустињи, у својој (то јест манастирској) кући изван манастира, због неспособности да борави у друштву, због болести и молитвене усрдности… само за постизање духовног мира.“

Можда отац Серафим носи са собом у пустињу књигу “Добротољубље” која је објављена 1793. године. У сваком случају, његове поуке сведоче о томе да је активно проучавао “Добротољубље”. А релативно недавно је у одељењу за рукописе Руске државне библиотеке пронађен аутограф, где је руком самог преподобног Серафима написано: “А пре свега читај књигу “Добротољубље”.

…Зашто људи одлазе у пустињу (скитове), зашто се осамљују, зашто тихују? И осама, и пустиња спољним средствима максимално доприносе концентрацији, усредсређивању. А то за преподобног Серафима није било циљ, већ средство. Прошавши живот у пустињи, у осами, у подвигу тиховања, толико се очистио, да је Дух Свети у њега улазио без икаквих препрека. Сећате ли се како је узео Мотовилова за руку и – гле, „види, ми смо у духу, а ја нисам ништа урадио, чак се нисам ни прекрстио, само сам се унутра, у срцу, тихо помолио“. Ето шта је исихазам…

Подвиг послушања

Дакле, наш подвижник је живео у пустињи, није одлазио у манастир ни на службе, сам се молио. Зашто је онда био приморан да се врати у обитељ? Са становишта строге црквене дисциплине његово отшелништво је заиста било извесно искушење за манастирску братију: па он не иде у цркву. Какав пример даје и монасима, и мирјанима? Појавила се нова духовна опасност: у одређеној фази исихастичког упражњавања живота унутрашње савршенство монаха-инока, његов унутрашњи подвиг може постати искушење за друге.

Морали су обазриво да га позову назад у манастир. То је деликатан тренутак када се исихастичко упражњавање живота сукобљава са општецрквеним упражњавањем. Игуман Нифонт враћа Серафима у манастир не зато што је био “лош човек”. На његовом месту свако би тако поступио. Штавише, да Нифонт није донео ту одлуку, дошао би архијереј и рекао: „А зашто твој Серафим неколико година не иде у цркву?“

Следећи корак је овде веома важан. Многи подвижници су се на томе спотакли: улазили су у конфликт. И – губили су све. Како је Симеон Столпник доказао своју светост, своје истинско подвижништво? Пришао му је архијереј и рекао: сиђи са стуба. А он неколико година пре тога није силазио, није сишао чак ни када му је мајка дошла. А сад је сишао. Архијереј је раширио руке и рекао: Ево, ово је заиста светост!

Осмог маја 1810. године отац Серафим се враћа у Саровску обитељ на захтев манастирске управе. Смирење је критеријум православне светости. Спремност да се, као послушање, сва своја светост и достигнута висина подвига положи пред ноге најнижег по духу игумана или архиереја. То је веома важно. А у подвижнику се, притом, ништа не слама. Да, сјајно је живети у шуми, са медведима, певати псалме, молити се Богу и хранити се травом седмолистом. Дали су му улазницу за пустињу – хвала им на томе. А сада су тражили да се врати у манастир – и вратио се. Затим, када је 1827. године приступио старчеству, изградили су му скит у близини и отац Серафим је почео да одлази тамо како би се осамио. Тамо се и догодио чувени разговор са Мотовиловим…

Разбојници

Важан моменат у животу преп. Серафима је онај кад су су га напали разбојници. То се догодило још пре повратка у манастир, у септембру 1804. године. Тројица непознатих (касније се испоставило да су то кметови једног спахије из суседства) дошли су код преподобног и захтевали новац. Отац Серафим је тада радио у башти. Он је одговорио да нема новца, јер га никада не узима ни од кога. Тада су га разбојници напали, срушили, везали и почели да га туку.

Серафим се није одупирао. Тада је имао око педесет година, био је висок, јак човек и увек је по шуми ишао са секиром у руци. Али када су га гневни пљачкаши опколили, он је спустио секиру на земљу и рекао: “Урадите оно што морате.”

У том свом несупротстављању разбојницима, преподобни Серафим је био сличан Христу који се молио за своје мучитеље у тренутку када су Га разапињали на крсту. Преп. Серафим је такође опростио тим сељацима, и не само да је опростио, већ је касније посредовао са молбом да им се не суди.

Молитва на камену

Убрзо након тога, излечивши се у манастирској болници од рана и вративши се у своју пустињу повијен (од тада је увек ходао ослањајући се на секиру или штап), преподобни Серафим се одлучио на још један подвиг. Угледао се на древне хришћанске столпнике и донео одлуку да се хиљаду дана и ноћи моли на камену. На овом камену ћу сазидати цркву Своју, рекао је Господ, на камену исповедања вере у Сина Божијег. На камену истог таквог исповедања Свети Серафим је узносио своје молитве за Русију – и свету и грешну, и праведну и разбојничку, призвану у будућности на такво мучеништво и такву Голготу за какву није знала ни у времена најсуровијих прогона.

Спасиће се онај који до краја истрпи. Након што је добровољно истрпео батине и поругу, преподобни Серафим је још дубље и пламеније примио у своје срце бол Богоостављености и радост васкрсења распете Русије. „Христос воскресе, радости моја!“ овим васкршњим поздравом дочекивао је сваког ко би му долазио.

Старчество

И на крају, последња ствар коју бих издвојио из његовог житија јесте приступање старчеству. Ово је веома важан моменат, јер се старчество код нас обично повезује са Оптинском пустињом. Преп. старец Леонид (Наголкин) приступа старчеству крајем тридесетих и почетком четрдесетих година XIX века, а старац Амвросиј – педесетих – шездесетих година. Преп. Серафим је већ 1825. године постао старац. Наравно, претежно интересовање за Оптинску пустињу је сасвим разумљиво: сви интелектуалци су одлазили у Оптину. Она је била најпогоднија, можда не за оне који сумњају, али у сваком случају за интелектуалце-вернике. Овде је био Гогољ. Достојевски је ту провео три дана. И Владимир Соловјов је посећивао Оптину. Чак је и Лав Николајевич Толстој неколико пута изволео доћи и својом руком је написао у књизи посета: “Гроф Толстој Лав благодари за гостопримство”.

У Сарову и неким од оближњих пустиња нико од њих није био. Али стотине и хиљаде обичних (и необичних) људи су били.

Духовна економија

Преп. Серафим у својој светости, у свом преподобном служењу, није само показао нови тип исихастичког упражњавања живота: ако нам је Паисиј Величковски дао “Добротољубље” као писано упутство, онда пример преп. Серафима представља упутство неписано. Све сам објаснио на врло једноставним, живим примерима. Рецимо, како се обратио Мотовилову: “Ево како смо трговали ми, трговци из Курска — покушавали смо да трговина буде што повољнија по нас. Тако се и у духовном животу трудите да стекнете Духа Светога што повољније, да што више благодати добијете”.

Све је речено тако обичним речима: “као трговци из Курска”. Многима се то не свиђа, неко то види као “приземно”, одбацује и саму реч “стицање”. Али зашто преподобни користи управо ове слике?

Вратимо се у време пре две хиљаде година, апостолу Павлу, који каже: Наоружај се, као храбри ратник, оружјем Божјим. Узми штит, узми копље итд. (Еф 6:11–14) Да ли то значи да нас он све позива да кренемо у напад? Наравно да не.

Али, с друге стране, ове слике нису случајне, јер је он могао да користи и друге метафоре. Зашто је апостол Павле упоредио хришћанина баш са ратником? Као и Христос у Својим причама и поукама, ап. Павле је узимао метафоре из конкретног живота, из свакодневице. А шта је у конкретном животу било тада, па и до данас шта може бити изнад војне службе, када човек у сваком тренутку мора бити спреман да жртвује себе, свој живот? Имајте на уму да се у Јеванђељу прослављају најмање три ратника, три стотника, центуриона: Лонгин, Корнилије и стотник из Капернаума. Чини ми се да је апостол Павле имао у виду врло једноставну ствар: у хришћанском подвигу нема нишчег натприродног. Хришћански подвиг је такво служење које се врши попут различитих земаљских служења.

Исто тако и преп. Серафим каже: са гледишта духовне економије, угледајте се на добре трговце који знају од које робе имају више добити. Ако вам боље иде молитва – молите се и добијајте више благодати; ако сте склонији да чините милостињу — чините је; ако вам се више свиђа и више благодати за душу добијате док читате Свето Писмо — читајте га. Све у славу Божију…

О пророчанствима правим и лажним

Данас се много говори о пророчанствима преподобног Серафима. Чак и да није оставио никаква вербална пророчанства у дословном, свакодневном смислу речи, сам његов подвиг, његово служење Русији показало се као пророчко. Русија је у њему видела нови пут, могућност живота у Духу Светом.

Што се тиче непосредно речи и текстова који се са већом или мањом веродостојношћу приписују преподобном Серафиму, прво ћу себи дозволити једну општу методичку примедбу. Као што је светост увек на граници са прелешћу, тако је и православна вера скоро увек на граници са сујеверјем. Зато је однос према пророчанствима и свим текстовима који се приписују овој или оној особи, не само преподобном Серафиму, сваки пут веома деликатно и озбиљно питање. Овде већ и сами лако упадамо у извесну прелест, по сваку цену тражећи и желећи нека пророчанства.

Већ сам рекао да постоји аутограф преподобног Серафима: он препоручује свима да читају “Добротољубље”. Не постоје други аутографи преподобног Серафима, на пример, текстови пророчанстава о којима се често говори. Сви основни текстови који су повезани са такозваним пророчанствима потичу из некаквих бакиних сандука, из некаквих архива.

Све се то појавило почетком двадесетог века. С једне стране, јарко су бљеснули личност и значај преподобног Серафима. И, као што се обично дешава, одмах се око њега створио прави вртлог земаљске светлости, одсјаја на свој начин пламених, апокалиптичних, о пророчанствима. И та пророчанства, барем она која сам ја могао да прочитам, не личе ми увек на преподобног Серафима. Истинска пророчанства, као нека врста духовне визије, никад не указују на конкретне догађаје – дворске завере, револуције, а још мање на будућност монархије. У пророчанствима која се приписују преподобном Серафиму, будућа епоха је превише очигледна.

Сва пророчанства су прошла кроз руке и цензуру Николаја Александровича Мотовилова, Сергеја Александровича Нилуса и Павла Александровича Флоренског. Стога неки сматрају да пророчанства наводно потичу из архива Мотовилова, да их је Нилус први пронашао и преписао, док многи сматрају да их је преписао Павле Флоренски. Уз сво моје поштовање према свој тројици, они су, ипак, људи из каснијег времена.

Оставите преподобног Серафима са његовим “Добротољубљем” у сукненој торби, са његовом оближњом и удаљеном пустињом, са његовом травом седмолистом, са његовим истинским пророчким служењем. Јер, он је показао пут како живети и како творити духовност. И нема ту никаквих путева ка револуцији или контрареволуцији, или визије онога што ће бити касније – раскола обновитељства, повлачења хијерархије и другог – ништа од тога он није прорекао.

…Рецимо да нисам у праву и да међу тим пророчанствима има неколико који заиста потичу директно од преподобног Серафима. Да ли то ишта додаје његовој величини? Хајде да поставимо то једноставно питање, црквено-литургијско. Ништа не додаје, само уноси смутњу. Са савршено целовитим ликом преподобног Серафима изненада се мешају некаква размишљања о француској револуцији, о нашој руској револуцији и о судбинама монархије, хијерархије, о великом повлачењу, а затим повратку Русије под окриље православља. Није то потребно преподобном Серафиму.

Светитељ Сребрног века

Прослављање преп. Серафима се дешава у тренутку када се смењују епохе. Деведесетих година XIX века почиње религијски препород. Он се догађа и у духовном, и у световном животу. До 1903. године све нити народног живота су се спојиле: и народно поштовање, које је раније било скривено, и духовно истраживање интелектуалаца, и до тада невиђено интересовање за монашки живот, за умно-срдачну молитву и иночество, и уопште за све духовно. Народна иницијатива је дошла до царског престола. Свети Синод, који је и даље углавном био на позицији рационалистичког односа према светости, још дуго би се колебао да није било директног царског указа за канонизацију…

Тако се догодило да је од 1903. године преподобни Серафим постао најпоштованији светитељ у Русији. Он као да је собом заклонио све остале руске светитеље. Мерешковски пише велики и озбиљан чланак “Последњи светитељ”. Мењао се век, мењала се духовна ситуација.

Није случајно што је овај век сам себе означио као сребрни. Серафим је постао светац Сребрног века. У том смислу он је постао по духу близак људима, дошао је у прави час. Наравно, преподобни Серафим је светац за сва времена. Али за тај тренутак посебно.

Руски двадесети век почиње необичним стварима. На пример, током многих векова након Андреја Рублева, Дионисија, великих иконописаца, руска икона је била у стању које је наш савременик В.А. Солоухин назвао “црне даске”. У XX веку руска икона се изненада отвара. Притом, управо негде 1903-1905. године открива се „Тројица“ Рубљова, а 1918. године Богородица Владимирска. Дакле, у XVIII и XIX веку Господ “није сматрао потребним” да народу представи ову форму светости. То се дешава тек негде на прелазу између деветнаестог и двадесетог века, у предосећању опште погибељи, у предосећању опште катастрофе. У осећању смрти која се приближава, изненада су се „отвориле ваше зенице, као код уплашене орлице“, и Руси — пре свега православни Руси, а за њима и цео свет — изненада су нешто видели. Свет је видео јединствену појаву руске иконе и скоро истовремено јединственост подвига руских светих, међу којима је први био преподобни Серафим.

…Моја бака је на столу поред кревета увек имала две мале иконе преподобног Серафима и преподобног Сергија. Они заиста допуњују један другог. И поклапају се… чак и временски. Године 1892. у Русији је свечано прослављена петстогодишњица преподобног Сергија. Мислите ли да су се свих тих петсто година сећали преподобног Сергија, читали и писали о њему? Не, такође не. Ни годишњице раније нису прослављане… Опет, као што смо већ видели по “случајности” из живота Серафима, тако се десило да су се и јубилеј преподобног Сергија и канонизација преподобног Серафима догодили у истој деценији. Све ово је изузетно снажно узбуркало цело руско друштво, изазвало је моћан духовни узлет који је, поред феномена руске чудотворне иконе, показао свету и феномен руске духовности, руске светости у најузвишенијим формама. Обратите пажњу: до тог времена и руска књижевност, и руска религиозна мисао, и руска богословска мисао, превазилазећи путеве западног Просветитељства, успевају да освесте свој православни пут. У том контексту преподобни Сергиј и Серафим су се показали као “оптималне” фигуре за дијалог Цркве са светом, а касније у руској емиграцији за креативни богословски дијалог са латинским Западом…

Златна резерва

Овај тренутак се догодио у време које је било веома непогодно за Русију. Руско-јапански рат, Први светски рат, револуције – једна, друга, трећа… Али управо у том периоду пâда, у трагичном периоду руске историје, преподобни Серафим је дао снагу да се живи даље.

Држава није имала златну резерву, а наша златна резерва је била ту – преподобни Серафим. Он је дао снагу да се духовно укрепимо, најпре сами себе, па полако и оне око себе. Обраћали смо се преподобном Серафиму, његовом извору, током целог 20 века.

Преподобни Серафим је први светитељ који је канонизован у XX веку. Генерално, XX век није само век светских ратова, атомских бомби, Вијетнама, Косова и Ирака. То је и век “Тројице” Рубљова, то је и век преподобног Серафима, који се објавио Русији 1903. године. Веома је важно да је у нови век Русија ушла наоружана новим духовним обрасцима и достигнућима. Рецимо, рат са Наполеоном 1812. такође је био важан за живот у Русији. И због руског препорода, и због појаве славјанофила, делимично и Оптинске пустиње, и Пушкина, и Глинке… Али нема ни једног светитеља који би се везивао за почетак XIX века, иако је преподобни Серафим живео у то време. Као да није постојала потреба за њим: нема његовог директног утицаја, напротив, постоји извесна затвореност, као да се чекало да за то дође време. Захваљујући, наравно, читавом претходном периоду у ком је живео и деловао преподобни Серафим, то се могло чувати и припремати за прави тренутак. Русија је, као трговац, и не само трговац, већ као сваки разуман човек, сачувала оно главно за црне дане.

Серафимо-Дивејевски манастир. Фото: Владимир Јештокин

Осамнаести век је био препун славе. Петар Велики, Северни рат, освајање Балтичког мора. Катарина Велика припаја Црно море, Крим и тако даље. Суворов, Потемкин – потпуна слава и тријумф. Деветнаести век: руске трупе у Паризу: “он је заузео Париз, он је основао лицеј”. Ослобођење Бугарске, ми смо на зидовима Константинопоља – опет слава. И као да нам још “није потребан” преподобни Серафим. Чак ни “Тројицу” Рубљова није неопходно видети, нека засад стоји, окована сребром, иза седам брава. И тек 1903. године он почиње да живи за целу Русију. И Русија тек почиње да живи баш у то време.

Век почиње веома тешко, са поразима, а не победама. Али Русија добија ново тајно оружје. То је тајно оружје за наш двадесети и двадесет први век у лику преподобног Серафима, у лику “Тројице” Рубљова. Спољашњи изглед ишчезава, суштина се огољује. Русија се отвара за подвиге. И иконе се огољују, са њих спадају слојеви векова, појављује се духовни смисао. И открива се руска светост.

…Занимљиво је да је касније, након победе у Великом Отаџбинском рату, управо у Сарову отворен центар у ком настаје наша атомска бомба. Преподобни Серафим на тајанствен начин благосиља стварање нуклеарног штита над Русијом.

Будућност

Не знам да ли Русија има будућност. Ни преподобни Серафим није то рекао. На крају крајева, то ионако зависи од нас. Бог нам је све дао! Дао нам је велику Русију, дао нам је наше родитеље, баке и дедове, који су за нас сачували ову Русију, дао нам је великог угодника Божијег Серафима и хиљаде светих подвижника, исповедника и новомученика, који су нам, служећи на различите начине, показали како треба живети и какав треба бити. Имамо све. Остало зависи само од нас самих.

И зато се данас поново обраћамо лику преподобног Серафима…

Аутори чланака: Богданова Вероника, Лисова Николај