Светитељ Игњатије Брјанчанинов (18071867) један је од најзначајнијих, најсјајнијихих, понекад чак и најконтрадикторнијих мислилаца и богослова XIX века. Био је “духовни аристократа”, конзервативац, човек који је читавог живота био потпуно сам, трагично изван стварности свог времена. О његовој богословској и друштвеној мисли, о епохи у којој се одвијала судбина овог светитеља, „Тома“ је разговарао са доктором теологије, деканом Богословског факултета ПСТГУ свештеником Павлом Хондзинским.
— Средина XIX века је период најактивнијег служeња светитеља Игњатија и време формирања интелектуалне средине, са свим њеним питањима, проблемима, трагањима. Како се “јавност која захтева” повезала са Црквом, да ли је постојао дијалог између интелигенције и свештенства?
— Да би се одговорило на ово питање, потребно је вратити се на почетак XVIII века, у време реформи Петра Првог. Оно што се догодило у земљи након њихове реализације (“на папиру” Петар је желео да види земљу просвећену на европски начин) у ствари се може назвати социјалним ломом. Цар је рачунао на то да ће културни преображај утицати на све слојеве друштва. Али, као и у многим другим стварима везаним за реформе, он није успео да доврши оно што је намеравао.
Европска култура и начин живота продрли су само у више слојеве друштва. Притом, сâм ментални садржај ове културе више није био сакралан, није био црквен, јер је процес секуларизације (одвајања јавног и приватног живота од цркве) у Европи у том тренутку био завршен. Формиран је модел светске културе, таквог живота у којем је однос човека са Богом његова приватна ствар. У том облику је он и доспео у Русију. И, ако је елита након неког времена усвојила тај модел, руски народ је у својој маси задржао стари животни поредак из времена пре Петрових реформи. Настала је ситуација која би се могла назвати “двојственошћу”.
Истовремено, осим овог социјално-културног раслојавања, догодило се и раслојавање самих друштвених слојева. Као резултат тога, свештенство је постало посебан затворени слој са својим непоколебљивим ставовима, традицијама, принципима. Ако су раније епископи често били из породица племенитог рода (на пример, светитељи Московски Алексије и Филип су потицали из рода бојара), руски архиереји из синодалног доба сад су били искључиво из духовног слоја.
Какав је био услов за социјални успон унутар овог слоја? Духовно образовање. Човек би се уписао у богословију, а затим на академију. Након успешног завршетка академије, дипломцу би било понуђено да остане при богословији као инспектор, или као наставник. Касније је могао да се пење по службеној лествици све до ректора. Паралелно би се замонашио и тако је постао спреман кандидат за архијереја. А кад би већ постао епископ, такав човек би, у складу са петровском “Табелом о ранговима” по статусу био једнак генералу, што значи да је имао приступ највишим слојевима друштва.
Овде би се, додуше, појављивао још један проблем. Чињеница је да су европски универзитети у својој структури увек имали богословске факултете, за разлику од руских, који су почели да се појављују тек у XVIII веку и никада нису имали богословске факултете. И то је у Русији изазвало још једну поделу између образованог друштва и свештенства, јер је духовно (то јест богословско) образовање било могуће добити само уколико се припада духовном слоју друштва. Сам светитељ Игњатије Брјанчанинов је, између осталог, много претрпео у вези са тим, о чему ћу говорити касније.
Испоставило се да виши кругови друштва, који су добили световно образовање и живели европским културним животом, нису говорили на истом језику са свештенством које је имало посебно духовно образовање и сачувало допетровске, сакралне основе живота. Осим тога, настала је и парадоксална ситуација у односима између свештенства и парохијана из виших слојева друштва. Образована паства са висине је гледала свог пастира – свештеника.
— Значи, они које бисмо могли назвати интелектуалцима углавном су гледали на свештенике и на цркву са висине?
— Све у свему, да. Има једна карактеристична прича у вези са тим. Митрополит Платон (Левшин) (1737-1812) предавао је веронауку будућем цару Павлу I. И када је Павле постао император, одлучио је да се захвали свом учитељу тако што ће му доделити државну награду – орден, што у принципу није био обичај. Свештенство није добијало такве световне награде. Сам митрополит Платон је био страшно узнемирен што ће га сада, у старости, тако “осрамотити”. Молио је Павла да одустане од своје одлуке. И тада је император одлучио да се обрати за савет Ивану Владимировичу Лопухину, познатом духовном писцу, сенатору, масону. Павле га је питао да ли се ордење може дати архијерејима. Сенатор је одговорио да, уопште узевши, то наравно није обичај и да архијерејима Цркве Божије не приличе такве награде, али да у томе нема ничег страшног, јер садашња Црква баш и није права Црква, а садашњи архијереји су више администратори него духовна лица. Чини ми се да овај случај живо илуструје начин на који је образовано друштво у целини доживљавало свештенике.
Било је, наравно, и изузетака. На пример, светитељ Филарет (Дроздов; 1783-1867), кога је обичан народ волео, а који је био поштован и међу образованим људима, и у вишим слојевима друштва (Петр Јаковљевич Чаадајев, на пример, веома је ценио разговоре са њим). Познато је да су практично сви инострани амбасадори који су долазили у Москву сматрали својом дужношћу да буду представљени московском митрополиту – то је био гест поштовања према конкретној личности.
Генерално, однос према црквеном свештенству био је презрив. На то се касније надовезао још један процес. Почетком XIX века почело је да се формира богословље мирјана. У световној средини су се појавили људи који су почели да се интересују за богословске проблеме. Како нису имали богословског образовања, почели су да тумаче богословље на свој начин. Осим тога, имали су негативан став према академском богословском образовању. Највише их је узнемирила теза да постоји такозвана “Црква која обучава”. Испоставило се да је исти онај духовни слој, према коме су се односили с висине, у односу на образоване људе био у положају наставника и учитеља. И управо зато су неки верујући мирјани почели да граде своје “алтернативно” богословље, за разлику од духовно-академског. Један од јарких примера је Алексеј Степанович Хомјаков, који је у својим богословским радовима непоколебљиво инсистирао на томе да у цркви најважније место не заузима духовна јерархија, већ заједница. Осим тога, руски писци и песници у то исто време почињу да развијају мисао о својој пророчкој мисији. Можда отуда и потиче мисао о нарочитој улози руске интелигенције. Овде се доста потрудио Николај Васиљевич Гогољ, који је у том погледу прокрчио пут осталима.
Укратко, пред нама је читав низ различитих проблема, процеса који су на крају довели до радикалног неспоразума између Цркве и образованог друштва. Између њих је настао ментални и вредносни јаз који није било могуће превазићи, и када су се почетком XX века одржали такозвани “Религиозно-филозофски сабори “, са циљем да се успостави дијалог између Цркве и интелегенције, на крају је замисао пропала и свако је остао при свом.
— Шта је у том случају посебно издвајало светитеља Игњатија Брјанчанинова од других религиозних, богословских мислилаца XIX века? Зашто је на њега била усмерена таква пажња?
— Многе особености судбине овог светитеља биле су условљене управо оним о чему смо ви и ја малочас говорили. Свети Игњатије је био један од ретких изузетака у то време. Припадао је вишим друштвеним слојевима. Његов отац је био паж (човек у дворској гардијској служби) код цара Павла I. На очев захтеву, будући светитељ се уписао у војно инжењерску школу у Санкт-Петербургу, једну од најелитнијих у том тренутку. Дмитриј (његово светско име) је био упознат са тадашњим највишим круговима: Александром Пушкином, Василијем Жуковским, великим кнезовима, будућим императором Николајем I. Али упркос томе што је Дмитриј од детињства био потпуно укључен у световни живот, привлачило га је монаштво. И када је, већ као студент, дефинитивно одлучио да оде у манастир, догодила се епизода карактеристична за његов живот. Велики кнез Михаил Павлович је добио задатак да одврати младића од овог корака. Приликом сусрета му је рекао да је “много часније спасавати се, остајући у свету”. Ова мисао сама по себи није била забрињавајућа. Али будући светитељ је категорично одговорио: “остати у свету и тежити спасењу, Ваше Височанство, исто је што и стајати у ватри желети да не изгорите”.
Тиме је отпочео његов веома тежак пут. Човек из световних кругова, аристократа, из све снаге је покушавао да проникне у духовни слој, у црквену средину. Монаштво је у XIX веку углавном било из редова обичног народа, и Свети Игњатије (тада још увек послушник Димитрије) ту је био потпуни странац. Свест о својој “неприлагођености” носио је у себи целог живота. С једне стране, образовано друштво се потпуно одвојило од хришћански традиције народног живота, а са друге стране, за оне који су желели да се врате, врата нису увек била отворена. Зато се свети Игњатије није могао дуго задржати ни у једном манастиру. Зато је, иако је у почетку био духовни ученик преподобног Лава Оптинског, на крају живота признао да начин на који су га водили у монаштву – кроз исцрпљујући физички рад, спољашње смирење и апсолутну подређеност духовнику – није био исправан. За човека из обичног народа то би било нормално и уобичајено, али се показало као неприхватљиво за њега, човека који се формирао у потпуно другим условима. Није случајно што код њега читамо: “данас немамо Богонадахнуте наставнике”. А светитељ то пише за живота познатих оптинских стараца…
Иако није уобичајено тако говорити о светим људима, ипак, чини ми се да је овај светитељ на неки начин имао трагичан живот. Није се уклапао у реалије свог времена. Као да се нашао на рубу живота тог доба: напустивши свет, прихвативши монаштво, светитељ је био странац и у црквеном окружењу, и у вишим, образованим слојевима. Зато је и Свети синод одбио да га рукоположи, уз образложење да није имао “правилно” духовно образовање. И тек на лични захтев цара Александра II архимандрит Игњатије бива постављен за епископа.
Ова неприлагођеност друштвеном животу епохе, у комбинацији са изузетним интелектуалним и уметничким способностима и духовним даровима, издвајала је светитеља Игњатија и из црквеног, и из друштвеног окружења XIX века.
— Али знамо да су, на пример, Михаил Глинка и Карл Брјулов имали блиску и топлу комуникацију са светитељем?
— То је било само лично пријатељство. Узгред, питања уметничког стваралаштва занимала су светитеља, и он је покушавао да у својим чланцима и белешкама ослика идеал истинске хришћанске културе, која је могућа, са његове тачке гледишта, само уз унутрашње аскетско пожртвовање уметника. А сам је у једном од писама признао да у чистоти и јасноћи језика покушава да се угледа на Пушкина.
— Може ли се говорити о јединственој, магистралној мисли светитеља Игњатија, која је наглашавала његову самобитност, неприлагођеност било којој богословској традицији?
— Постојао је један аспект који је принципијелно идвајао светитеља Игњатија од духовно-академске школе тог времена. Школа је инсистирала на томе да је Свето Писмо главни и јединствен по свом значењу богословски извор, на који се треба ослањати при решавању свих теолошких проблема. А светоотачко наслеђе мора да се проверава кроз усклађеност или неусклађеност са Светим писмом, то јест, оци се тумаче кроз Свето Писмо.
Свети Игњатије је предлагао другачији богословски модел. Он је говорио да није довољно познавати Јеванђеље, већ га је потребно и разумети, те се треба обратити онима чији је живот био оваплоћење Јеванђеља. Према мишљењу светитеља, то су пре свега оци-аскете, аутори чији су радови ушли у “Добротољубље” (збирка духовних прича IV–XV века). Другим речима, на Свето писмо треба гледати кроз свете оце.
У светитељевом богословљу постојала је још једна значајна особина која је на свој начин потпуно јединствена. Да бисте је разумели, потребно је направити малу дигресију. У XVII веку у Европи се формира филозофски језик са новим садржајем. Појављује се и језик позитивне науке (која тумачи свет са позиције могућности његове спознаје), на ком су се описивала нова открића у области физике, хемије, астрономије и тако даље. Језик античке филозофије, пак, на ком су написани богословски радови древних отаца Цркве, постајао је прошлост. Било је потребно некако реаговати на то. Требало је схватити како створити “интерфејс” (поље интеракције) између древног језика теологије и нових филозофских и научних језика.
Свети Игњатије је можда био једини мислилац који је у то време у своја богословска расуђивања активно укључивао језик позитивне науке. Светитељ је на тај начин настојао да богословски израз „обуче“ у форму која би била разумљива и блиска образованом човеку његовог времена.
На пример, у полемици са светитељем Tеофаном Затворником о природи душе, светитељ је инсистирао на томе да је она (душа) такође материјална, иако веома суптилна, недоступна нашим чулима. Свети Игњатије је писао да се појам “дух” или “духовни” у потпуности односи само на Бога. Све што је створено (било да је то природа, анђели, људска душа или тело) је материјално, а Бог Који је нетваран по Својој природи је Дух. Како би доказао ову тезу, он се позвао на математику и хемију, указујући, на пример, на то да у свету постоје такве материје које се чулно не могу доживљавати, иако су материјалне, или да бесконачни низ бројева никада неће постати стварна бесконачност.
Чини ми се да сâмо искуство оваквог приступа, чак и ако није увек било теолошки беспрекорно, може бити занимљиво и у модерно доба, с обзиром на то какве су се промене догодиле у језику филозофије и науке током протеклог века.
— Да ли је у условима синодалне епохе (са њеним државним регламентацијама и стандардизацијом) свети Игњатије био подвргнут критици или нападима због неких својих, можда не баш “општеприхваћених” богословских позиција?
— Ту није реч о богословским ставовима светитеља Игњатија (иако је његов став у спору о природи душе критикован прилично оштро), већ о томе да се он у целини није уклапао у стварност свог времена. Већ сам рекао: био је то усамљен човек који је притом потпуно недвосмислено говорио о свом положају у тадашњем друштву. Тако је, на пример, када га је Николај I лично поставио за игумана Тројце-Сергијеве пустиње да би од ње направио “узорну обитељ”, светитељ касније врло критички говорио о двадесет година које је провео овде. Сам манастир је, може се рећи, био “на прометном месту” — директно на путу између Санкт Петербурга и Петергофа, замислите како је било монасима да живе на таквом месту.
Када је архимандрит Игњатије био хиротонисан за епископа, постављен је на Кавкаску катедру. И овде је убрзо имао конфликт са протојерејима из локалне конзисторије (притом је у суштини био у праву), а затим је иступио против пројекта мисионарског друштва, који је представио кавкаски намесник кнез Барјатински, који је намеравао да предводи то друштво. Завршило се тиме што је светитељ отишао у пензију. У то време је већ био лошег здравља. Међутим, важно је напоменути да је, судећи по писмима, свети Игњатије превазилазио све ове невоље дубоким молитвеним животом. У њој је пронашао своју главну утеху и радост. У том погледу, изузетно је његово писмо упућено уметнику Карлу Брјулову, човеку наизглед далеком од монашког живота, коме поверава своја најскровитија религиозна искуства.
— Да ли је Игњатије Брјанчанинов имао своју друштвену, грађанску позицију? Како је видео будућност Руског царства?
— Он није много очекивао од друштвених промена, верујући да нема власти без насиља, да нема потчињавања без патње, и да ће то увек бити тако. Са ове тачке гледишта је оценио и укидање кметства, због чега је добио чак и чланак у Херценовом “Звону” под ироничним насловом “У Христу минер Игњатије”.
А о будућности Русије Свети Игњатије је једном говорио у својој преписци са војсковођом и дипломатом Николајем Муравјевим-Карским. У вези са поразом Русије у Кримском рату (1853-1856) светитељ је написао да због тога не треба пасти духом, јер Русији припада светска будућност. И ниједан рат, никаква економска или социјална превирања неће моћи да спрече оно што јој је намењено, јер је ова “светска будућност” пророкована у Светом Писму. А даље се светитељ позива на 38. и 39. поглавље пророка Језекиља, где се говори о народу који је у 20. поглављу Апокалипсе представљен као народ антихриста (иако се у писму о томе не говори директно). Тако је Свети Игњатије у свом писму Муравјеву-Карском опрезно алудирао на то да ће антихрист доћи баш из Русије. И овде поново примећујемо ону црту трагизма, својствену судбини и позицији светитеља: у самој Русији све је било драго његовом срцу, али је њену будућност видео као трагичну, може се рећи чак фаталну.
— Шта, по Вашем мишљењу, из огромног наслеђа светитеља Игњатија Брјанчанинова може бити најближе савременом човеку?
— Познато је да, ма како чудно било, њега посебно воле да читају почетници. Изгледа да им импонује категоричност и оштрина светитељеве мисли, када се чини да је све јасно и разумљиво: ово је црно, а то је бело. Али веома је важно имати у виду да сâм Игњатије Брјанчанинов принципијелно није писао за мирјане, већ за монахе. Може се рећи да су његова циљна група људи који су већ достигли одређену духовну зрелост.
Човек који открива његово наслеђе треба да рачуна на то да ће сâмо читање и разумевање светитељевог богомислија од њега захтевати одговарајући озбиљан унутрашњи напор, не само интелектуални, већ и духовно-морални. Свети Игњатије је по свом рођењу био аристократа и, постајући монах, ипак и остао аристократа, наравно, у најбољем смислу речи, као што је то био, на пример, “духовни аристократа” свети Григорије Богослов. То не смемо заборавити.
Онима који осећају да су спремни да “ступе у комуникацију” са таквим текстом, ја бих саветовао да почну са два тома “Аскетских искустава”. Они се састоје од кратких размишљања у којима свети Игњатије даје важне савете у вези са духовним животом. Притом, не можете читати ове књиге само из радозналости, или ради ширења видика. Истинска корист од “Аскетских искустава” светитеља Игњатија може се добити само онда када током читања схватите да сте пронашли одговоре на питања која су вас дуго мучила, када осетите везу између светитељеве мисли и властитог живота.
Аутор чланка: Сисојев Тихон