Другог маја (2018. године прим. редакције часописа „Тома“) навршило се 70 година од рођења заслужног уметника Русије, сликара Александра Лепетухина (1948-2016). Осмог маја (2018. године прим. редакције часописа „Тома“) у Хабаровску је отворена велика изложба његових радова.

Крштење

Два догађаја су дефинисала сликарев живот и дело током његових последњих 20 година – крштење и рад на циклусу „Пут“.

Александар Петрович се крстио касно и свесно, у јесен 1998. године, у својој педесетој години. Томе су претходиле деценије педагошког рада на Графичком факултету Педагошког института у Хабаровску, као и године духовних трагања и избора вере. Деведесетих година он је био занесен источњачком религијом, па разговорима у различитим екуменским братствима, али се на крају стрелица моралног компаса окренула ка Православљу, од ког Лепетухин никада није одступио.

„Праве промене у мени“, причао је уметник, „почеле су када ме је Моћна Сила зграбила за крагну и довела у храм да се крстим. Утицај је био тако јасан и снажан, да сам скоро дотрчао у храм. Крстио сам се, и одмах доживео чудо. Угледао сам свет – блистав и пун љубави…“

Гледано споља, крштење није изменило Александра Петровича. Он никада није имао амбиција да постане монах или свештеник, није претендовао на било какво посебно служење или специјалну улогу. Његов друштвени круг, у коме је било много скептика, агностика и атеиста (који су били објекат његовог мисионарског рада) није се значајно променио. А он није чак ни покушао да се бави иконописом.

Другим речима – остао је исти какав је и био. Крштење у њему није деловало толико споља, колико изнутра.

Александар Петрович је најватренији заштитник и проповедник хришћанства од свих које знам. Али он је то чинио тако да никога не увреди, поштујући свачију слободну вољу.

„У принципу, све што покушавам да урадим последњих година у свом раду јесте да говорим о хришћанству изван црквене порте. Мој задатак је да пронађем форму, да оживим лик“ – рекао је Александар Петрович у једном од интервјуа. „Немогуће је улазити у логички спор против лика светитеља. Он улази право у душу, у подсвест.“

Циклус „Пут“

Александар Петрович је 2000. године открио да има тешку болест панкреаса, праћену јаким, скоро неподношљивим боловима. Извршена је операција. Затим још неколико. Након тога се појавио злоћудни тумор који је затворио канал кроз који пролази жуч. Тако је Александар Петрович живео од болнице до болнице, од реанимације до реанимације. Али није пао у депресију.

„Лекари су ми рекли да ћу живети још четири, или највише осам година“, причао је Александар Петровић са себи својственим лаким хумором. „Па добро“, одлучио сам, „онда ћу за све то време сликати Христа и апостоле“.

Тако је настао његов библијски циклус. Број слика те серије још није тачно утврђен. Претпоставља се да има око хиљаду слика урађених у различитим техникама. Сиже је био изузетно једноставан. Христос и ученици иду Светом земљом. Мењају се ракурс, пејзажи, ентеријери и људи, али главна доминанта остаје пут Христа и будућих апостола. По томе је и назван циклус.

Касније се тема проширује и допуњује класичним јеванђељским сижејима: Распеће, Васкрсење, Вазнесење, указивање на Тиверијадском језеру и тако даље. Ликови постају садржајнији и духовно богатији.

Окретање јеванђељским догађајима је, између осталог, дало уметнику нову животну енергију. Није поживео осам година, како су лекари обећали, већ двоструко више. За то време је био у Израелу, Хонг Конгу, Грчкој (укључујући и Атос), написао је неколико књига које су преведене на енглески и јапански језик; одржао је низ самосталних изложби, видео је не само своју одраслу децу, већ и унучиће.

Александар Петрович се преставио Господу касно увече 11. јула 2016. године, уочи празника Светих апостола Петра и Павла.

Христос у епохи постмодерне

Ако треба да означимо правац чији је следбеник вољно, или, ипак, невољно био Лепетухин, то би био постмодернизам. За оне који баш никако не воле овај термин, може се рећи „необарок“.

Постмодерна се, уз сву различитост идеологија и талената које је обухватила, по мом мишљењу, одликује следећим.

Као прво, настала је у 20. веку као реакција на модернизам, са његовим култом форме савременог или новог, дотад невиђеног (футуризам). Постмодерна је „дозволила“ да се слободно комбинују све претходне форме, чак и без проналажења нових. Овде је уметник имао избор: или одустати од било које националне и уопште сваке традиције, што је могуће само на путу ка савршеној аморфности, или укључити оне форме и боје које је национална уметничка свест створила у иконопису и сликарству. У свом јеванђелском циклусу Лепетухин бира други, по његовом мишљењу плодан пут. Отвара се нови ракурс који се разликује од иконописа и графике илустрација.

Као друго, идеја се у постмодерни донекле издиже изнад форме. Рафинираност, индивидуалност, непоновљивост стила, који су доминирали у европском сликарству и књижевности, сада се показују као претерани, сувишни. То, опет, може довести до претенциозног одсуства форме и до смисаоне празнине. Важна је уметникова мисао, а не само стил. Код Лепетухина је мисао видљива.

Као треће, присутна је равнодушност према нивоу традиције у којој аутор ради. Није важно где је уметник рођен и где ствара. На пример, скромни библиотекар Хорхе Луис Борхес из Аргентине, као постмодерниста, много је изнад својих колега који су стварали у Европи или Америци. То јест, провинцијски уметник у том смислу добија неочекивани узлет. Он може бити како изван традиције, тако и унутар ње, без страха да ће остати на маргини.

Сам Лепетухин би се негативно односио према термину „постмодерна“, јер је видео да тим правцем владају они уметници чије стваралаштво му није било симпатично.

Током 1990-их био је одушевљен идејом да се на платну демонстрирају формална трагања, али је касније то схватио као корисне вежбе за даљи садржајан рад. Увек је много пажње поклањао линији и боји, али у библијском циклусу оне нису независне у односу на тему. Форма изражава уметникову мисао, али је не потчињава себи.

Парафразирајући Бориса Пастернака, може се рећи да је уметник талац свог времена и заробљеник вечности.

Он не ствара форме. Њих му даје савремени тренутак. А време, као што је познато, не можемо бирати.

Стваралачки пут Александра Лепетухина још није добио одговарајућу оцену, али може бити сјајан пример како се уметник, уз Божију помоћ, издигао изнад материје и облика и у свом стваралаштву утврдио приоритет Вечности.

Изложба радова Александра Лепетухина у Хабаровску биће отворена до 25.маја (2018. године прим. редакције часописа „Тома“). Адреса: улица Карла Маркса, 47 ( Галерија „А. М. Федотов“)

На слици на врху странице је фотографија свештеника Игора Саљникова

Аутор чланка: Саљников Игор, свештеник