Икона „Тројица“ Андреја Рубљова је најпознатији и најтајанственији приказ Бога у историји православне иконографије. Ко је још, осим преподобног Андреја, био повезан са настанком иконе? Шта значе симболи иза леђа анђела и прозорчић на престолу? За кога је остављено четврто место иза престола и како се може “комуницирати” са овом иконом? О тајнама “Тројице” за читаоце “Томе” говоришеф катедре хришћанске културе Библијско-богословског института Светог Апостола Андреја (ББИ) и предавач на Коломенској богословији Ирина Константиновна Јазикова.
— Како сте се први пут упознали са “Тројицом” Рубљова? Можда сте сачували у сећању утиске и осећања са тог сусрета?
— Са “Тројицом” сам се упознала када сам била студенткиња. Завршила сам Московски државни универзитет, где сам студирала историју уметности. Од самог почетка сам схватила: желим да моја специјализацијабуде иконопис. Моја бака је била верница, па су ме иконе од детињства привлачиле као прозор у тајанствени свет. Осећила сам да оне носе неку тајну. Наравно, на универзитету сам добила прилику да је одгонетнем са професионалнестране, али сâм феномен иконе као прозора у божански свет остао је за мене и даље затворен, упркос читавом корпусу мог научног знања.
Икона „Тројица“ једна је од најтајанственијих икона. Тешко ми је да прецизно одредим одређени тренутак “сусрета”. Међутим, када сам почела да се бавим управо теологијом иконе, а увек ме је интересовала не само уметничка страна, већ и богословско значење које је у њој скривено, тада је, наравно, “Тројица”доспела у мој фокус. Открила сам у њојчитаву богословскуризницу, видела сам у њој молитву, оваплоћену у бојама, читав трактат о Светој Тројици. Можда о тајни Божанског Тројства нико није рекао ништа дубље, него што је „изрекао“Андреј Рубљов.
Познато је да је иконопис саборна уметност. Волимо да понављамо ову лепу фразу, али, шта она значи? „Тројица” Рубљова најбоље разоткрива њен смисао. Летопис каже да је у знак„сећања и као похвалу преподобном Сергију“– скоро дословно цитирам текст – „… игуман Никон Радоњешки наложиоАндреју Рубљову да наслика икону “Тројице”. Дакле, три особе су директно учествовале у стварању ове иконе.
Особа коју најпре треба поменути је преподобни Сергиј Радоњешки, који је до настанка иконе већ био почивши. Али за живота је створио учење о Светој Тројици, изузетно по својој дубини, учење које се не разликује од црквеног, наравно, аликоје је веома дубоко. На том његовом мистичком искуству јеи била заснована Тројице-Сергијева лавра. Летопис и житије преподобног донели су до нас главни завет преподобног Сергија:”гледањем на Свету Тројицу победите омражени раздор овог света”. Јер, сетимо се – ова икона је настала у годинама татарско — монголског јарма, “размирија”, како су тада писали летописци, када је мржња владала међу људима, а кнезови издавали један другог и међусобно се убијали. Управо утим страшним данима је преподобни Сергиј ставио Свету Тројицу у „главу од угла“ као икону љубави којом се једино и може победити непријатељство овог света.
Други човек је био Никон Радоњешки, ученик преподобног Сергија, који је постао игуман Тројицког манастира након упокојења преподобног Сергија. Он је подигаоТројицку саборну цркву у коју је пренео мошти преподобног Сергија. Никон је одлучио да овековечи име свог учитеља, али не кроз његову икону, већ кроз икону Свете Тројице. Оно чему је СергијРадоњешки учио, чему се окретао и по чијем је узору основао свој манастир, требало је да пронађе своје оваплоћење у икони.
Трећа фигура био је сам преподобни Андреј Рубљов, који је као уметник испунио завет Сергија Радоњешког. Његова “Тројица” је учење о љубави, о дубини јединства духа и хармоније, учење записано бојама.
И када сам почела да одгонетам како је насликана ова икона, која су значења у њој, цео свет ми се отворио. Ми нисмо у стању да умом спознајемо хришћанске догме, не можемо речима да опишемо Свету Тројицу — то је велика тајна. Али, за мене лично, Андреј Рубљов је одшкринуо врата ове тајне. То је “разговор Анђела” који пажљиво слушају један другог, седе за истим столом око чаше коју благосиља Анђео у средини… Сваки гест, свако окретање главе, сваки детаљ – сва је то одмерено и изузетно дубоко. Икона “Тројица” пружа могућност да се стане пред самог Бога, да се види невидљиво, чак иако оно измиче нашем уму.
Онај ко приђе овој икони можда неће решити своје животне проблеме, али ће му се открити нешто што је веће од њега, нешто што улива мир, хармонију, љубав.
Зато не могу да укажем на неки конкретан тренутак у мојој комуникацији са “Тројицом” Рубљова. То ме прати практично кроз цео мој свесни живот. Бавећи се иконографијом, теологијом иконе, ја непрестано откривам нешто ново у овој икони.
Шта се то ново појавило управо у овом приказу Свете Тројице, а чега није било пре? У чему је “иновативност” ове иконе и зашто јој је било суђено да постане канонска? Јер, оваикона је посталавредност не само руске богословске традиције и културе, већ и светске уметности. У чему се огледатановина?
Новина иконе је пре свега у томе што је Рубљов сву своју пажњу усредсредио управо на три Анђела. Пре њега је углавном било приказивано Аврамово гостопримство – сиже из 18. главе књиге Постања, када су три Анђела дошла у Аврамову кућу. “Подигавши очи своје погледа, и гле, три човека стајаше према њему. И угледавши их потрча им у сусрет испред врата шатора свог, и поклони се до земље…“ (Књига Постања 18: 2). Судећи потексту из овог поглавља, јасно је да се сам Бог јавиоАвраму,мада у тумачењу овог сижеа нема јединственог става ни међу светим оцима, нити међу иконописцима. Некису тврдили да се пред Аврамом тада појавила Света Тројица. И иконописци су приказивали три Анђела у истој одећи, указујући на њихово јединство и међусобну једнакост. Неки други теолози су говорили о Божјем јављању, у пратњи два Анђела. Тада биу иконопису један од њих био приказиван у Христовој одећи.
Изоставившиуобичајене детаље сижеа – Сару и Аврама, слугу који коље теле, дакле, све оно што су сликали иконописци пре њега – Андреј Рубљов нас уводи у непосредно созерцање тајне саме Тројице. Генерално, ова икона је занимљива по томе што садржи више планова, може се ишчитавати на различите начине: и као Христово јављање, јер је
средњи Анђео приказан у одећи Спаситеља (1), и као слика Тројице – сва три Анђела су насликана са практично истим ликом.
Али пред нама није илустрација Бога. На овој икони, као у богословском трактату, разоткрива се оно што су свети оци називали “Тројица у Јединици” – један Бог у три Лица или Ипостаси. Икона одражава и литургијски аспект. Силуете два Анђела који седе са страна формирају чашу (2). И на престолу у средини стоји чаша (3) симбол Евхаристије, Христове Жртве.
На икони је још један занимљив детаљ. Ако пажљиво погледате престо, можете видети прозорчић у њему (4). Знате, када водимо екскурзије по Третјаковској галерији, њихов врхунац је увек рубљовска сала, чије је срце „Троjица“. Ова сала јасно показује како иконографија расте у духовном смислу све више и више, док не достигне свој врхунац у икони Рубљова, а затим, нажалост, почиње полакода пада. Наши посетиоци, гледајући ову слику, обично питају: “А какав је овај прозорчић?” То није случајно. Морам одмах да вас упозорим – о “Тројици” је написана невероватна количина литературе која садржи најразличитије коментаре и интерпретације. Тако један од истраживача о овом прозорчету пише следеће: „У сваком престолу који се налази у олтару храма увек постоје мошти светаца. Али у престолу на икони их нема. Присутна је Христова Жртва која је симболично приказана као чаша која стоји на престолу, али нема људског одговора на величину те жртве. Какав одговор? То је подвиг мученика, преподобних, светитеља, свих светих. Зато овај прозорчићна известан начинима значење Божјег питања: “Акако ћеш ти одговорити на жртву љубави Христове?” Ово тумачење ми се јако свиђа. Верујем да је Андреј Рубљов могао тако да размишља.
Други симболички слој повезан је са оним штостоји иза сваког од Анђела. ИзаАнђела у средини приказано је дрво(5). То је дрво живота које је, како каже Свето Писмо, Господ посадио у Рају. Иза Анђелaсa наше левестране су палате (6), симбол божанског домостроја, икона Цркве. Иза Анђела здесна, који се обично асоцира са Духом Светим, стоји планина (7). Она симболизује успон ка вишњем (духовном) свету. Ови симболи су директно везани за Анђеле и имају дубљи смисао него на било којој другој икони.
На иконама увек постоје ова три симбола: нежива природа (планине), жива природа (дрвеће) и архитектура. Али у Тројици су они директно повезани са сваким од Анђела. Андреј Рубљов је очигледно желео да на тај начин разоткрије односе Анђела и особеност сваког од њих.
Да ли постоји јединствено тумачење о томе који од анђела симболизује Бога Оца, а који Бога Сина и Светог Духа?
Ово питање,које је изузетно тешко за истраживаче, често се поставља. Одговори су различити. Неки кажу да је у центру представљен Христос, десно од Њега – Отац, а лево – Дух Свети. Постоји и тумачење да је у центру Отац, али пошто Га не можемо директно видети,истраживачи се ослањају на речи Спаситеља “који је Мене видео — видео је Оца”, па је приказан у Христовој одећи, док десно од Њега седи Син. Постоји веома много интерпретација.
Али, то можда и није најважније у вези са овом иконом, ма како чудно изгледало. Стоглави Сабор (1551.године) прогласиоје икону Андреја Рубљова као канонску, наглашавајући да то није слика Божанских Личности, већ икона Божанског
Тројединства. Зато је Сабор забранио да се ставља натпис над Анђелимаа, и тако уклонио сваку могућност да се коначно укаже ко је ко. Такође, било је забрањено да се на овојикониунесе такозвани “крстасти нимб” којим се уиконографији указује на Христа.
Занимљиво је да “Тројица” Рубљова има још један назив “Предвечни савет”. Он открива другу страну иконе. Шта је то “Предвечни савет”? То је тајанственакомуникација унутар Свете Тројице везана за спасење човечанства: Бог Отац, уз добровољни пристанак Бога Сина, шаље Га у свет ради спасења људи.
Видите колико се много теолошких слојева крије у овој икони? Онапредставља најсложенији Богословски текст. Икона је већ сама по себи ближа књизи, него слици. Она не илуструје, већ симболично указује на нешто скривено и тајно.
Међутим, и уметнички аспект ове иконе је невероватно висок. Није случајно што се “Тројица” сматра једним од највећих ремек-дела светске уметности. Почетком XX века је рестауратор Василий Гурјанов пронашао начин да скине слој заштитног уља са потамнелих икона. Године 1904.очистио је мали фрагмент одеће на икони”Тројица” и сви су видели невероватнуинтензивну плаву боју Рубљова. Људи су били одушевљени, и читаваармија ходочасника кренула је ка икони. Монаси су се уплашили да би древна икона могла да се оштети, затворили су је у застакљени оквир и забранили даљи рад на њој. Процес који је тада започео завршен је тек 1918.године, нажалост, када је Лавра већ била затворена. Тада је тамо радила веома добра рестаураторскагрупа коју је предводио Игор Емануилович Грабар. Када су потпуно открили икону, видели су невероватне, напросто рајске боје: јарко плаву, златну и тамно црвену, скоро боју вишње. На неким местима је била и ружичаста нијанса, а на одећи се појављивала и зелена. То су боје Раја.
Икона нам кроз своје уметничко савршенство открива Еден. А шта је Рај? То је сâмо биће Свете Тројице, Бога. Куда нас зове Господ? Не у духовникомфор, већ тамо где ће бити јединство човека и Бога. Погледајте икону: три Анђела седе. Они заузимају три стране четвороугаоног престола, али четврта страна је слободна (8)… Она као да нас привлачи. То је место остављено за Аврама, ког је тада посетила Света Тројица, али и место остављено за сваког од нас.
И онај ко се приближи икони, као да постаје четврти?
Да. Икона као да укључује оногко је созерцава. Узгред, на овој икони најлакше је показати чувени иконографски принцип обрнуте перспективе. Ако продужимо линије подножја престола, они се пресецају тамо где стоји човек (9). А унутар саме иконе те линије се разилазе, отварајући вечност пред нашим очима.
Сада разумете зашто ова икона стоји сама, одвојена,мада у низу највећих ремек-дела древног руског сликарства? У њој је сконцентрисано све: и богословска дубина, и уметничко савршенство, и окренутост ка човеку, дијалог са њим. Јер, има различитих икона: неке супотпуно затворене, тешко им је приступити, а има и оних које нас, напротив, привлаче: Рубљов је насликао икону „Звенигородски Спас“ од које се човек напросто не може одвојити. Могла бих цео живот да стојим и гледам је. Али “Тројица” је златна средина хармоније и савршенства.
Могу ли нам професионални истраживачи рећи нешто о самом процесу сликања ове иконе? Можда је познато како се Рубљов припремао за њу, како је постио, шта се са њим догађало док је сликао?
Средњовековни документи о томе скоро да и не говоре. Помиње се само наручилац (преподобни Никон Радоњешки), и то је све. Ништа друго о овој икони није речено, али понешто можемо индиректно реконструисати. На пример, познато је да је Рубљов био монах. Дакле, водио је молитвени живот. Можда је чак положио неки завет пре него што је почео да слика “Тројицу”, али не можемо ништа засигурно да тврдимо. Средњовековне хронике и документи тог доба су веома шкрти у погледу таквих информација. То је почело да интересује људе тек у Ново време.
Рубљов је био из плејаде ученика преподобног Сергија. А о њима се зна да су били прави подвижници, значи да са великом вероватноћом можемо тврдити да је и Рубљов био такав. У документима тог времена споменуто је много различитих иконописаца. За Теофана Грка сви знају, он је, између осталог, радио заједно са Андрејем Рубљовим у Благовештенској цркви. Неко ће се можда сетити Данила Црног, са којим је Рубљов радио у Владимиру. Постоје и мање позната имена: Исаија Гречин, Прохор из Городца. Међутим, управо је Андреј Рубљов био изабран да наслика тако важну икону. Тако сложена тема могла се поверити само особи која јој је блиска по духу. Само она може да разуме њену дубину, и прикаже је.
Али то је, нажалост, све што можемо рећи.
Онда се чини да је лик Рубљова у филму Тарковског углавном његов лични режисерски поглед?
Наравно. Филм Тарковског је врло добар, али он пре говори о човеку у веома тешкој историјској епохи. По мом мишљењу, основно питање филма је како да се хришћанин, поготово монах, сачува у вртлогу страшног времена, где се људи убијају, градови спаљују, свуда је пропаст, прљавштина, сиромаштво?
И одједном – као код Ахматове: „када бисте знали из каквог корова расту стихови!” То јест, из које страшне прљавштине, најдубље људске трагедије израстају велика уметничка дела. Јасно је да Тарковски није намеравао да створи реалан, историјски лик Рубљова. Више га је занимао уметник који се супротставља злу дубином уметности, уметник који сведочи да на свету постоји нешто друго што стоји изнад свих ужаса. Због тога овај филм не треба сматрати строго историјским, то је пре покушај једног уметника да разуме другог. Ратнички подвизи немају никаквог значаја, ако иза њих не стоји прочишћење људске душе. Зато преподобни Сергиј није почео политиком, нити ратом, већ очишћењем и васпитавањем људи. И у том смислу, икона је важан артефакт који се супротставља тами свог доба. И сама чињеница њеног настанка је подвиг.
Отац Павле Флоренски у књизи “Иконостас” исказаује занимљиву мисао да је “Тројица” Рубљова једини и најубедљивији доказ Божијег постојања.
Да. Он чак каже:”Ако постоји “Тројица” Рубљова, то значи да Бог постоји”.
И како разумети ову фразу?
Савременом човеку то звучи чудно, али, кад се загледамо у ову икону, схватамо да је то Откровење које превазилази све наше представе. Тако нешто се не може просто измислити. То није фантазија. Дакле, иза ове иконе стоји нека друга стварност — божанска. Човек који живи вером у Бога и који је насликао такву икону није могао цео свој живот посветити некаквој халуцинацији.
У житију Андреја Рубљова постоји једна занимљива појединост. Када су он и Данило Црни радили заједно, често би дуго седели и само созерцавали иконе. Не би сликали, нити се молили, већ би само гледали, као да пред иконама живе, као да се хране њима. Желели су да чују Божји глас, да виде божанске слике које ће касније моћи да оваплоте кроз боје. Наравно, отац Павле Флоренски је кроз ову мисао указао да се иза “Тројице” отвара реалност која је сама себи довољна. Њу човек не може да измисли.
Зашто се током пет стотина година име Андреја Рубљова не помиње међу светима, зашто га је Руска Православна Црква званично канонизовала тек крајем прошлог века?
Да будемо прецизнији, 1988. године, на Помесном Сабору поводом хиљадите годишњице примања хришћанства у Русији. У ствари, Андреј Рубљов је увек био поштован као светитељ у Тројце-Сергијевој лаври. Сачуване су чак и иконе на којима је приказан међу другим светитељима лавре. Монасима из лавре је одувек било јасно да је он светац. Има чак и једна прича из XVII века о великим светитељима-иконописцима, у којој се помиње његово име. У старини, пре такозваних Макарјевских сабора из XVI века, није постојао списак светих. Било је много људи које су поштовали као локалне светитеље за које су у једном граду знали, а у другом нису. Касније је митрополит Макарије покушао да сакупи све који су поштовани као свети и обједини их у један списак.
Светост Андреја Рубљова била је очигледна већ за његове савременике. А јасно је зашто је званично канонизован тек у 20. веку. Сабор је 1988. канонизовао оне које су верници већ ионако поштовали. Сабор је само званично признао њихову светост.
То је била својеврсна “доканонизација”. Ево, погледајте ко је прослављен заједно са Андрејем Рубљовим: Јелизавета Фјодоровна, Ксенија Петербуршка, Амвросиј Оптински, Игнатиј Брјанчанинов. То јест, Сабор је једноставно констатовао да се они поштују као свети, и унео их у списак светитеља.
Кад говоримо о историји саме иконе „Тројице“, да ли знате за неке сусрете веома познатих људи са овом иконом? Можда су оставили своје утиске, своје емоције у вези са њом? Можда постоји неки важан историјски догађај који је био повезан са овом иконом? Јер она је, може се рећи, у самом срцу наше културе — у сваком случају, желим да верујем у то…
Наравно да постоји. Читала сам песме које су биле посвећене овој икони. Наравно, не можемо а да не поменемо Тарковског. Када је замислио свој филм “Андреј Рубљов”, признао је да је имао веома замагљене представе о њему. У музеју Андреја Рубљова су ми рекли да је једном приликом Тарковски дошао код њих и почео да се саветује с њима, као са познаваоцима древне руске уметности и тог доба уопште. Тада је у музеју била изложена копија “Тројице”. Дуго је стајао и созерцавао је. Након овог сусрета, код њега се догодио унутрашњи духовни обрт, без којег не би могао да створи филм тог нивоа.
Прича о откривању боја на икони почетком 20. века, коју сам већ поменула, такође је веома карактеристична. Људи су похрлили да погледају лепоту која је засјала испод црне масе. Замислите само: пред вама је потамнела икона и одједном се отвори један делић, а отуда као да провирује небеско плаветнило.
Постоји још један врло занимљив случај. Познато је да протестанти генерално веома негативно гледају на иконе. Сматрају да је то идолопоклонство и тако даље. Али још 90-их година добила сам књигу једног немачког протестантског пастора, који је, видевши “Тројицу”, променио свој став према иконама. Чак је написао читаву књигу у којој је покушао да одгонетне ову икону, дајући своју интерпретацију. Спознао је да то није идол и да се иза икона заиста крије другачија стварност. Човек који није само обичан верник, већ теолог, пастор који чврсто стоји на својим позицијама, променио се након сусрета са “Тројицом”.
Знам да је у совјетско време ова икона, као и многе друге, приводила људе Богу. Црква је тада ћутала. Многи храмови су били затворени. Где је човек могао чути живу реч о Христу, о Цркви? Људи су почели да се интересују за иконе, између осталих и за “Тројицу”, а затим су узели у руке Свето Писмо и друге књиге, и почели да долазе у цркву. Ја лично познајем неколико људи који су након сусрета са иконом Рубљова постали верници у совјетско време.
Сећам се једном, на Педесетницу, дошао сам увече у храм. У центру, на аналоју, стајала је икона “Тројице” Рубљова, наравно, копија. Увек ћу памтити тај сусрет са њом. Имао сам осећај да стојим испред провалије. Нисам знао куда да се денем, шта да радим. Ништа нисам могао да учиним. Само да стојим на самој ивици… Као да ме је на тренутак осветлила божанска муња. Можда и ви имате своје лично искуство сусрета, искуство контакта са овом иконом, не као професионалац, већ као верник?
Како да Вам кажем? То је искуство доживљавања ове иконе, и то врло лично. Понекад пишем поезију. Чула сам музику и написала стихове о “Тројици”. Као да она… звучи. Кроз ове боје сам чула музику која се преточила у моју песму.
Аутори чланака: Сисојев Тихон, Јазикова Ирина