Родио сам се 1968. године у породици лекара. Пре своје 14. године нисам ни помишљао да будем сликар, иако сам много сликао све од забавишта. Први културни шок сам доживео са 10 година кад сам посетио Третјаковску галерију. Управо тад је оставила јак утисак на мене вештина руских сликара-реалиста те сам све време питао маму гледајући час ово, час оно ремек-дело «Како је то урађено?» Чинило ми се невероватно да на сликама људи и ствари изгледају «као живи».
Добро памтим тај тренутак кад сам свим својим бићем пожелео да будем сликар. Одлучио сам да својеручно насликам слику као рођендански поклон мом оцу. Мртва природа у ентеријеру, коју сам насликао код куће према моделу, без знања технологије, на комаду неке беле крпе залепљене на шперплочу без разређивача и сувом кићицом, та мртва природа – и процес, и резултат (који нисам очекивао ни ја, нити моји родитељи) – покренула је у мени тај «вирусни» програм. И тај вирус стваралаштва се налази у мени и сада. Имам за собом 12 година обуке: 2 године обуке у сликарској школи, 4 године обуке у Московској академској уметничкој школи «1905. година», 6 година обуке у Руској академији сликарства, вајарства и неимарства Илије Глазунова, године самосталног стваралаштва после завршетка Академије, учлањење 2000. године у Савез сликара Русије, многобројне изложбе и публикације. А «вирус» само јача и шири се…
Подвиг Пересвета. 2015
Многи сликари су се освртали на ту тему: Виктор Васњецов, Михаил Авилов, Павел Риженко. Свако је на свој начин видео и приказивао тај симболички за руски народ двобој. Још у детињству сам маштао да насликам такву слику, чак сам покушавао да направим од пластелина фигурице коњаника на коњима да их после сликам у различитим сликама. Али, наравно, тад нисам могао да извршим тај тежак задатак. Али након много година један догађај ми је помогао да остварим свој дечји сан. Један колекционар савременог руског сликарства наручио је од мене слику управо са тим сижеом. Назвао сам је «Подвиг Пересвета». Од неколико скица наручилац је изабрао класичну сцену битке са олујом у позадини, где је небо осветљено блеском муње, која је симбол несаломљиве моћи руског духа. Као да сама природа подржава благословеног војника-монаха који пробада копљем врат огромног и снажног непријатеља. Он се животињски кези и сад ће испасти из седла због праведног ударца. Пересвет са молитвом у срцу несаломљиво јури према сигурној смрти. Већ прободен дужим непријатељским копљем, он се хвата за његово држаље и не обраћајући пажњу на бол од смртоносне ране завршава свој подвиг. Мноштво Челубејевих саплеменика вичу, ударају мачевима по штитовима, тресу безбожничке барјаке, док су Руси напрегнути, али су споља мирни, јер је са њима Бог, он је на њиховој страни. Мислим да су у праву они који говоре да је за руски народ Пересвет са његовом победом симболички сличан Георгију Победоносцу који је убио аждају.
У загрљају старог бора. 2023
Идеја ове слике ми је синула пре око 20 година код Звенигорода на високој обали реке Москве где су расли борови. Тамо река још није толико богата водом као што смо навикли да је видимо у престоници. Исто тамо се налази дечји камп где је преко лета радила као педијатар моја тад још будућа жена Олга и где је одмарала њена ћерка Каћа. Каћуша и јесте јунакиња моје слике. Тад сам направио низ слика, насликао сам скицу са Каћом и посебно – стари бор који је због својих кривих корена и стабла личио на неко створење из бајке које влада целом шумом. Изгледало је као да ако уђеш у сплет тих корена, осетићеш се некако заштићен, као да те бор грли мноштвом својих руку. Та слика је о чаробности детињства када нешто необично привлачи и плаши истовремено. Кад сам био дете, исто сам волео да се склоним негде, где ме нико не може узнемиравати, и да посматрам свет унаоколо, некако не мислећи ни о чему посебном, само осећајући тиху радост и тајну бића.
Свети страстотрпац Гљеб. 2000
Гљеб је Муромски кнез, син кнеза Владимира који је покрстио Русију. Он, као и његов брат Борис, Ростовски кнез, био је убијен по наређењу Свјатополка Окајаног 1015. године. Убице су оставили Гљебово тело између две кладе на обали реке Смјадиња, а преко су бацили суво грање. Од јесени до пролећа се оно тамо налазило све док га нису нашли као неиструњиво пастири који су пролазили близу. Браћа Борис и Гљеб су сахрањени у храму светог Василија у Вишгороду и касније их је Руска Православна Црква прогласила за свеце.
Нисам дуго могао наћи пластично и композиционо решење за слику «Свети страстотрпац Гљеб». Било је много различитих скица, али ми нису одговарале. Како да насликам тело покривено сувим грањем па још између две кладе – неће се ништа видети. Идеја се појавила неочекивано: убице су због журбе могли да сломе танко дрво и његовим гранама покрити Гљебово тело. Нашао сам у околини Академическе Даче код Вишњег Волочека сломљено танко дрво које су покрили маховина и лишај и насликао сам неколико скица са дечаком са околног села Мишом који има руско светло лице и тешку судбину. Симболички низ представа се стварао постепено и испуњавао је слику додатним идејама: сунчеви зраци кроз гране су истовремено и погребна свећа и светло наде, укочена због грча рука као да показује знак крста, отворене очи – ваљда то може бити код мртвих људи, али то није случајност код мог Гљеба: оне виде невидљиво, оне виде вечност.
Свети страстотрпац Борис. 2007
То је други део мог триптиха о светим Борису и Гљебу, који је био написан седам година после завршетка првог дела. Ту је био још тежи задатак, јер није требало само да прикажем тему, већ и да композиционо повежем ово дело са претходним уз друга симболичка, колористичка и пластична решења, да дела имају исту концепцију, а да буду различита.
Борис је приказан као још жив, али смртно рањен, умотан у шатор у којем се он молио у тренутку злочина учињеног против њега. Убице које је послао Свјатополк возе Бориса у запрежним колима у Вишгород, како то пише у летопису, а касније на путу докрајчују га мачем у срце. Ноћ, севање муња, пљусак, запрежна кола упадају у блато, наднесене гране сметају кретању – природа се буни и жали невину жртву. За најамне убице је то само посао. Немају емоције, више их брине техничка страна транспортовања.
Болдинска јесен. 2015
Идеја ове слике ми се појавила веома давно: после школске праксе из пленера у Пушкиногорју, после посете селима Михајловско и Тригорско, као и Светогорском манастиру где је сахрањен Пушкин. Али тада нисам имао довољно искуства и вештине да остварим замишљено. Направио сам само малу скицу од неколико потеза кичицом. После више од двадесет година један познати човек, колекционар, наручио ми је ову слику кад је видео скицу. Пренос сижеа у Болдино ми је изгледао занимљивим јер је управо тамо за кратко време Пушкин написао многа значајна дела разних жанрова. Удубио сам се у претрагу оригиналних ствари које су припадале Александру Сергејевичу, јер сам хтео да детаљи буду максимално веродостојни, али сам ипак сматрао за важније документарну уметничку истину. Можда, пушкинисти нађу неке погрешке у детаљима ентеријера, али ми то није било главно. Хтео сам да створим облик песника који се удубио у рад, као да смо га случајно видели у тренутак надахнућа. Пушкин је преносилац Божанствене Светлости: тако видим тему слике. Зраци светлости и налет ветра кад се спајају, оличавају тајну стваралаштва. Све остало је само амбијент ради историјске веродостојности.
Аутор чланка: Демаков Јевгениј