Волим изнова да читам класику коју сам давно прочитао, у детињству или у младости. Недавно сам поново прочитао роман Михаила Јевграфовича Салтикова-Шчедрина „Господа Головљови“. Не улази у школски програм, али је некад, 70-их и 80-их година прошлог века, био на списку романа који се препоручују за читање као необавезна лектира. Био сам средњошколац и овај роман ми се чинио невероватно досадним. Прочитао сам га „по дијагонали“ и одмах га заборавио. Скоро четрдесет година га се нисам сетио.
А сада сам га поново прочитао и схватио да је то моћна проза, да психолошка и духовна дубина у „Господи Головљовима“ није ништа мања него код Гогоља и Достојевског. Чак ми се учинило да је овде Салтиков-Шчедрин у очигледом својеврсном еху са обе ове књижевне громаде. Делећи своје утиске са колегама, излетело ми је како је „погрешна књига названа Мртвим душама“. У наставку ћу покушати да објасним зашто.
Само да вас подсетим – ја не покушавам да будем наставник књижевности, не дајем никакву књижевну анализу. Ја само делим своје субјективне утиске и асоцијације. А онима који би желели да се темељно упознају са животом и стваралаштвом Салтикова-Шчедрина, могу да посаветујем само озбиљну литературу.
Неопходни спојлери
Пошто је овај роман, искрено речено, мало ко читао, а и они који су га читали успели су већ да га забораве, подсетићу о чему се ту уопште ради.
Радња се одвија на заласку епохе феудалне зависности сељака (кметства) у Русији и у првим годинама након њеног укидања. Спахиница Арина Петровна Головљова, властољубива, енергична и практична, влада својим укућанима, мужем и децом. Данас би је назвали „пословном женом“ или „ефикасним менаџером“. Управљајући имањем уместо свог неталентованог и безвредног супруга, она је стекла огромно богатство. Њени претходници у књижевности би, по мом мишљењу, могли бити Кабаниха Островског и Аљона Ивановна, позната „старица-зеленашица“ Достојевског. Арина Петровна има четворо деце, све их је тиранисала и сви су имали трагичну судбину.
Кћи Ана се удала против мајчине воље, родила је две девојчице-близнакиње, Анињку и Љубињку, након чега ју је муж оставио, и она је изненада умрла. Баба је узела себи ове две сиротице, али се према њима односила крајње строго, не показујући им ни најмању љубав. Првом приликом их је одвела у пансион, а девојке, пуштене на слободу, нису никад пожелеле да се врате, већ су постале провинцијске глумице.
Још горе је прошао најстарији син Арине Петровне, Степан, кога је она звала „Стјопка-клипан“. Дечак је растао весео и несташан и нервирао је мајку својим понашањем. Када је одрастао, покушала је да га дâ у чиновнике, али Стјопка није био способан ни за какав посао. Тада му је великодушна мати купила кућу у Москви и послала га са имања: ево ти твоје „парче“, живи како знаш и умеш. Како је Стјопка знао само како да пије и игра карте, на крају је запао у дугове, изгубио је кућу и вратио се у Головљово код мајке. И она га је држала у заточеништву, практично полугладног. Степан Владимирович је тајно почео да пије, да губи разум и убрзо је умро, не зна се да ли од алкохола, или од астме. Умро је потпуно напуштен, усамљен и сломљен од туге.
Други син, Павел, био је никакав човек, глуп, безвољан и равнодушан према свему. Наизглед се чинило да је његов живот успешан, у сваком случају, ступио је у војну службу и некако таворио док није демобилисан. Тада је и њему мајка одвојила „парче“ – имање Дубровино, где је Павел Владимирович полако тонуо у алкохолизам. И умро, не зна се да ли од астме, или од алкохола.
Али, најзанимљивији је трећи син, Порфирије, ког је још у детињству старији брат Степан прозвао „Јудушка“ и „крвопијушка“. Управо он – Порфирије Владимирович – и јесте главни јунак романа. Он се показао као најуспешнији од свих Головљових. Од раног детињства је био интуитивни манипулатор који је умео да приђе свакоме. Јудушка је постао чиновник, направио је извесну каријеру у престоници, а затим се повукао из службе и вратио се на имање Головљово.
У међувремену се Арина Петровна приметно изменила, изгубила пређашњу снагу. Након што је издвојила Јудушки његово „парче“, то јест главно породично имање Головљово, док је он још службовао у неком престоничком министарству, она је уложила своја властита средства у развој газдинства. Кад се вратио на имање, Јудушка јој је тако дојадио својим лудим захтевима да му полаже рачун за сваку ситницу, да се она увредила и отишла да живи са сином Павлом у Дубровином, где је заправо представљала само још једна уста која треба хранити. Када је Павел умро, Јудушка је одмах поднео захтев за наследство и добио је све. Тада је Арина Петровна побегла на имање Погорелка, које је припадало њеним унукама-глумицама. Тамо је и умрла, а њена смрт није била лака.
Треба рећи да је рано обудовели Јудушка имао два сина, Волођу и Пећу. Отац их је тукао скоро до пунолетства, а када су одрасли и отишли у свет, потпуно их је заборавио. Истина, с времена на време би им послао нешто новца. Али син Волођа се без очевог благослова оженио, те га је Јудушка потпуно лишио наследства, па је на крају Волођа дигао руку на себе. Касније је млађи син Пећа, официр, прокоцкао државни новац и појурио код оца, тражећи помоћ. Отац је демонстративно одбио, те је Пећа доспео на суд, био осуђен на прогонство, а на путу за Сибир се разболео и умро.
Што се тиче унука-глумица, оне су биле умешане у некакву аферу, постале су метресе, изгубиле све. Љубињка је извршила самоубиство, Анињка је почела да пије, тешко се разболела и за последњи новац стигла до Головљова, где се населила код свог драгог ујке Порфирија. Испоставило се да га је навадила на алкохол, па су почели да пију заједно.
А финале је следеће: једном (приметимо, у ноћи на Велики петак) Јудушка се, што се каже, освестио, ужаснуо се, схватио да је живот завршен, и потрчао, само у халату, на мајчин гроб, у Погорелку, да од ње тражи опроштај. И смрзао се. Тек сутрадан су пронашли његово тело. Од свих Головљових остала је само Анињка, па и она на самрти.
То је, заправо, цела прича. А сада ћемо да разговарамо о оном главном.
Зашто Шчедрин није Гогољ
Док сам читао роман „Господа Головљови“, стално сам се сећао Гогољевих „Мртвих душа“. Сличност је веома уочљива, али не у погледу сижеа, већ у погледу смисла. Пре свега, у самој идеји да се покаже како страсти убијају људску душу, како претварају људе у ходајуће мртваце. Ево, на пример, шта Гогољ каже о свом најодвратнијем јунаку, о Пљушкину: „И сâм он се коначно претворио у некакву рупу на човечанству“. А Салтиков-Шчедрин то исто назива „дотучени живот“1: „одасвуд, из свих углова ове мрачне куће, као да су испузали „дотучени животи“… (из контекста се, под дотученим животима овде подразумева смрт живих људских душа).
Гогољ је узео основне страсти, основне пороке које су карактеристични за људску природу унакажену грехом, и отелотворио их у лику спахија – Коробочки, Манилова, Собакевича, Пљушкина, Ноздрева (и, наравно, Чичикова, који је, међутим, сложенији, вишедимензионалнији од других ликова). То је, такорећи, приступ сликара-илустратора – према идеји коју треба приказати бира се фактура, црта се јунак са потребним особинама.
Салтиков-Шчедрин је, како ми се чини, применио другу методу, много суровију: он није толико илустратор, колико патолог. Он узима мртве душе живих хероја и врши обдукцију. Показује одакле шта је дошло, када, како и из ког разлога се у овом човеку појавила трулеж, како се развијала, како је у своје време прождираа здраве делове душе. Притом је Шчедринов манир много реалистичнији и психологичнији од Гогољевог. Међутим, Гогољ има очигледно јачи језик, он је поетичнији, „Мртве душе“ се могу више пута читати ради самог језика, што се не може рећи за „Господу Головљеве“ – тај роман је написан, наравно, упечатљиво, прецизно, али на нивоу талентованог писца, а не генија.
Ту има још једна разлика – Гогољ ипак пише пре свега о општељудском, о страстима које су својствене свим људима у свим временима, стога га не занима превише социјална тема; разлоге умирања душа он не види у политици и економији. Да, он је у својој поеми дотакао и корупцију, и некомпетентност локалних власти, и моралну трулеж феудалног система, али све је то код њега секундарно, он то даје само као неопходан елемент опште слике, без којег би се она претворила у суву схему.
Код Шчедрина је другачије. За њега је управо социјални подтекст „дотучених живота“ код Головљових веома значајан. Сви ти дотучени животи су, са његове тачке гледишта, резултат тога што су спахије већином водиле паразитски начин живота, нису сами радили и нису учили децу да раде. То је дијагноза коју он поставља: „испразност, неспособност за било какав рад, алкохолизам“. Ефикасна пословна жена Арина Петровна је, заправо, изузетак, о чему и сам аутор каже: „Породица Головљових би, вероватно, дефинитивно пропала, да усред овог пијаног хаоса као случајни метеор није заблистала Арина Петровна“. Головљове уништава испразност, а она је производ феудалног поретка који је значајном броју дворјана омогућио да не раде ни рукама, а ни главом. Иначе, ова мисао је сасвим у складу са речима апостола Павла: Не варајте се: Зли разговори кваре добре обичаје (1. Кор 15:33).
А овде има о чему да се разговара невезано за књижевност. У црквеном окружењу често се чује мишљење да хришћанин мора бити апсолутно равнодушан према социјалној проблематици, да је све то само сујета која нас одвлачи од спасавања душе. Из чињенице да се у било ком поретку, при било којој власти може живети по Јеванђељу, закључује се да уопште не треба размишљати о животу око себе. Наравно, то је крајност која игнорише чињеницу коју је апостол Павле навео: друштво утиче на морал и духовни живот. Игнорисање овог утицаја је глупо. Исто тако глупо, као и супротна крајност – политички активизам који у измени друштвеног поретка види пут, ако већ не у рај земаљски, онда барем до оптималних услова духовног живота већине. То јест, ако победимо један или други „крвави режим“ и дамо власт правим људима са правим идејама – ту ће духовност и процветати…
Салтиков-Шчедрин се, по мом мишљењу, држи подаље од обе крајности. Да, он показује како су социјалне прилике допринеле појави „дотучених живота“, али сама појава није била програмирана, она је и даље последица слободног људског избора. У истоветном окружењу, у истоветним спољним околностима је било и другачијих људи… Није се цела Русија састојала од самих Стјопки-клипана, Пашки-пијаница и Јудушки-крвопијушки. Да, ти други људи у роману нису директно приказани, њих ту нема (као што је, узгред, и код Гогоља у првом тому „Мртвих душа“), али њихово постојање се и без речи подразумева. То је роман о томе какве све болести постоје, шта им доприноси и како се оне развијају, а не о томе да су сви редом болесни, и то у једнакој мери.
Анатомија лицемерја
Прелазимо на оно што је најзанимљивије и, по мом мишљењу, најрелевантније у овом роману – на тему лицемерја. Разоткривање лицемерја је, што би се рекло, лупање на отворена врата. Наводно, лицемерје је лоше, погледајте Јудушку Головљова, згрозите се и не будите такви!
Не, наравно, задатак Салтикова-Шчедрина је много озбиљнији. Он не даје толико моралну оцену овог порока (која је очигледна), колико покушава да схвати разноликост његовог испољавања и, што је најважније, његово порекло.
Узмимо, на пример, лицемера Порфирија Владимировича, о коме аутор говори: „…Ипак, лицемерје је било до те мере потреба његове природе, да он никако није могао да прекине једном започету комедију“. А нешто касније га карактерише другачије: „Дакле, Јудушка није толико лицемер, колико пакосни лажов и празнослов“. У чему се огледа Јудушкино лицемерје? У томе што свако своје дело (најчешће себично, или чак очигледно подло) оправдава и пред онима око себе, и пред самим собом, позивајући се на Свето Писмо, на оце Цркве, или цитирајући афоризме, пословице, изреке – то јест, мноштвом речи које маскирају његове истинске мотиве.
Притом, саме по себи, ове његове изјаве, узете одвојено од околности, места, времена и начина деловања, са хришћанске тачке гледишта изгледају потпуно исправне.
Ево типичног примера: „Јову је, пријатељу мој, Бог све одузео, али он није роптао, већ само рече: Бог дао, Бог узео – твори, Господе, вољу Своју! Тако ти је то, брате!“ Јудушка то каже сину Пећи, одбијајући да му дâ новац за исплату картарошког дуга и тиме га препуштајући суду, болести и смрти на путу у сибирско прогонство.
Или: „Слава Богу! Бог узео једног Волођу, а даде другог! То је тако код Бога! На једном месту изгубиш, мислиш да никад нећеш наћи – али Бог узме, а на другом месту стоструко награди!“ Јудушка је то рекао када му је његова домаћица Јевпраксејушка, коју је приморао да живи с њим, родила дечака. Дечак је назван Волођа и по наређењу свог оца већ сутрадан одведен у неко село и предат на васпитање некој сељачкој породици. А „Бог је узео једног Волођу“ – то је рекао о свом најстаријем сину, Волођи, који је извршио самоубиство, пошто је остао без очеве финансијске подршке. Много таквих примера је расуто по тексту романа.
Али ево шта је важно: Салтиков-Шчедрин уопште не сматра свог јунака типичним, традиционалним лицемером. „Не треба мислити да је Јудушка био лицемер у смислу, на пример, Тартуфа или било ког савременог француског буржуја…“ И објашњава своју мисао, вишеслојно развијајући, да тако кажем, типологију лицемерја.
Ако неколико страница ових размишљања кажемо укратко, ево о чему се ради: постоји лицемерје као данак друштвеним конвенцијама. Људи говоре ствари у које не верују баш много, али се претварају да је све то заиста тако, а сврху својих лажи они виде у друштвеном добру. Наводно, ако се сви заједно будемо претварали да је живот такав, онда ће он заиста постати такав, или се бар неће претворити у хаос. Ради стабилности друштва, ради одржавања постојећег поретка, може се и мора се лагати, иначе ће и вама лично, и уопште свима око вас, бити само горе. Небројени су примери таквог лицемерја. Са истом мотивацијом су у совјетско време радници ишли на празничне демонстрације, изговарали свечане речи на састанцима, етикетирали странце као непријатеље и славили своју партију. Не зато што су фанатично веровали у све то, и не зато што су били патолошки лажови, већ су једноставно били уверени да тако треба, да све ове ритуалне речи и акције стабилизују светски поредак, цементирају стварност која их окружује – оскудну, досадну, али ипак не и паклену. Занимљиво је да Салтиков-Шчедрин такво лицемерје не осуђује превише, чак и примећује његову извесну корист.
Али код Јудушке Головљова формат лицемерја је сасвим другачији. Код њега нема, нити је било, никаквих мисли о друштвеном добру, о одржавању социјалне базе. Он празнослови, лаже и себе, и све око себе, лаже, наизглед, чисто из љубави према уметности. Штавише, он је толико занет својим лажима, да и сам почиње да верује у њих. Ево, на пример, он се сећа како је мајка умрла: „И како је умрла, само се праведници такве смрти удостојавају!“ – лагао је сам себе, не схватајући да ли лаже, или говори истину – „без болести, без немира… тако! Само је уздахнула – и отишла! Ах, мамице, мамице! И осмех на лицу, и руменило… и ручица савијена као да жели да благослови, и окице склопљене … адје!“ Реалне околности смрти Арине Петровне, наравно, биле су сасвим другачије, при чему је Порфирије то лично видео, али је више волео да заборави, да у својој свести то замени неком лепшом сликом.
И ту долазимо до најважнијег питања: зашто он лаже? Зашто празнослови? Зашто му је потребан овај вео благочестивих баналности?
Јер, он нема неку практичну корист од тога. Шкрт је и похлепан – да, то је несумњиво. Али лицемерје му уопште не помаже да повећа свој иметак. Штавише, домаћинство у Головљову полако почиње да пропада, јер Јудушка, који троши много времена на своје фантазије, престаје да контролише стварно стање ствари. Али зато сатима седи и израчунава колику би он имао корист кад би свим комшијама поцркале краве, или га мучи једно овакво важно питање: „колико би сада имао новца, да мама Арина Петровна оних сто рубаља у асигнацијама које му је поклонио деда Петар Иванич кад се родио, није присвојила себи, већ уложила у залагаоницу на име малолетног Порфирија? Испоставља се, међутим, да би било мало: само осам стотина рубаља у асигнацијама.“
Не говорим о томе како је због свог лицемерја пред крај живота остао потпуно сам. Да, има људи око њега, ту је послуга, али ни са ким од њих он нема душевну блискост и ником од њих он није потребан, нити драг.
Скафандер са најбољом заштитом
Па зашто онда? Чему то потпуно бескорисно празнословље, чему та лажна побожност, вишечасовна молитвена бдења?
Имам одговор на ово питање. Наравно, тај одговор је субјективан. Можда је Михаил Јевграфович имао у виду нешто сасвим друго.
Дакле, Порфирије Владимирович Головљов је дубоко несрећна особа која у детињству није добила родитељску љубав. Арини Петровној није било до деце, она се бавила газдинством, татица Владимир Михајлович се такође није ни најмање интересовао за децу. Ни међу послугом, очигледно, није било неке Арине Родионовне за малог Порфишку. И тако је растао дечак ког нико није волео. И није он једини – са свом Головљовском децом била је иста прича, свима је недостатак љубави осакатио живот, али сваком на свој начин.
А шта се дешава са човеком који није глуп и који осећа недостатак љубави? Он осећа своју беспомоћност пред животом. Он види различите опасности, ментално их примењује на себе, и то му успева врло упочатљиво, јер Порфирије има добро развијену машту (што се види по његовим одраслим фантазијама).
А онда, природно, психа почиње да гради одбрану од те оловне тежине постојања. Све оне пословице и изреке, погрешно научене истине православне вере, цитати из Библије и из отаца Цркве, прецизан ритам молитви, а затим и испразне фантазије које потискују стварност из сећања, нису ништа друго до психолошка одбрана, оклоп, скафандер који одваја Порфирија-Јудушку од страшног, компликованог, опасног света реалности. Унутар скафандера је, мада устајао и загушљив, али ипак удобан, једноставан и сигуран свет. Свет у ком му је добро, где му је све јасно, где га нико неће повредити…
И неко време је ова психолошка одбрана имала ефекта. Заиста, Јудушка је био непробојан, заиста је постизао своје егоистичне циљеве и, што је најважније, није осећао душевну бол чак ни у најтужнијим околностима.
Али онда је скафандер пукао.
Покајање на Головљовски начин
Тешко је из текста извући недвосмислен закључак шта је на то утицало. Индиректно је то била и мајчина смрт (при чему, на посебну жалост Јудушке, неблаговремена, јер је она требало да разреши изузетно непријатну ситуацију са трудноћом домаћице Јевпраксејушке), затим рођење детета и хитно избављење од њега, затим побуна Јевпраксејушке, која се осмелила и почела да провоцира Порфирија Владимировича. Али главну улогу је, изгледа, одиграо долазак нећаке Анињке, која је свој алкохолизам поделила са ујаком и постала његов друг у пијанчењу.
И ево шта је занимљиво: Јудушкин скафандер је почео да пуца кад су се, најзад, крај њега нашли људи који су почели да му говоре непријатну истину о његовом бесмисленом животу, о његовим ближњима које је сам уништио, о његовом сталном лагању. И ту није важна њихова мотивација, важно је то што их је Јудушка ипак чуо.
Јер, он уопште није глуп, нити је потпуно изгубио везу са реалношћу. Најпре је угледао себе – болесног, усамљеног старца који никоме није потребан, који је скупио богатство – а од њега нити је ко имао какву радост, нити се може понети са собом у гроб.
А шта ће бити иза гроба, то га реално и мучи. Не може се рећи да се Јудушка само претварао да верује у Бога. Не, то је била сасвим искрена вера, али у суштини потпуно паганска. „Али он се молио не зато што је волео Бога и надао се да ће молитвом да уђе у заједницу са Њим, већ зато што се плашио ђавола и надао се да ће га Бог избавити од лукавог.“
Криза се догодила током Страсне седмице, на Велики четвртак увече, када се чита дванаест одломака из Јеванђеља који говоре о страдању и крсној смрти Спаситеља.
“Са своје стране, и Порфирије Владимирич је, исто тако брижљиво, од малих ногу поштовао „свете дане“, али их је поштовао искључиво са обредне стране, као прави идолопоклоник. Сваке године, уочи Великог петка, позивао би свештеника, слушао јеванђељску причу, уздисао, подизао руке, метанисао и дотицао челом земљу, грудвицама од воска бележио на свећи колико је Јеванђеља већ прочитано, па ипак није ништа разумео. И тек сада, када је Анињка пробудила у њему свест о „дотученим животима“, први пут је схватио да се у тој повести говори о некој нечувеној неправди која је извршила крвави суд над Истином…“
Даље се догађаји брзо развијају. Навешћу дугачак цитат из текста:
„Али, било би преувеличавање ако бисмо рекли да су у души Јудушкиној, услед ових открића, никла нека животна упоређења и суочавања, али се, ван сваке сумње, у души његовој јавила таква побуна, да се безмало граничила са очајањем. Побуна та је била утолико мучнија, што је Јудушка бесвесно проживео сву ону прошлост која је сад постала извором побуне. Нешто страшно има у тој прошлости – а шта заправо – тога има толико да не може да се сети. Али, не може ни да заборави. Нешто огромно, што је до сада стајало непомично, прекривено неким непроникљивим застором, сад је кренуло њему у сусрет, и свакога тренутка прети да ће га смрскати. И кад би га заиста смрскало, то би било најбоље; али ето, он је жив, и опет ће можда измилети испод онога. Не, очекивати расплет од природног тока ствари одвише је непоуздано; мора он сам створити расплет, да једаред сврши са побуном која премашује његове снаге. Има такав расплет, има га! Биће око месец дана откад Јудушка осматра тај расплет, и сада, изгледа, неће га промашити…”
Не ради се о самоубиству, као што би, вероватно, неко могао да помисли. Јудушка је схватио да му треба опроштај. Божији опроштај, опроштај Онога који је, како је Порфирије први пут у животу схватио, заиста опростио свима.
„Он опет поче крупним корацима ходати по соби: сатирао се у себи, страдао, није осећао како му се лице покрива капљама зноја.
Опростио је свима! – гласно је говорио сам са собом, – не само онима који су га тада напојили оцтом са жучи, већ и оне који су и после, и ево сада, и који ће убудуће, и во вјеки вјекова, његовим уснама приносити оцат помешан са жучи … Ужасно! ах, то је ужасно!“
Али, ако му је потребан опроштај од Бога, онда му је потреба и опроштај ближњих, којима је тешко скривио. И живих, и мртвих.
Ево, он трчи код нећаке Анињке:
„И изненада, зауставивши се пред њом, запита:
– А ти … јеси ли опростила?
Уместо одговора, она му се баци на груди и чврсто га загрли.
– Треба да ми опростиш! – наставио је – за све остале… И за себе… и за оне којих више нема … Шта је то! шта се то десило?! – узвикну збуњено, обазирући се око себе – где су … сви?..”
Даље му се јавља безумна, нелогична идеја да потрчи на гробље, где је сахрањена мајка Арина Петровна, да падне на гроб и затражи од ње опроштај.
“Порфирије Владимирич је неко време ходао по соби, заустављао се пред кандилом осветљеном иконом Искупитеља са трновим венцем и загледао се у њега. Најзад се решио.“
И он трчи на гробље које се налази неколико врста од Головљова, трчи ноћу, само у кућном халату, а напољу је мартовски мраз, мећава. Али он не размишља о свему томе, рационално размишљање се искључило, сада је важно да од мајке затражи опроштај, не некад касније, већ баш сада.
Тиме је окончан његов живот. Залутао је, пао, смрзнуо се. Тако се завршава роман Салтикова-Шчедрина.
Финале изгледа тужно. Заиста, каква је корист од тако касног, неплодног кајања? Јер, више ништа не може да се поправи, прошлост не може да се промени, а душа Порфирија Владимировича се није чудесно обновила, није замирисала као ружа. Напросто је скафандер пукао, а оно што је испод њега остало је исто. Скврчена невољена душа се није исправила, рупе на њој нису зарасле.
То и јесте оно чиме се кајање разликује од покајања. Кајање значи видети себе аутентичног, видети и ужаснути се. И заувек сачувати тај ужас. А покајање је кад, видевши свој грех и ужаснувши се, учиниш следећи корак – обратиш се Богу Који јеспособан да излечи душу, осакаћену грехом, и да даље живиш на нови начин, покушавајући да што више исправиш своју кривицу пред људима, Богом и самим собом. Кајање се код Јудушке догодило. Али, да ли се догодило покајање?
И то је питање на које аутор не даје никакав јасан одговор (а може ли га дати?). Желим да верујем да је Јудушкин порив, његов трк кроз мећаву, ипак нешто померио у његовој души. Желим да верујем да му се у последњим тренуцима живота отворило нешто, и да му је некаква шанса да се спаси, док је лутао кроз ноћ, ипак била дата, и да је он успео да је искористи.
Наравно, ту нема никакве гаранције. Али, гледајући у свој унутрашњи скафандер, ја се надам да је измишљени Порфирије Головљов, књижевни лик, ипак успео. Можда ћу успети и ја? И ви такође?
Илустрације Сергеја Алимова
Аутор чланка: Каплан Виталиј