Написано је много чланака о томе које трикове користе савремени телефонски и интернет преваранти. Постоје хиљаде корисних савета о томе како препознати превару и шта учинити, ако сте ипак упали у замку. Али можете покушати да гледате на то из другог угла, јер је овај део нашег живота, као и сваки други, потребано хришћански осмислити.
Почећу са нечим што ми се недавно догодило. На мобилни телефон ме је позвала девојка са пријатним гласом, представила се као запослена на нашој локалној поликлиници, рекла да дуго нисам радио флуорографисање и предложила да се пријавим за неки од наредних дана који ми одговара. Поверовао сам јој! Ни на тренутак нисам посумњао да је то заиста позив из клинике. Додуше, нисам искористио помоћ те симпатичне девојке, јер – шта ће ми флуорографисање? То треба њима, због евиденције, а не мени. Зато сам љубазно рекао да имам компликован и непредвидив дневни распоред рада (што је истина), тако да сада не могу да изаберем дан, а када изаберем, ја ћу се сам пријавити преко портала мос.ру. На томе је разговор завршен. И тек касније сам у претраживачу проверио број са ког су ме звали. Испоставило се да је број био врло познат – коришћен је у многим преварантским шемама.
А ја сам био сигуран да сам потпуно апсолвирао све приче на тему супротстављања телефонској превари! Заиста, толико сам чланака прочитао, толико прича чуо, толико несрећних превараната сам већ изнервирао. А сад је мало фалило да и сâм будем жртва.
И онда сам одлучио да се позабавим питањем зашто су људи, па и они образовани, животно искусни, паметни, и даље жртве превара. И постоји ли нека духовна компонента у свему томе? Овај чланак је настао након многих разговора са психолозима и свештеницима.
Човек у невољи
Прво и најважније: кад постане жртва преваре, човек јако пати. То је заиста велика невоља, и то не само зато што је изгубио неки новац. Ту је присутан и веома снажан шок због издаје (а субјективно се ситуација доживљава као издаја оних којима је човек поверовао). Ту је и велика узнемиреност, и гнев, не само на преваранте, већ и на себе. Како, како сам могао да се „упецам“ на тако нешто? Уз љутњу и бес иде и горки стид пред породицом, познаницима, комшијама, колегама. Преварени човек себе доживљава као безвредног, глупог наивчину, који је својом непромишљеношћу навукао беду на врат и себи, и својој породици.
А свака велика невоља за нас постаје искушење. Има много искушења која нам, ако им подлегнемо, могу нанети не само материјалну, већ и духовну штету.
То је, на пример, губитак поверења у људе. У људе уопште. Ако сам сада тако брутално преварен, исто се може догодити и поново, што значи да никоме не треба веровати, цео свет је против мене, нико ми неће помоћи. Овде се такође манифестује свима нама својствена тежња ка уопштавању, конструисању једноставних шема, уместо перцепције живота у целој његовој пуноћи и сложености. Преварили су ме, представивши се као банкарски службеници? Сви банкари су такви! Преварили су ме, представљајући се као полицајци? Дакле, сви полицајци су у дослуху са преварантима. Звучи, наравно, потпуно нелогично, али у таквом стању човек не жели да размишља логично. Он мора да усмери свој гнев на некога, и он га у широком млазу усмерава на све и на свакога.
Треба ли да доказујемо да то уопште није хришћанско осећање? Да се, подлежући му, човек сâм, добровољно препушта некој глобалној усамљености, празнини. И празнина му изједа душу.
Верујући човек може осећати и увређеност према Богу. Како то, ја сам се тако уздао у Њега, а Он је дозволио да ми се ово деси! Зашто? Другим речима, пред жртвама преваре се појављује проблем теодицеје (буквално – оправдања Бога). И то је тежак проблем. Једна је ствар теоретски расуђивати како свемоћни и свеблаги Господ допушта зло, а сасвим друга ствар је када сте и сами жртва зла. То што се таква питања појављују, само по себи уопште није грех. Али одговори на њих могу бити различити, укључујући оне који доводе до губитка вере.
А то може бити и аутодеструкција, осећај кривице који гуши, а нема никакве везе са истинским покајањем. Човек изнова и изнова копа по својим душевним ранама, и у таквом стању му више није стало ни до чега другог. Поред тога, аутодеструкција рађа стид пред људима, због чега жртва превараната до последњег тренутка крије своју невољу од својих најближих. И губи драгоцено време, када још увек може да се уради нешто практично (пријави банци, полицији, прикупе потребна документа и тако даље).
Друго искушење је да се у ономе што се догодило види јасна казна Божија за неке истинске (или измишљене) грехе. Уопште узев, прилично је уобичајено да се свака туга доживљава као казна. Као да нема туге „тек тако“, због покварености света, покварености људске природе. Због чега је опасан овакав став? Због тога што нам смета у нашој љубави према Богу. Бога тада замишљамо као неког строгог и осветољубивог тиранина који вреба сваку прилику да казни грешника. Таквог Бога, каквог смо у својој свести конструисали, можемо се плашити, али га не можемо волети. Или можемо, али је то онда некаква перверзна љубав, попут љубави жртве насиља према насилнику. А ако је то казна Божија, мисли човек, онда значи да ми тако и треба! Дакле, нема разлога да се гњавим, трчећи по разним инстанцама, пишући папире, прикупљајући информације. Што горе, то боље!
Чини ми се да понекад таква неспремност за деловање има једноставно психолошко објашњење: када се доживљава туга или невоља, напросто нема унутрашњих ресурса за активно деловање. Али, да би у властитим очима оправдао своју пасивност, човек измишља нешто попут теолошког оправдања.
Ниси сам!
Нажалост, посебно у првим данима након немилог догађаја, жртва превараната није у стању да у истинском хришћанском духу сама схвати оно што се догодило, да превазиђе наведене искушења, донесе исправне закључке и коначно престане да се мучи. Овде је потребна помоћ других људи. Не само практична помоћ, односно финансијска, правна и логистичка подршка, већ пре свега подршка морална, духовна.
Добро је ако је особа црквена. Добро је ако има свог духовника, или барем свештеника ког познаје и коме верује. А и пријатељи ту могу бити од помоћи.
Жртви превараната се мора јасно рећи: овде нема твоје кривице, твог греха. Поверовао си људима, а поверење сигурно није за осуду. Напротив, поверење говори о твојој доброти, твојој тежњи да о људима мислиш добро. Да, брутално си и подло преварен. И грех је на варалицама, не на теби. Немој се кајати због тога што си поверовао преварантима. Догодила ти се несрећа – као да си пао под ауто, тешко се разболео, страдао од пожара… Не криви себе! Као и сваки човек, и ти имаш грехе, али они се манифестују у нечем другом, а не у томе. На твом месту сам могао бити и ја, и било ко други.
Емпатија, саосећање, прихватање — то је оно што је потребно жртви превараната, а не „ислеђивање“, не анализа разлога због којих је подлегла триковима тих ниткова. Можда касније, када се осећања смире, када се предузму сви неопходни практични кораци, ако особа има жељу да се позабави тиме, можете разговарати с њим о разлозима, анализирати грешке. Али тек када се ситуација нормализује, и само ако сâма особа иницира такав разговор.
А шта би још, по мом мишљењу, вредело рећи том човеку, посебно ако он сматра да је добио казну Божију за грехе. Па чак и ако је то одиста казна (што не можемо поуздано знати), то никако не значи да се треба покуњити и цвилети. Не, треба деловати, деловати активно, треба се обратити свим могућим инстанцама, искористити сва законска средства. Истина, мала је вероватноћа да се украдени новац врати, али таква активност ће привлачи пажњу и друштва и власти на проблем, и нешто се ипак може променити, могу се створити механизми који ће спречавати делатност превараната. Већ сада им је теже да преваре људе, него што је то било пре неколико година, а биће још теже. Сва та јурњава по инстанцама није потребна само вама, већ и другим људима, будућим жртвама тих истих, или неких нових превараната.
Ниси „на сигурном“
На друштвеним мрежама и у медијима стално се могу наћи приче о људима који су имали лоша искуства са преварантима. А испод њих се често могу видети коментари оних који су сигурни да се то њима никада не би могло догодити. И нису у питању само коментари, ја сам у реалном животу имао прилике да видим такве самоуверене људе, трезвене, практичне, лукаве као лисице… Људе који јасно знају: на удице лопова пецају се само будале, неписмени, маргиналци… А они – људи озбиљни, искусни, прошли све и свашта – они су на сигурном, њима никакви преваранти нису страшни.
Шта рећи! До недавно сам и сâм веровао да сам „на сигурном“ да ме неће преварити. Али – нико није савршен.
Како ове јаке, искусне личности које су „прошле све и свашта“ упадају у замку? Мислим да је све то врло једноставно. Свако од нас има емоције. У нормалном стању, наш ум држи емоције под контролом, ми контролишемо сами себе, и то се зове здрав разум. Али понекад емоције могу да превладају. Узнемирени смо, нешто нас јако плаши, мучи нас неизвесност у погледу неких изузетно важних ствари, бринемо се за оне које волимо, јако се нервирамо, на крају крајева, можемо патити од хроничног недостатка сна, може нешто да нас боли (и, ако не знамо разлоге, наша машта ствара слике најмрачнијих сценарија).
И управо у том тренутку зазвони телефон, или стигне порука. И ми одговарамо, мада у датом моменту немамо потребан ресурс за процену ситуације и препознавање превараната. Оне емоције које они вешто изазивају у нама (а они то умеју, сценарије за разговор њима пишу врло квалификовани психолози), надовезују се на емоционално стање у ком смо били пре позива.
Другим речима, наш оклоп је пун рупа, само их ми не примећујемо. И непријатељски метак може да улети баш у ту невидљиву рупицу. Лако је давати савете о томе како треба одговорити преварантима (а још боље је не одговарати на позив са непознатог броја), али је врло тешко следити такве савете када се наша свест не води разумом, већ осећањима.
Ко може да гарантује да се њему, паметном и искусном, то неће догодити? Па чак и ако се сада не догоди, док ти је снага, као код Карлсона, „у пуном цвату“, шта ће се догодити када остариш? Четрдесетогодишњак може бити сигуран да је нерањив за преваранте, али проћи ће још четрдесетак година, и… Знам доста примера када су жртве превараната били старији људи који су некада били изузетно опрезни, неповерљиви, промишљени. Авај, све то нестаје са годинама.
Генерално, ако разматрамо духовне аспекте ове теме, наилазимо на најочигледнији аспект: гордост! Непоколебљиво уверење да се то мени неће догодити! То и јесте гордост. И уопште, став „мени се то неће догодити“ је посебан случај када је човек апсолутно уверен да је у стању у потпуности да контролише све што му се дешава, као да цео његов живот зависи само и искључиво од њега. У таквој животној позицији нема места за Бога, мада тај став понекад имају и верници.
***
Треба да признамо очигледну чињеницу: не постоји стопостотна заштита од превараната. Не постоји стопостотна гаранција да ћемо, пошто смо били жртве превараната, избећи духовне опасности. Али то се односи на све у животу, не само на преваре. Апостол Павле у Посланици Ефесцима каже: Дакле, пазите добро како живите, не као немудри, него као мудри… (Еф 5:15). Духовне опасности постоје у свему. Тема преваре није ништа ново. Сам Христос је упозорио на духовне преваранте, преваранте куд и камо опасније од ових данашњих који краду само новац: Чувајте се лажних пророка, који вам долазе у одијелу овчијем, а изнутра су вуци грабљиви (Мт 7:15).
Па ипак, заштита постоји, макар и не стопостотна, а то је наша вера. Што смо снажнији у вери, што се више уздамо у Бога, то нас је теже „упецати“ на стандардне преварантске удице: страх, похлепу, слепо поверење у друштвене институције и слепи страх од њих. Чак и ако смо се „упецали“, чак и ако смо постали жртве, ми губимо само новац, али не и душевни мир.
Аутор чланка: Каплан Виталиј