Једно од распрострањених значења речи ’грех’ у грчком језику је промашај, грешка. Реч ‘блуд’ такође није непристојна, није увредљива – њен смисао и значење је – да је човек у заблуди. У чему су промашај и заблуда, који су, верујем, присутни овде, када је реч о некој врсти „легитимног“, морално оправданог предбрачног секса? Уверен сам да је грешка у томе што људи не разумеју да је интимност увек саставни део брака, један од његових „родних знакова“. Питање је само да ли су спремни да то признају, или се претвaрају да је могуће бити заједно „тек тако“, да постоји нека врста односа под називом „само секс“, да се може „најпре пробати, а затим…“ и тако даље. У сваком случају, ти односи су исувише озбиљни да би се тек тако прихватиле речи „пробни“ брак, „секс пре брака“ и тако даље.
Зашто интимни односи за човека имају неко посебно значење? За почетак – то произилази из људског искуства. А оно сведочи да ови односи повлаче за собом много практичних (биолошких, медицинских, социјалних) последица. Затим, то произилази из морално-психолошких проблема. На пример, питања поверења између две особе. Чега ту све нема: од ружног страха да ће се од „партнера“ зарадити нека болест, до дубоке трауме човека који схвата да је он волео, а да га је вољена особа напросто искористила!
Ту је, затим, и питање човекове чистоте, не само физичке, већ и душевне. Начин на који он живи, како решава овај проблем – то не може а да не остави траг. А хришћанство говори и о духовној страни ствари, тврдећи да такви односи наносе духовну штету. Ово последње је, наравно, немогуће „опипати“ и проверити кроз искуство…
Узгред, кад већ говоримо о православној позицији, православље не сматра да је тело „тамница духа“, не презире га. Црква позива да се тело прихвати по аналогији са храмом у којем живи Дух, у коме се врше свете службе, и позива мушкарца и жену да се у складу с тим односе и према свом телу, и узајамно. Телесна блискост није нешто срамотно; али права срећа је тек онда када је ова блискост део духовне блискости, блискости срца, део љубави. Када људи кроз интимну блискост не губе целомудреност. Јер, са црквеног становишта, целомудреност уопште није исто што и физичка чедност.
Целомудреност је чување чистоте, озбиљности, дубине својих поступака у односима са другим људима. То је хармоничност, мудрост, чистота и душевна, и телесна. Ето, то је целомудреност.
И јасно је да је она идеал. Јасно је да човек, нажалост, није идеалан, да су човекова целомудреност и чедност релативне ствари. Али много зависи и од тога какав је циљ, какво је душевно стање. И једна је ствар када особа сматра интимност узвишеним и изузетно озбиљним догађајем у животу, а сасвим друга – ако је за њега све то део свакодневних, не обавезујућих животних задовољстава, чиста „биологија“.
Некако не верујем да је ова „лака“ позиција до краја искрена. Руку на срце, ретко сам сретао људе за које интимност не би била истовремено и осећање, успомена, наук. Штавише, у мом животном искуству није било случаја да чак и „невини“ пољупци и загрљаји, након раскида, не изазову бол у срцу, не оставе никакав траг. Они уопште нису невини, уопште нису пролазни. Све се памти, све се одлаже у сећању, али са душом се свашта може догодити. Некога почиње да мучи савест и он осећа да прави грешке, почиње да тражи чистоту у односима; а неко дозвољава својој души да се заледи, да изгуби осетљивост. Он понавља сам себи: па шта? Можеш мислити … Сви тако живе, па и ја. У чему је проблем!?
Али то не значи да заиста сви тако живе, нити да су се вредности заиста промениле, застареле и постале сасвим другачије. Људи су различити, вредности су и даље различите – како оно беше по Достојевском: лепота Мадоне или содомски идеал… Да, могуће је да не осећате да је оно што се дешава лоше. На крају крајева, постоје људи који уопште не могу да осете бол. Али то не значи да бола нема, штавише: бол је човеку неопходан, он му помаже да избегне многе опасности. Да нема осећаја бола, човек би лако могао сам себе да повређује… И можда је лоше када мирно (па чак и са поносом!) почињемо да причамо о нашим сексуалним „достигнућима“?..
Посебно ме запрепашћује и то са каквим жаром овде жене бране те „слободне“ везе… од којих најчешће немају користи оне, већ мушкарци, они бескрупулозни, који не желе да преузму мушку одговорност!
Јер су жене чешће жртве ове „слободе“! Јер жене – не знам, можда ће почети да ме нападају, али ћу ипак рећи – и даље траже витештво, надају се озбиљним односима, желе Једног Јединог мушкарца… Све је важно: и заштитнички став, и снага, и нежност, и пристанак да имате децу и одгајате их… Ја не верујем до краја у искреност ове феминистичке „параде“, у томе има нечег неприродног.
Пре извесног времена, читајући сличну дискусију на форуму, замислио сам наставак романа Александра Грина „Пурпурна једра“: Греј одводи своју Асол на једрењак, не прође ни година дана а она се изненада разболи, па остане заувек прикована за кревет (свакојака „проза“ се у животу може десити, a она је током јаке буре пала, повредила се и остала непокретна). Потпуни инвалид… И замишљате ли како Греј, кога је чекала целог живота, у лукама одлази код других жена, а она лежи сама, испод тих проклетих пурпурних једара?..
Какво би то светогрђе било, како би лепота била унакажена, како изопачена! Али то је бајка. А у животу се чини да се све обично тако и дешава?.. Међутим, ја се питам, зар то зависи од апстрактног „живота“, а не од човека? Зар грех не остаје грех, чиме год га оправдавали?..
У принципу, без обзира на то колико ми желели да се феминизирамо, природу не можемо ломити преко колена: није је лако сломити, али ако се и сломи – биће само горе. Недавно у шали рекох својој жени: породица је за мушкарца „позадина“, а за жену „фронт“. Смејали смо се, наравно, а онда смо се сложили да „у свакој шали има и мало шале“. Породица је потребна обома, али чешће је мушкарац тај који „ринта“ за ту породицу. Он је и даље ловац и сакупљач. А жена, колико год да ради, колико год да је еманципована, ипак је окренута породици као највећој вредности, као свом главном животном делу. За жену ће крах њене каријере ређе бити велики ударац, док за мушкарца хоће. А распадање породице увек ће њу најтеже погодити.
Свако врши своју посебну службу. Катја и ја смо неколико година морали да живимо под притиском тешких болести наших кћери, а свака болест је била претња нове невоље. Сада је мало лакше, иако … није важно. Тада је било сасвим очигледно да у оваквим ситуацијама деци нико не може да замени МАМУ и да деца, премда оца воле свим срцем, у неком тренутку свеједно не прихватају никога, осим своје мамице.
Не знам како психологија то објашњава, нити шта биолошка наука каже о томе. Али довољно је проћи кроз то, све то видети, па схватити колико смо ми – мушкарац и жена – РАЗЛИЧИТИ.
Нисмо једнаки. То не значи да је мушкарац на вишем, а жена на нижем нивоу, да је он паметнији, а она глупља, да он има право да ради, забавља се и има авантуре са стране, а да је она за то време мора да стоји поред шпорета, пере веш и брише сузе. Не, наравно. Нити је, по правилу, савремена породица таква, барем не у оној средини која се окупља у „Живим часописима“. Неједнакост је у другости, у томе што мушкарац и жена и даље остају јединствене, различите особе. И, ако жене постану мушкарци, а мушкарци се коначно претворе у жене, може бити само горе.
Ја лично не желим такву једнакост. И не желим да се морални пораз представља готово као победа. Не желим да се пропусти, заблуде, неспособност суздржавања, неспособност приближавања светости (а хришћанство нас позива не да тежимо просечном стандардном животу, већ управо светости!) прихватају са самодовољношћу и дивљењем. Не желим да се уверење о потреби чувања целомудрености прогласи психичком патологијом. То нам неће ништа дати, а још мање нашој деци, која ће бити одгајана на идеалима такве „слободе“.
И још нешто. Можда је то резултат православног фанатизма, али око мене живи толико добрих парова код којих је све ишло као „по лоју“, без икаквог „пре брака“. Видим да се може (чак – треба!) живети по заповестима, видим да нема стварног разлога да се каже како су целомудрени односи међу људима „застарели“. И што је најважније, видим да се ту не ради о пукој форми, нити због тога што тако диктира религија. Напросто, људи воле једни друге, уче се да воле. И то је то… Значи – могуће је?..
Аутор чланка: Гурболиков Виладимир