О спасавању жене кроз рађање пише апостол Павле у првој посланици Тимотеју, где износи правила благочестивости мушкараца и жена. Апостол тврди да жени није дозвољено да влада над мужем, а као аргумент наводи поредак стварања људи и околности пада у грех: Јер је Адам саздан први, затим Ева: И Адам се не превари а жена, преварена, постаде преступница; Али ће се спасти рађањем дјеце, ако остану у вјери и љубави и у светињи са честитошћу. (1 Тим 2:13-15).
Мисао која је овде изречена заиста захтева коментар. Постоји опште мишљење да је спасавање жене у директној зависности од броја деце: наводно, што их је више, то је већа шанса за спасење. Међутим, ако бисмо сматрали да је тако, то би значило да механички приступамо духовном животу, да подразумевамо да одређени низ акција даје гарантовани резултат. У хришћанству то тако не функционише, јер спасење није флаша минералне воде коју аутомат издаје након што добије потребну суму новца, већ заједничарење са Божанским бићем кроз лични духовни подвиг.
Већина тумача се слаже да апостол пре свега мисли на Еву која је, пошто је згрешила, била протерана из раја, и због пале људске природе била лишена могућности да наследи вечно блаженство.
Међутим, упркос греху Адама и Еве, Господ се није одрекао Своје творевине. Одмах након пада у грех, он прародитељима и њиховим потомцима даје обећање о Спаситељу. Обраћајући се змији, Бог каже: И још мећем непријатељство између тебе и жене и између потомства твојега и потомства њезина; оно ће ти на главу стајати, а ти ћеш га у пету уједати. (Пост. 3:15). „Семе женино, коме Бог наређује да буде у непријатељству са змијом, јесте Господ наш Исус Христос“, тумачи ово место преподобни Исидор Пелусиот. То јест, Ева која је сагрешила, а са њом и цело човечанство, нашла је спасење кроз подвиг Деве Марије, Која је од младости пребивала у вери и љубави и светости са целомудреношћу и удостојила се да постане Мајка Господа и Спаситеља света Исуса Христа.
Истовремено, како пише свети Теофан Затворник, „ове речи се, по граматичком начину градње, односе на Еву; а по смислу обухватају читав род женски“. Притом, посебан акценат није толико на рађању као природном процесу, колико на устројству душе, на одговорности и начину живота жене. А што се тиче рађања, не ради се само о њему, већ и о васпитању деце. „Подразумева се“, каже светитељ, „да рађање само по себи не може дати спасење, као што га не може дати ни било шта друго што је природно – храна, пиће, сан. Али, као што се храна, пиће и сан могу употребити на начин који ће или допринети, или штетити спасењу, тако је и са рађањем… Како рађање то може учинити? Ако му се присаједини и васпитавање деце у страху Божијем у славу Божију“. То јест, као хришћанка и мајка, жена треба да улаже што је више могуће у васпитање деце, да им пружи пуноћу мајчинске љубави, пошто освести своју одговорност према Богу.
Сматрати да спасење зависи од броја деце значило би да је Господ поставио посебан пут спасења за жене, другачији од пута спасења мушкараца. Али, шта је онда са неплодним паровима, или оним породицама које имају само по једно дете?
Из историје цркве знамо примере жена које су достигле највишу светост, а које су се свесно одрекле радости мајчинства – сетимо се преподобне Марије Египћанке, као и светих супружника у чијој је породици било само једно дете: то су Захарија и Јелисавета, родитељи Јована Крститеља, Јоаким и Ана, који су дали живот Пресветој Богородици, и други.
Не доводећи у питање очигледну чињеницу да је многодетност велико благо, било би погрешно схватити га као једини могући пут спасења за жену. Међутим, такво разумевање не би требало да служи као оправдање за оне који не желе да имају децу, из страха да ће жртвовати лични комфор. Треба памтити да је у основи нашег спасења отвореност Богородице према вољи Божијој о рођењу Сина. По узору на Мајку Божију, отвореност сваке жене према вољи Божијој о рађању и васпитању деце добра је и спасоносна.
Аутор чланка Мурзин Евгениј, свештеник