У Православној Цркви има много светаца: једни су живели првих векова после Рођења Христа, други су скоро наши савременици. Једни су били за време живота угледни и богати, други су били сиромашни, има међу њима монаха и људи са много деце, научника и неписмених. О некима знамо много детаља, за друге – само њихова имена. Црква каже да ти људи предстоје пред Богом и могу нам помагати ако им се обратимо у молитви. Али зашто нам требају «посредници» у комуницирању са Господом?
Кога Црква сматра свецем?
Када Црква каже да је неко светац, шта то значи? Свети значи Божји, у коме делује Бог.
Свеце канонизирају не због тога да им нешто «додају» у њихово небеско учешће – Бог им је већ одредио блаженост. Црква канонизира свеце као пример за друге хришћане: пут овог човека је угодан Господу, можете да научите нешто од њега.
Да «не би погрешила», Црква не жури да званично слави различите испоснике као свеце. Постоји изрека: «не зови никог блажени пре смрти». То значи да је важно прегледати живот човека потпуно, после његовог краја. Понекад последњи минути решавају судбину душе у вечности – да се сетимо разумног разбојника (нажалост, има и супротних примера!). Уз то важно је разумевати да светац не значи безгрешан. Појмови светац и безгрешан нису синоними, исто нису синоними светац и бестрасни, светац и онај који никад не греши. Светац је грешник који се каје, где је кључна реч ово «каје». То је човек који трезвено процењује своје духовно стање, који види своје грехове и који свакако жели у свом стремљењу за Богом да их се ослободи. Свеце канонизирају не због безгрешног живота, него због подвига у име Христа.
После смрти човека за доношење одлуке о канонизацији неопходно је да његову светост потврди Сам Господ, на пример, преко чудеса која се дешавају због молитава код његовог гроба или посмртних остатака светог тела, или у одговор на обраћање њему. Сведочанства о таквим чудесима се брижљиво бележе и анализирају се, проверава се њихова веродостојност. Такође критеријуми за канонизацију у зависности од лика светости су морална непорочност, испуњавање догмата и поштовање канона Православља, народно поштовање и друго. Посебан члан је мученичка смрт. Приликом канонизације мученика најважнија је сама чињеница проливања крви у име Христа. Сви ти подаци се сакупљају, а посебна комисија за канонизацију решава питање да ли ће се одређени праведник сматрати за свеца.
Свеци су «посредници» у разговору са Богом? А зашто не можемо да се обратимо Господу директно?
Директно се обратити Богу можете и то треба да радите. Али Сам Господ још у Старом Завету учи да тражите и молитве праведника. На пример, у причи о праведном Јову. Када његови пријатељи говоре да су Јовови грехови изазвали његове невоље, Господ се љути на њих (Јов је био праведан). Бог наређује његовим пријатељима да се покају, да жртвују и… да траже Јовове молитве: и слуга мој Јов нека се помоли за вас, јер ћу доиста погледати на њега да не учиним с вама по вашој лудости … (Јов 42:8).
О молитви праведника говори и псалмопевац Давид: Очи су Господње упрте на праведнике, и уши његове на јаук њихов (Пс 33:16).
Има и других сличних речи у Светом Писму. У Новом Завету апостол Петар понавља Давидове речи: Очи Господње упрте су на праведнике, и уши његове на молитву њихову (1 Пет 3:12). Апостол Јаков: Много је моћна усрдна молитва праведника (Јак 5:16). И заиста, многе чињенице Светог Писма и Предања сведоче о томе да је Господ узимао у обзир оно за шта су се молили праведни људи.
Свети оци то објашњавају овако: Христ обећава да ће Његови следбеници добити Божанствену благодат: И славу коју си ми дао ја сам дао њима (Јн 17:22). Ако се човек труди заједно са Богом да преобрази свет, да га очисти од греха, доведе Богу, он постаје сарадник Свевишњег, суд Божје благодати, која почиње да се излива преко њега у околни свет. Који у мене вјерује … из утробе његове потећи ће ријеке воде живе (Јн 7:38), — рекао је Исус Христ. И светац чија је вера агилна, активна, која се свакодневно потврђује самим његовим животом, постаје извор те живе воде, благодати Божје за друге људе.
Ми такође верујемо да после физичке смрти људска душа наставља да живи. А то значи да преминули праведник може да настави да помаже људима који му се моле.
Уобичајено је да се због различитих потреба људи обраћају различитим свецима. Зар то није паганство?
Искуство верника сведочи о томе да су неки свеци још за време свог земаљског живота помагали људима у одређеним ситуацијама. На пример, целитељи су били великомученик Пантелејмон, бесребрници Козма и Дамјан, мученице Зинаида и Филонила и други. Није чудно да им се после њихове смрти обраћају углавном ради помоћи у лечењу. Војници траже заштиту код војника, морнари код морнара. Бог није Бог мртвих, него живих (Мк 12:27), — говори Христ. У црквеној свести свеци се сматрају као живи људи, који стварно постоје и који су у комуникацији са нама. Зато је природно да у молитвама свецима узимате у обзир дарове Светог Духа, које су они имали за време свог земаљског живота, и особености њиховог служења. Истовремено не треба да ограничавате свецима њихову милост: ако сте навикли на молитвену комуникацију са неким од њих, можете отворено да говорите о свему што имате у души.
Дакле, главни критеријум за помоћ светаца у одређеним околностима вашег живота је црквено предање које укључује у себе молитвено искуство многих поколења хришћана. И, наравно, право паганство су сујеверја која су изражена у «уској специјализацији» светаца која је ван сваког здравог разума и црквеног Предања. На пример, када говоре да Јован Крститељ помаже против главобоље јер су му одсекли главу.
О неким свецима говоре да су они «јаки». Шта то значи?
«Јак» светац је народни израз, у Православној Цркви тај појам не постоји. Сваки светац, којем се искрено обраћамо у молитви, одазива се на наше молбе на неки начин. Исто се може рећи и о нашем односу према светињама – уљу од моштију иди кандилу свеца, стварима које су освештене над њиховим моштима и тако даље.
Свака светиња може да нам буде духовно корисна ако је примамо са страхопоштовањем, али ниједна, чак највећа, светиња неће помоћи без вере и молитве: Бог поштује нашу слободу да тражимо Његову помоћ или да је одбијамо.
Имам омиљене свеце и молим се углавном њима. Да ли је то у реду?
Неки свеци су нам ближи него други – због карактера, црквеног служења, аскетских подвига, околности живота. Наравно, имамо посебну склоност за такве свеце, хоћемо да знамо више о њима, да им се чешће молимо. Али добро је да се трудите да сазнате више о различитим облицима светости, и на примеру различитих светаца – о тим духовним подвизима и путевима који воде у Царство Небеско.
Аутор чланка: Хоркова Марија