Схиархимандрит Емилиjан (Ватидис) је тврдио да је скривена тајна православне молитве у томе што је она као праћка која човека баца ка Богу. Како не промашити циљ? Како правилно творити молитву? Како се може молити на различите начине и зашто то треба чинити? На ова питања одговара протојереј Павел Великанов.
Све почиње молитвом
– Шта је молитва, која је њена улога за човека лично, и у црквеној служби?
– Молитва је саставни део сваке религијске културе. Међутим, она се може посматрати са различитих аспеката. Највише ми се свиђа дефиниција архимандрита Емилијана, игумана манастира Симонопетра на Светој Гори. У једној од проповеди он каже да је молитва истезање ума ка Богу, а кроз то и истезање целог човека. То је такво делање које има за циљ да преобликује човеков унутрашњи свет. Емилијан упоређује молитву са праћком. У молитви се људски ум затеже, а потом баца директно ка Богу. И у том тренутку човек постаје другачији. Дешавају се дубоке промене у односу човековог „ја“ према свету, према себи самом, према Богу. То је најјаче средство за преоријентисање човека.
– Шта значи преоријентисање?
– У нормалном стању ми смо обузети собом, својим проблемима и осећањима. Када човек почне да се моли, неизбежно се појављује објекат молитве који није он сâм. И то је већ много. То води човека изван граница његовог огромног „ја“ које испуњава цео свет. У том тренутку подсвесно схватамо да Бог није „ја“, већ неко ко објективно постоји изван наше свести. То није нешто што можемо да ставимо у џеп и кажемо да је наше власништво. Истинском молитвом Богу отпочиње поцес у коме човекова личност из стања себичног магнетизма прелази у своје нормално стање, када се све што човек чини неизбежно враћа њему самом. Управо зато је тешко молити се, увек је тешко. Чак су и светитељи до краја живота присиљавали себе на молитву. Многима се чини чудним то што нас Црква позива на молитвени труд, али то је неизбежно. Баш као што спортиста мора да присиљава себе на напоре током тренинга – иначе какав је он спортиста, ако то не чини – тако и хришћанин улаже напор да себе натера на молитву, чак и када то не жели. И то је сасвим нормално. Ако нема тога, неће бити ни свега осталог.
– Треба ли себе присиљавати на молитву?
– Наравно. Молитва изазива природну побуну човекове пале природе, јер нешто прети да уништи апсолутну диктатуру његове самодовољности.
Какве молитве могу бити
– Молитва је човеково општење са Богом. И не мора бити вербална. Она може бити умна, може бити молитвено стање, а може бити и молитвени чин. Ако говоримо о оном искуству молитве које постоји међу монасима – о исихазму и његовом родоначелнику, преподобном Григорију Синаиту који се између XII и XIII века подвизавао на Светој Гори Атонској – онда говоримо о једној сасвим одређеној појави. Ово молитвено служење је повезано са Исусовом молитвом која се у монашкој пракси врши стално, по бројаницама. То је, у ствари, врло кратка формула од свега 5 речи. На грчком звучи овако: „Кирие Иису Христе елеисон ме“. Наша верзија ове молитве је дужа: „Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме, грешног“. Ова молитва се твори усмено и веома брзо. Када је човек редовно изговара, твори се на удисају и издисају, повезана је са дисањем. Постепено ова молитва прелази у категорију умне молитве која звучи унутар човека, без обзира на то шта он ради.
Ово је сасвим посебна пракса која захтева обавезну сарадњу са искусним духовником. Замислите да у простору вашег унутрашњег света постоји неки континуирани процес и тај процес постаје доминантан у вашем унутрашњем животу. Ово се може упоредити са прозором који човек покушава да држи отвореним. Молитва је прозор на нашој самодовољности, на тој загушљивој собици. Ако држите тај прозор отворен, улазиће свеж ваздух Божанске моћи и ви ћете моћи да га удишете.
– Постоје ли друге врсте молитве?
– Врсте молитве су, наравно, бројне. Постоји и такав појам – човеково предстојање пред Богом, када је ум толико обузет Богом, толико заљубљен у Божанско, да му је све остало некако небитно. Па чак и када човек ради нешто сасвим друго, главни фокус његове пажње и даље остаје у дубини тог предстојања. То добро разумеју људи који су били јако заљубљени. Чињеница да волите већ је сама по себи моћан извор инспирације. И шта год да човек ради, овај пламен и даље греје његов унутрашњи свет. Исто важи и за непрекидну молитву. Сврха сваке молитве је управо загревање срца. Не добијање екстатичног задовољства путем измене свести, већ радост исправног и праведног живљења.
Код отаца се често среће појам силаска ума у срце. То је нарочито стање када, уз стално изговарање молитве, људско срце постаје место на ком обитава сâма личност, нека врста језгра нашег живота. Када се то догађа, човек се налази на фреквенцији богоопштења, његово стање омогућава дубоку и непосредну комуникацију са Богом.
– Да ли је Исусова молитва монашко искуство које је недоступно обичном лаику?
– Не, никако. Знам многе парохијане који практикују Исусову молитву. Нема никаквих препрека за то. Човек седи у канцеларији, бави се послом који не захтева крајње ангажовање снаге, и тихо у себи твори Исусову молитву. С.И. Фудељ у својој сјајној књизи „Крај црквеног зида“ описује неког носача који је још у совјетско време радио у хотелу, стајао на вратима, носио кофере, а притом је имао дар непрестане молитве.
Како се правилно молити
– То је све врло индивидуално. Али, једно је очигледно – мора постојати режим. Човек који чека да дође време када ће се ослободити животних брига и када ће га посетити благословена харизма непрестане молитве — такав човек се никада неће молити. Стога постоји одређено правило јутарњих и вечерњих молитви, као и молитви повезаних са богослужењем. Најважнија ствар коју човек треба да научи јесте да долази у храм недељом на Божанствену Литургију. Најисправнија молитва је молитва благодарења, она ствара Цркву као заједницу људи окупљених око Христа. То је најтеже. Многи људи су спремни да се моле код куће, али је тешко редовно одлазити у храм. Сви парохијани се могу прецизно поделити у две категорије: они који редовно недељом иду у храм и они који иду у храм када им душа заиште. То су две потпуно различите категорије људи у погледу схватања вере. Када човек долази у храм, он оним духом којим Црква живи проверава исправност свог унутрашњег стања. Некако се потопи, као свеж краставац у расо, и одатле изађе као краставац са одређеним укусом и мирисом. Свеж краставац може дуго стајати у фрижидеру и не мора се чак ни покварити, али неће имати ту арому, тај укус. То је прво и најосновније.
А као друго – ја сам заговорник тога да свако треба да има индивидуално молитвено правило, већ према околностима свог живота. Једна је ствар када човек нигде не ради, а сасвим друга када ради у погону. Трећа ствар је мајка која има, рецимо, седморо деце. Четврта је човек са професијом слободног уметника који ради шта жели и када жели. О овим околностима треба разговарати са духовником, а он ће одредити обим молитвеног правила.
Молитвено правило су скâле, ако се оне не свирају свакодневно, прсти ће атрофирати и на часу нећете одсвирати ништа, а о концерту да и не говоримо.
– А у чему се састоје правила?
– Прво, молитва се врши пред светим ликом, пред иконом. Када је лик светитеља близак човеку, то изазива одређене емоције. То је својеврстан кључ за разговор са Богом. Лоше је ако икона човеку није блиска и ако он мора себе да присиљава да погледа у њу. Икона мора бити блиска човеку. За разлику од католичке мистичке духовне праксе, православље инсистира на одсуству било какве фантазије током молитве. Молитва затворених очију такође није добродошла. Ум не толерише празнину. Ми свој поглед упућујемо ка икони, и то је онај простор пред којим се молимо. Мисао не би требало да лута. Неопходно је фокусирати свест пред иконом.
Следеће правило је максимално фокусирање на речи молитве. Ум мора да се удаљи од било каквих сећања, било каквих размишљања. Он мора, како пише схиархимандрит Емилијан, да се истеже ка Богу у молитви, тако да само речи молитве усмеравају људску душу у правцу Бога.
Поред тога, пожељно је и исправно молити се наглас. Када се молитва твори наглас, она активира не само наше говорне рецепторе, већ и слух. У таквој молитви мисли теже одлутају, него у молитви коју творите у себи. Умна молитва се твори у себи, али о њој се може говорити тек када особа већ стекне одређену вештину, кад може дуго бити сконцентрисана и држати фокус чак и очима.
И још један захтев молитве гласи – никакво вештачко подгревање емоција. Емоције овде нису саме по себи циљ. Нема ту екстазе. Свој труд ми вршимо у односу на Бога. Сећам се епизоде из живота једног од валаамских подвижника. Када би пожелео да се моли, одложио би бројанице, одлазио би на двориште, цепао дрва, радио најразличитије послове. А кад би био спреман да ради било шта, осим да се моли, тада бу узимао бројанице и молио се. Објаснио је то на овај начин: када се молим и од тога добијам душевну утеху, врло лако бих ту утеху могао погрешно сматрати Богом и пасти у прелест. Тако ће се човек, уместо да буде максимално отворен за деловање Божије благодати, једноставно затворити. Биће самодовољан – и то је то. То ће и бити онај духовни ћорсокак на који су многи оци упозоравали. Зашто је подгревање било каквих емоција у молитви категорички забрањено? Зашто је читање у храму монотоно? Зашто чак и партесно појање* у храму звучи скромније од оперског певања? Зато што се у молитви не треба отварати за емоције, већ за потпуно другачије доживљаје.
Када се нађем на грчкој служби и тамо почне појање, ја скоро физички осећам како су ме зграбили за крагну, шутнули ме, и ево – ја већ летим. И схватам да не летим зато што сам тако јако добар и што су ми крила у форми, већ зато што ме је обузела и занела атмосфера која влада у храму. Ту нема никаквих емоција. Постоји само чиста егзистенција – дубоко искуство човековог предстојања пред Богом, а све оно наше емотивно, то је негде са стране.
(*Партесно појање је врста црквеног певања, која се заснива на многогласном хорском извођењу композиције. Број гласова може бити од 3 до 12, а може чак достићи и 48. – прим. прев.)
Каква је корист од молитве
– Молитва је чин који не доноси неку уочљиву корист. Резултат молитве, ако и дође, не долази брзо, и у почетку се чини да није очигледан. Ако ћемо право, многе молитве изгледају као бескорисно губљење времена. Логика је овде јасна: зар Бог Сâм не зна шта нам треба, зашто бисмо Му досађивали својим молбама? Шта да му кажемо? Господе, хајде, реши моје проблеме? И сад долазимо до веома важне ствари – до значаја нашег учешћа у духовном животу. Док чинимо нешто, ми и сами себе обликујемо. Молитва није само нека техника којом тражимо нешто за себе. Молитва је сарадња. Када Господ каже „тражите, и даће вам се“, Он то не говори зато што нам у супротном неће бити дато. Преподобни Исак Сирин каже да син више не моли хлеба од свог оца, већ твори нешто више и боље у дому Оца свог. У Јеванђељу се каже: Не брините се душом својом, шта ћете јести, или шта ћете пити; ни тијелом својим, у шта ћете се одјенути…Него иштите најприје Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати. (Мт 6: 25-33). Ова показује да се ми, чак и када нешто тражимо од Бога, не стављамо у положај оног ко моли неког злог господара. Све је управо супротно.
Бог жели да научимо да се молимо, јер у молитви постајемо сарадници, укључујемо се у процес заједничког стварања. Имамо право да својом вољом учествујемо у решавању Божанске судбине света.
Имамо право да будемо његови консултанти, саветници, шта год.
– Све је у рукама Божјим, али ако тражите, да ли се нешто мења?
– Најбољи пример је прича о пророку Јони у Ниниви. Бог шаље Јону у Ниниву да каже како ће она ускоро потпуно пропасти, јер је такав суд Божији. Пресуда је већ изречена, готово је. Јона то објављује. Али изненада, Нинивљани се кају, мењају свој живот и пророчанство се не збива – Бог поништава пресуду. А Јона изгледа као преварант: какав је то пророк који нешто пророкује, а то се не дешава? И онда, током једне ноћи над Јоном израсте нека тиква и он се под њом спасава од врелог пустињског сунца. Следеће ноћи тиква се осуши, и Јона се поново нађе под врелим сунцем. И то га потпуно дотуче! У свом неразумевању, он вапије Богу и моли за смрт. А Господ му каже: Гле, било ти је жао ове тикве коју ниси ни садио, нити заливао? А како Ја да не пожалим ове несрећне Нинивљане, међу којима више од сто двадесет хиљада људи не могу да разликују десну руку од леве? То јест, Бог – то није формални закон где је све унапред одређено и наше учешће ништа не мења. Зашто је хришћанство увек категорички против било каквог фатума, судбине? Јер смо у простору нашег живота ми сами одговорни за то у ком правцу ће даље ићи наш живот. А то што је Бог изван овог простора, изван овог времена, то је већ друга ствар. Он зна шта ће се догодити, али Он не предодређује наш избор. У свом времену, на свом месту ми смо заиста слободни, па стога и одговорни.
– Значи, и молитва је опција слободе избора?
– Да. И као што показује огроман број чуда, молитва има моћ. Она делује.
– Можете ли дати пример?
– Има јако много примера. Ево једног случаја од недавно. Мој пријатељ Алексеј ме зове и каже: у невољи смо, жена је трудна са другим дететом, а на прегледу ултразвука откривено је да дете има неки дефект кичме. Лекари кажу да је неопходно извршити абортус, јер ће се дете гарантовано родити као инвалид, неће моћи ни да хода, ни да седи. А трудноћа је поодмакла, шести или седми месец. На целом свету постоји једна једина клиника у Швајцарској у којој се обављају пренаталне операције и тамо су спремни да ризикују и да изврше операцију. За то је, наравно, потребан огроман новац. А време пролази. Операција мора да се обави најкасније за 2 недеље. То јест, мој пријатељ треба да пронађе 3-4 милиона рубаља у року од недељу дана. То је нереално! Он је обичан научни сарадник Института за оријенталистику. Посаветовао сам му да се обрати добротворној фондацији “Предање”. И замислите – за недељу дана је прикупљена сума која је један и по пут већа од оне која је била потребна. И, наравно, сви су се молили. Он није веровао да је то могуће. Али он и његова жена су поступили веома исправно: учини све што можеш, а остало предај у Божје руке. На крају је операција извршена, дете је рођено потпуно здраво. Крстио сам га пре недељу дана.
– Нема ли ту искушења да са Богом ступите у робно-новчане односе? Деведесетих година прошлог века у мом родном граду појавили су се адвентисти који су једноставном тезом окупили много људи под своју заставу: молите се, не пијте, не пушите — и добићете двособан стан. Били су јако убедљиви!
– И, шта се десило?
– Па, нису сви добили стан. Али народ се ипак молио.
– Да, то је примамљиво. Имам личну аверзију према оваквом приступу. У томе постоји неки механицизам – ако то и то учиним, Бог ће неизбежно учинити то и то. Али ту недостаје оно најважније – љубав, могућност љубави. Ако је Бог закон чије поштовање ће ти, сходно самом закону, дати неки резултат, онда је то далеко од хришћанства. У хришћанству је акценат на чињеници да мора постојати лични однос између човека и Бога. Овај однос претпоставља веру као област бескрајног ризика, али и способност да се са поверењем препустите ономе од кога можда нећете добити онакав одговор какав очекујете.
– Али Ви говорите о чудима? Дакле, адвентисти су у праву?
– Мислим да у томе постоји нека врста свесног снижавања нивоа односа. Замислите да долазите код неког веома познатог књижевника, веома имућног човека. Имате прилику да разговарате са њим. Пред вама су два пута. Први је да му кажете колико сте сиромашни, јадни и колико бисте могли да урадите, ако бисте имали двособан стан. Друга опција је да само комуницирате с њим и покушавате да добијете нешто са чим се не може мерити никакав стан – јер он је велики књижевник, човек велике дубине, можете ући с њим у неку врсту душевне резонанце, па се чак и квалитет вашег живота може променити једноставно зато што је та особа прошла концентрационе логоре, зна шта је мука и има такво искуство које ни у једној књизи нећете пронаћи. Чини ми се да, ако се општење са Богом сведе на тражење неког конкретног добра, то значи обраћање на погрешно место. Бог нам није забранио да ишта тражимо од Њега. Али у исто време морамо додати: нека буде воља Твоја, јер Бог није инструмент нашег сопственог живота, већ његов циљ, сврха. Сама комуникација с Њим је наш циљ. Ако сам пријатељ са особом која има велике финансијске могућности, никада од њега нећу тражити новац. Зашто? Јер тиме ћу показати да ме он занима само као врећа с новцем. А то више није љубав, већ користољубље.
– Кажу, кад зуб заболи, треба се молити том и том светитељу. Има ли то смисла?
– Има, наравно, извесног смисла у томе, али много мањег него што се традиционално сматра. Ипак, светитељи за нас нису алтернативна божанства, приступачнија од огромног, недоступног Бога, као што је то код пагана. Не, свеци су пре наши сапутници, нама блиски по времену и околностима, али ни на који начин они нису замена за Бога. Лакше нам је да се обраћамо њима, него да се молимо Христу. Али то је погрешно, јер се цео живот Цркве врти око Христа. Ми немамо никакву алтернативну светост, само Бога. Па чак и кад се обраћамо светитељу, ми се свеједно обраћамо Богу, да нам се кроз овог светитеља пружи помоћ. И ту се враћамо на тему сарадње. Црква верује да Бог даје светима извесну благодат, право да се пред Њим заступе за нас у неким нашим потребама. А то ипак није алтернатива, већ сарадња.
– По чему се хришћанска православна молитва разликује од неке друге духовне праксе, медитације, на пример?
– По томе што је средиште хришћанске молитве Бог. Не наша осећања, не просветљење свести, већ управо Бог. Идеја преображаја људског бића у форми молитве је примарна. Ја сигурно нисам стручњак за дубине будистичке религије, али из упознавања са техникама јоге схватио сам да се ту ипак ради о концентрисању човека на властиту личност. Не постоји прелазак личности у вечност. Који је задатак молитве? Да Христос тријумфује у човеку. У молитви улазимо у дубоку резонанцу са вољом Божијом. То је радост што те неко води, што си сагласан са Оним Ко те води, што сâм идеш за Њим, куд год да Он крене.
Аутори чланака: Андрејева Олга, Великанов Павел, протојереј