Када се поведе разговар о смрти, већину људи најчешће обузме мрачно расположење. Није пожељно у друштву говорити о смрти: подсећати човека на његову будућност и неизбежни крај није пристојно. Тврдоглаво се ограђујемо од саме помисли да нас у следећем тренутку можда више неће бити. Савремено друштво се панично плаши смрти. Али у хришћанству је однос према овом феномену потпуно другачији него у секуларној средини. Црква, с једне стране, тврди да смрт није намењена човеку; с друге стране, доживљава је мирно, па чак и са извесном радошћу. Штавише, мноштво датума у православном календару су, у ствари, дани смрти појединих светитеља. И у свести обичног световног човека празник Успења Пресвете Богородице који, у суштини, представља сећање на њену смрт, изгледа у најмању руку чудно.
Зашто Црква тако свечано прославља овај наизглед тужан догађај? Одговор на ово питање лежи у самом називу празника. То је у складу са речима “успех”и “зрелост” (рус. ‘спелость’ прим. прев.). Оба ова појма су, у свим могућим нијансама својих значења, повезана са позитивним завршетком нечега. Успешна особа је она која увек и свуда постиже жељене резултате. Ако је плод доспео, значи да је спреман за јело. То јест, све се своди на неки позитиван исход, на неку врсту довршености и хармоније. На исти начин хришћанство посматра и човекову смрт, она се не схвата као нешто фатално и бесмислено, већ као прелазак са земље на небо, од труљења и нестанка ка вечној бесмртности. То се најјасније види на примеру Пречисте Деве.
***
Њу је, после Христовог Васкрсења, Јован Богослов одвео својој кући: још на Голготи, у последњим тренуцима земаљског живота, Господ је Своју Мајку поверио на старање вољеном ученику, а Она је тада имала око 50 година. Савремена жена у овом животном добу може много тога у животу да постигне сама, те се таква Христова брига о Богородици, као и брига апостола, данас чини чудном. Али у древна времена жена није имала тако велика права као данас. У породици је главни био мушкарац. На њему је била одговорност не само за децу, већ и за женску половину куће – жену, мајку, неудате сестре. Сматрало се да је срамота да жена живи сама, изван породице, и тек јој је живот уз мушкарца гарантовао сигурност и социјални статус. Пресвета Дева је постала удовица када је Христос био још веома млад. Неко време се о Њој и Њеном Сину бринуо Јаков, један од синова из првог брака Јосифа Обручника. Када је одрастао, Христос је преузео бригу о Својој Мајци. И сасвим је природно што је, пре него што се узнео на небо, Господ Своју Мајку поверио Свом омиљеном ученику који се бринуо о Богородици до последњег дана Њеног земаљског живота.
У Светом Предању није сачувано много сведочења о Маријином земаљском животу након Христовог васкрсења, а и ова сведочанства су понекад прилично нејасна. На пример, до дан-данас два древна града – Јерусалим и Ефес – воде расправу око права да се сматрају местом последњег боравка Богородице. Па ипак, очигледно је да је Марија била најпоштованија жена у Цркви, била је чуварка речи Свога Сина, живо сећање на Њега, најсветлији пример онога што би прави човек требало да буде. У Пресветој Деви су се разгранато и потпуно развиле све хришћанске врлине. Заједно са Апостолима, Она је, спрам Своје снаге, учествовала у проповедању Јеванђеља, али снага оне добре вести коју је носила Богородица није била у кићеним речима, лепим фразама или убедљивим аргументима. Мајка Божија је проповедала Својим делима – смирењем, кротошћу, љубављу.
Код свакога ко је барем једном био у контакту са Њом, у души је заувек остао благодатни траг. Многе је ова благодат привела искреној вери. Мајка Божија је зрачила светлошћу која није била оку видљива, али ју је срце осећало, она је продирала у душу, па након тога човек више није желео да се врати тамо где нема те светлости, већ је желео да иде даље за њом.
Када је остарила, Марија је све више времена проводила крај местâ везаних за живот Свог Сина. Силно је желела да оде к Њему и осећала је да ће се овај дуго очекивани сусрет десити. Једном Јој се током молитве јавио архангел Гаврило и рекао Јој да ће за три дана Она отићи Господу. На крају је архангел предао Богородици грану урмине палме – симбол мира и радости.
Пресвета Дева је очекивала ову вест. Била је спремна за прелазак у вечност, а три преостала дана је искористила да се опрости са свима који су Јој драги. Одмах је било јасно да неке од њих неће моћи да види, на пример, апостоле, који су проповедали широм Римског царства. Три дана је било мало да их све окупи, па се Богородица молила Сину да реши овај проблем. Није захтевала, само је молила – смирено и кротко, како је то увек чинила. И Господ на Мајчине молитве одговори чудом – у све крајеве где су се налазили апостоли бејаху послати анђели, и они их на облацима донесоше у Јерусалим у дом Пречисте Деве.
И ево, дошао је дан упокојења. Марија је мирно лежала на одру, блистајући тихом радошћу. Око Ње беху окупљени Њени најближи. Одједном у соби засја неизрецива светлост Божанске славе. Они којима се указа ово виђење, бејаху престрављени. Угледаше отворен кров изнад собе, и самог Христа, окруженог небеским силама, како долази у сусрет Својој Мајци. Њена душа се одвоји од тела, Спаситељ је прими на Своје руке и однесе је са Собом. А на одру остаде тело које је блистало благодаћу, и чинило се да Богородица није умрла, већ спава лаким поподневним сном. На лицу Јој беше осмех среће – коначно је, након дугих година чекања, отишла Своме Сину. Пречистој Деви је тада било 72 године.
Богородицу сахранише у гробницу у којој су већ почивали њени родитељи Јоаким и Ана и супруг Јосиф. Тело Деве Марије је у свечаној процесији пронесено кроз Јерусалим. За то су сазнали јеврејски првосвештеници који одлучише да растерају процесију. Али догоди се чудо – облак обави хришћане који су испраћали Богородицу на последњи пут, те војници које су послали првосвештеници нису могли да им нанесу никакво зло. Тада јеврејски свештеник Афонија покуша да преврне одар, али му руке одсече невидљива сила. Након што се покајао, добио је исцељење и постао хришћанин. После сахране, апостоли каменом затворише улаз у пећину и повукоше се.
У процесији није учествовао апостол Тома, јер му Господ није дозволио да стигне на време. У Јерусалим он стиже трећег дана након сахране. Ожалошћен што више никада неће видети Деву Марију, он поче да моли апостоле да му пруже прилику да се опрости са телом. Они пристадоше, али када отворише гроб, бејаху ужаснути: у пећини не беше тела – у ниши је стајало само погребно платно од којег је исходио рајски миомирис. Апостоли се узнемирише. Вратише се кући, збуњени, молећи Бога да им укаже где да траже ишчезло тело. Истог дана увече за трпезом се апостолима јави Богородица окружена анђелима и поздрави их речима: “Радујте се! Јер Ја сам са вама у све дане.”
Празник Успења је увек био омиљен у народу. Практично у сваком старом граду постоји Успенски храм. Овај дан у календару јавља нам две веома важне истине. Прво, смрт није крај! То је почетак бесконачног пута званог Вечност. Али, с друге стране, овај пут претпоставља извесну спремност, извесну зрелост! Ако је човек у земаљском животу успео да се очисти од грехова, да обогати свој духовни свет, да развије врлине у себи, онда ће његова смрт заиста бити успење – то јест, успешан завршетак живота, достизање оних благих циљева које је Бог поставио пред сваког од нас.
На слици на врху странице је фрагмент иконе Успење Пресвете Богородице. Белорусија. XV век. Москва. Државна Третјаковска галерија.
Аутор чланка: Моисејенков Александар