Када човек први пут дође у храм, кад први пут приступи Светој тајни исповести, он може да разговара са свештеником сатима: има о чему да пита и има шта да каже. Али, време пролази, и хришћанин више не разуме шта треба да каже на исповести. Да понавља једне исте грехе? Да ли да се каје због лоших помисли? А ако не осећа никакве грехе, да ли је то разлог да се не исповеди?
О овим питањима разговарамо са протојерејом Игором Фоминим, настојатељем храма Светог благоверног кнеза Александра Невског при Московском државном институту за међународне односе, председником Комисије за мисионарство и катехизацију у Москви.
Породични лекар
– Оче Игоре, вероватно би требало да почнемо од питања зашто човек након извесног времена долази до таквог стања, када не зна шта да каже на исповести?
– Хајде да почнемо мало поиздаље. Сви знамо да се храм често назива лечилиштем. А у болници нема здравих људи. Неко мисли да може самостално да изађе на крај са болешћу, неко запусти своје болести и долази код лекара у последњој фази. Ако направимо аналогију са духовним светом, онда је лечилиште – храм. И човек долази овамо управо због излечења, то јест да промени свој живот, своју душу. А ја бих се дрзнуо да кажем: што је особа ближа престолу, тим више му је потребно лечење, више му је потребан лекар – Христос.
Јесте, обично се дешава да, када дође у болницу, човек не зна своју дијагнозу. Зна само симптоме – шта и где га боли, шта му ствара проблем. Зна да му је вид ослабио, или да су му зуби испали, или да му срце убрзано куца. Лекар га саслуша и шаље код специјалисте. У храму се, генерално, дешава исто: човек који дође у цркву врло често не зна шта је његов проблем, не разуме шта му се дешава, зашто одједном у његовом животу нешто није у реду, не може даље да напредује на својој „духовној лествици“, у животу се ништа не мења итд. Он толико жели да се нешто промени, али му ништа не успева! И почиње да говори о неким својим „симптомима“: боли ме ту и ту, не иде ми то и то, имам такав и такав грех. А специјалиста – свештеник, духовник – почиње с њим да ради, назовимо то тако. Он му сугерише неке ствари, скреће му пажњу на овај или онај поступак. И тако човек почиње да стиче реалну слику свог духовног стања. А кад је сагледа, он ће већ моћи да процени, распореди и усмери своје снаге.
Да ли смо постигли успех или не – то је друго питање, о томе ће Господ судити. Али на нама је да улажемо напор.
Дакле, ако говоримо конкретно о писму читаоца, најпре треба поставити питање: Да ли ова жена има свог „породичног лекара“ — духовника, или трчи од једног до другог?
– Човек у принципу не треба да се исповеда у различитим храмовима?
– Хришћанин може да се исповеда код различитих свештеника, у различитим храмовима. Али ипак мора имати духовника који би, да га назовемо секуларним, световним језиком, био арбитражни судија — неко трећи. Знајући целу ситуацију, он би могао објективније да сагледа шта се са човеком дешава са друге стране.
– О чему да говоримо на исповести, ако ни сами не знамо шта бисмо рекли? Да ли у том случају уопште треба да приступимо Светој тајни исповести?
– Ми, пре свега, морамо да исповедимо управо то да не видимо своје грехе. То је, такође, грех. Када особа не види ништа лоше у себи, то никада не указује на одсуство греха. То је напросто последица наше непажње, неспремности да се потрудимо, а врло често нам наша гордост не дозвољава да увидимо своје грехе.
– А зашто је то тако? Јер, када је тек дошао у цркву, човек је видео своје грехе и видео их је све више. Али након извесног времена као да почиње да тапка у месту.
– Наравно, ми јако желимо да што пре стекнемо савршенство. Али то не може тако!
Ако тапкамо у месту и не схватамо зашто нам се то дешава, онда морамо обратити пажњу… на наш вид. Христос мора да очисти наш духовни вид, како бисмо могли да разумемо које су наше слабе тачке, каквим духовним трудом треба најпре да се позабавимо, на које недостатке, на које грехе треба да обратимо пажњу и како са њима да се боримо. Уосталом, није довољно само созерцавати оно што се дешава! Треба и делати – о томе говори Господ у Јеванђељу. А савремени свет, нажалост, подстиче на созерцање без делања: волимо да гледамо телевизију, волимо да читамо вести, сви смо политичари „са кауча“, владари „са кауча“, Мињини и Пожарски „са кауча“ који знају како треба спасити Русију. Само нико није спреман да иде у акцију, у бој.
Стога бих посаветовао нашој читатељки да што пре пронађе духовника – човека коме би могла да исприча свој живот и који би могао да јој предложи начине за решавање њених проблема, да јој сугерише како да не буде само онај који слуша Реч Божију, него је и извршава.
„Самохрани хришћанин“?
– Често се може чути како је свеједно коме свештенику се исповедаш, јер се Богу исповедаш! С друге стране, Ви духовника називате „породичним лекаром“. Дакле, његова личност ипак има велики значај?
– Заиста, у извесном смислу јесте свеједно коме свештенику се исповедате. Али ипак, велика је и улога духовног наставника, „духовног навигатора“ — да модерним речником назовемо пастира. Свештеник треба да вас усмери на прави пут, да вам помогне у разумевању вашег живота, ваших поступака, да вам каже како да изађете из ове или оне ситуације. Јер, ко је духовник? То је онај који те рађа у Исусу Христу. Онај који ти показује Христа. Онај који те приводи Христу и предаје те Христу. Дакле, духовник је човеку неопходан.
– Није увек лако поверити се некоме, приближити се неком свештенику, наћи тог са ким ћеш бити близак…
– Можете се једноставно приближити било ком свештенику и он ће вам показати Христа. Било ком! У совјетско време епископ Василиј Родзјанко је имао емисију на радио станици „Глас Америке“. Једном приликом је пустио веома занимљиве магнитофонске снимке разговора са светогорским монахом код ког је својевремено одлазио. Сећам се једне приче овог монаха. Када се населио на Свету Гору, почели су да га оптужују за духовну прелест. Био је веома уплашен: шта ако је заиста пао у прелест? Отишао је код настојатеља свог манастира. А на Светој Гори настојатељи нису манастирски администратори, већ духовници, јер се тамо манастир окупља око духовника. Монах је дошао код овог духовника и рекао: „Оче, кажу ми да сам у прелести. Веома се бојим тога, бринем се. Како да се уверим да нисам?“ И настојатељ га је послао да буде послушник једном веома строгом старцу који је живео у удаљеном скиту, и рекао: „Ако будеш у стању да се подвизаваш код њега 11 година без роптања, ако издржиш, значи да у теби нема прелести“. Прошло је 11 година, а овај монах је и даље није био сигуран да ли је у прелести. Мислио је: „Прошло је 11 година, и шта? Сада ћу изаћи и рећи свима: „И, јесте ли се уверили? Нисам у прелести!“ А онда се уплашио своје гордости. Одлучио је да живи са овим старцем још 11 година. А тај старац је био заиста јако тежак човек! Монах је живео са њим још 11 година, након чега је старац умро. И сви су се уверили да у овом подвижнику нема прелести.
Улога духовника је веома важна
Али, наравно, имати духовника није једини услов да би се дошло до Христа. Најважније је да Сам Христос привлачи човека Себи, видевши његову жељу, његово стремљење. Духовник не мора да буде светац, може бити љубазан, или строг. Он једино не може бити јеретик, то јест човек који је ван Цркве.
– Чекајте. Како је могуће замислити однос са строгим, нељубазним духовником? Од таквог, вероватно, треба побећи!
– Можда треба. Али некоме је потребан љубазан и пажљив духовник, некоме строг и захтеван. Некоме је потребно да га мазе и пазе, а неком – да га бију као вола у купусу, и тек тада ће бити користи. Али духовник мора бити само један. Не можеш за одређену прилику имати једног духовника, а за неку другу – другог. Пацијента мора да води један лекар, само тако ће бити ефекта.
– Другим речима, „самохрани хришћанин“ који сам одређује шта му треба, а шта не, нема духовника, и то није добро?
– А то и не може бити добро. Ја не могу ни да замислим шта је то „самохрани хришћанин“. Сви морамо бити у крилу Цркве, бити једна породица, причешћивати се из истог Путира, црпити духовну снагу кроз исте Свете тајне.
Видите, чак и када сте сами, и тада ће се, наравно, све тајне извршити над вама, али како ћете их искористити, зависиће само од вас: данас ми то „помаже“, сутра „не помаже“;Данас сам се причестио, изашао из храма, а аутомобил је пројурио поред мене и испрскао ме блатом, па сам закључио да сам се недостојно причестио и, дакле, не треба више да прилазим Путиру. Човеку се стално нешто чини…
Како се припремити?
– Како хришћанин треба да се припреми за исповест, ако не осећа, не разуме у чему је грешио?
– Вратимо се „болници“. У болници ћу, ако сам јако далеко од медицине, рећи: „Не знам шта је са мном, али овде ме боли.“ И то је сасвим у реду – нисам професионалац да бих се разумео у медицину! Додуше, овде сам мало заобишао истину, јер је моја жена лекар, тако да сам од ње већ штошта научио и, када дођем код лекара, могу да разговарам са њим мало конкретнијим језиком. Видите, живот са лекаром чини да и ја бивам десет посто лекар. Тако ме исто живот са духовним човеком чини десет посто духовном особом.
Духовник ме усмерава, од духовника учим, па ћу моћи да препознам када сам повредио свог ближњег, не зато што сам љут, већ зато што сам горд и сматрам да не треба да се борим са својом љутњом. У ствари, љутња се често меша са гордошћу. Сујета – са неким достигнућима. И тако даље, и томе слично. Оно на шта ми сами не обраћамо пажњу врло често је грех.
Веома нам је тешко, на пример, да одвојимо грех од страсти, а то су потпуно различите ствари! Страст је нешто што се већ укоренило у нама, нешто што се врло болно искорењује. А грех је оно што је изван наше природе, што нам споља нуди онај лукави, и са чиме се боримо. Ако победимо, грех се неће претворити у страст.
Чини се да говорим о стварима које су далеко од главне теме нашег разговора, али желим да буде јасно да се мора почети управо од њих. Не треба одмах учити Бојл — Мариотов закон. Хајде да најпре научимо шта је брзина, да растумачимо правило десне руке…
– Да ли се често дешава да наводно одсуство грехова указује на то да се заваравамо, обмањујемо своју савест?
– Да. И то се дешава. Додуше, не дешава се на тако примитивном нивоу о којем смо сада разговарали, све је много деликатније.
Код аве Доротеја описан је управо такав случај. Он долази у један од манастира и изненада угледа младог брата који је, изгледа, већ достигао савршено смирење: сви га вређају, „кљуцају“, а он не реагује на то. А када је ава Доротеј замолио овог младог монаха да му открије тајну свог савршенства, суочио се са нечим ужасним. Овај му је одговорио: “Зар да обраћам пажњу на њихове недостатке и да од њих прихватам увреде као од људи? То су само пси који лају“.
Ево о чему морамо размишљати. За самог себе овај човек је био добар. Али он никако није желео да види своју гордост. Дакле, човек свеједно мора да се позабави својим духовним стањем, а то не може да учини сам.
– Споменули сте непажњу као разлог зашто особа не види своје грехе. А шта је пажљивост у духовном животу и како је развити код себе?
– Пажљивост је стање у којем човек покушава да на цео свој живот, на све своје поступке гледа кроз призму Јеванђеља. Шта је то духовни вид? У Светом Писму читамо: Свјетиљка тијелу је око. Ако, дакле, око твоје буде здраво, све ће тијело твоје свијетло бити (Мт 6:22), односно, када је твоје око јеванђеоско, када су твоје мисли у сагласју са Христовим мислима (а за то је потребно знати о чему Христос говори). И познавање и разумевање Христа нису сложене ствари, оне су доступне апсолутно свакој особи, почевши од малог детета, па све до старца који је кроз духовне дарове стекао мудрост. Пажљивост је уредан духовни живот у овом великом, узбурканом животном мору.
– Како се учити овој пажљивости?
– Наравно, ако не читаш Јеванђеље, твоје схватање Христа се замагљује. Морамо се враћати Светом Писму, стално се утврђивати у његовом познавању. Међутим, није реч само о теоријском познавању јеванђељских догађаја. Важно је како то знање примењујемо у пракси, у свом животу. То понекад бива невешто, чак и смешно, када се гледа са стране. Али Богу су важни сви наши покушаји да Му се приближимо, да Га познамо, да Га заволимо.
Да ли сте икада гледали петогодишњака како игра шах? То изгледа заиста забавно кад се посматра са стране: дете је тако озбиљно, кад је обузето игром, оно често исплази језик на страну, труди се, пукће и брекће. Није толико важно како се игра, важно је – чега се игра. Да ли узима оловку и кобајаги је „пуши“, или узима оловку и почиње да црта — ето шта је важно! Оно око чега се гради његов живот – то је важно.
Навешћу пример из личног живота. Један од мојих синова је врло рано научио да поставља шаховске фигуре и да прави потезе. Наравно, ниво игре је у тој доби, у његовој трећој години, био јако далеко од савршеног. Али ипак смо „играли“. И једном приликом је он током игре престао да обраћа пажњу на мене, заиграо се сам. Узео је коња и рекао: „Иде, иде коњ … причешћује се слуга Божији коњ!“
Је ли то богохуљење? Није, иако је у овом случају важно објаснити детету да се не сме играти причешћивања, јер оно може бити само право, и да не постоји таква игра. Али ипак сам био веома срећан јер сам видео да се цео живот мог детета обликује око храма, па чак и његове игре. Ово је веома важно и драгоцено за родитеље.
Тако је и за Бога важно када се трудимо да Га познамо, да применимо Јеванђеље на свој живот, иако у почетку то често бива невешто.
Плач, списак грехова и самобичевање
– Оче Игоре, а шта ако човек дође на исповест и не осећа ништа, рецимо, нема суза кајања – можда навика узима свој данак, а можда је нешто друго посреди? Али он је спреман да наброји своје грехе…
– Како настаје списак грехова са којим човек долази на исповест? Настаје из свакодневног живота. Често је исповест финална тачка нашег покајања. Јер, покајање вас може стићи било где. Можете одједном заплакати због свог поступка, због своје помисли, и то може бити на било ком месту – у јавном превозу, код куће, на послу. Апсолутно није важно где! Можете седети за столом, ручати и одједном осетити страшан стид што једете предјело, главно јело и компот, а управо сте прошли поред човека који је тражио милостињу. Да ли је грех то што ви једете укусан ручак, а неко нема шта да једе? За некога јесте. А неко то неће ни приметити!
Врло често се дешава да дођете на исповест и не можете да плачете, јер сте већ исплакали тај грех, Господ је већ био сведок вашег покајања. Али морате да посведочите пред Крстом и Јеванђељем, у присуству сведока-свештеника, да вам је тај грех мрзак. Не стидите се да кажете: „Ја сам лош.“ Притом је важно рећи за шта конкретно вас ваша савест осуђује. Не само „ја сам лош“, „грешан сам у свему“, него „нисам милостив, јер сам прошао поред човека и претварао сам се да га нисам приметио“. То је веома важно! Када човек дође и једноставно каже: „Ја сам грешник, лош сам“, он се није исповедио. Када дође и каже: „Нисам достојан“, то говори о његовом унутрашњем стању. Али опет се није исповедио! Исповест је конкретна: ја сам такав и такав, ја сам овакав и овакав, без правдања, без објашњења зашто сам починио тај грех, осим ако то не тражи сам духовник или свештеник који исповеда. Просто реците: украо сам, лагао сам, учинио сам блуд. Таква исповест је вероватно угоднија Богу, него када почнемо да ширимо причу о свом животу и мислимо да ће детаљи некако помоћи покајању.
– По чему се право покајање разликује од самобичевања или интроспекције? Уосталом, ту говоримо исте речи: ја сам лош, урадио сам то и то.
– Када се погледате у огледало, плачете и кажете: „Како сам јадан, како сам бедан, како сам лош“, то је наслађивање властитим покајањем. И то је ужасно. А право покајање је када иза ваших суза стоји потреба за преображајем, када плачете и молите Бога: „Господе, избави ме од греха. Избави ме од гордости, од малодушности. Избави ме, ја немам снаге!“ Онда прође време, опет паднете, опет почнете још више да плачете, опет паднете, и опет, и опет, и опет. Али то и јесте покајање, то и јесте борба. Преподобни Јован Печорски би се закопавао у земљу до појаса, борећи се са блудном страшћу, и тако би проводио недеље, мрзећи свој грех. То није било никакво наслађивање својим покајањем. То су била дела, он је предузимао неке одлучне, радикалне акције како би се ослободио страсти.
Господ не даје одмах ослобођење од било какве страсти. Морате да уложите мало својих напора, мало да отплачете. У ствари, увек постоји излаз. Али ми не волимо кардиналне одлуке и борбе, ми желимо да све буде лако.
Понекад, да бисте победили страст, морате заувек да се опростите од некога, на пример, од блиских пријатеља који вас наводе на грех. Понекад се једноставно морате одрећи нечега – благостања, или тишине у свом животу. И то је право покајање. А лажно покајање је када не желимо ништа да променимо, него почнемо да се правдамо: „Не могу ништа да урадим. Ево, Господе, кад би Ти учинио нешто посебно да ме исправиш: да ја тако идем, идем, па да ме удари гром и да одмах заборавим руски и проговорим на енглеском! Удари гром, околности мог живота се драстично промене и ја се поправим.“
– Какав је ваш однос према таквој пракси, када човек исписује своје грехе на папир у страху да нешто не заборави? Рецимо, човек се исповедио, отишао, а онда се нечег сетио и потрчао назад до свештеника — да ли је то нормално?
– Постоје људи који прилазе аналоју по три или четири пута током службе: „Ох, сетио сам се још овога, ох, сетио сам се још онога.“ Сматрам да то није баш исправно.
У таквим случајевима ја покушавам да утешим људе, кажем им да то није ништа страшно, живот није прошао, још увек имате времена за покајање. Заборављање појединих грехова је сасвим нормална ствар. Често Господ сакрива од нас наш грех, а онда нам га, у правим околностима, изненада покаже.
Не треба сумњати у Господа, немојте се према исповести односити као према неком књиговодству, где се, ако се нешто изостави, бројеви на крају неће слагати. Господ зна све о нама, Он мисли на нас. Ако ми намерно не прикривамо грех, ако не покушавамо да га избацимо из своје свести, онда не треба због тога да се бринемо, не треба да нас мучи савест, а још мање да упаднемо у неко психичко растројство: „А шта ако сам нешто заборавио?” Шта ће се сада догодити?“ Никаквим својим поступцима ми нећемо заслужити Царство Небеско. У Царство Небеско можемо ући само ако нас Господ тамо привуче, а ми се не опиремо.
Исповест је конкретна
– Читатељка је у писму споменула да чешће греши у мислима, у маштањима. Да ли треба исповедати своја маштања и душевна стања, своје помисли?
– Позната је изрека да се ђаво крије у малим стварима. Дакле, ако занемаримо ситнице, можемо изгубити много у духовном животу. Шта су мисли, шта су душевна стања? Све је то од лукавог, када покушава да нас наврати на неки грех, да нам га представи привлачним. Ако схватите ко стоји иза ових мисли, онда нећете обраћати пажњу на њих. А ако их примите, оне се могу укоренити у вама и постепено ћете се удаљити од Христа, нећете имати удела у Христу. Имаћете удела само у себи, у неким својим мислима и ставовима. Зато треба обратити пажњу на своје мисли, исповедати их.
Али у исто време, не можете, нити је потребно, детаљно исповедати мисли. То се, иначе, тиче и неких грехова. Рецимо, ако сећање на неке блудне падове код вас може да изазове неку врсту задовољства, онда немојте све детаљно исповедати. Боље ће бити да само једном речју поменете свој грех, и то је то.
Исповедање помисли је карактеристично за монаштво, то је суптилан чин, повезан са максималним погружавањем у духовни живот. Али понекад је то неопходно и за мирјанина. Опет, о таквим стварима треба разговарати са својим духовником.
– Можете ли дати неки општи савет онима који су дуго у Цркви и навикли су се на исповест?
– Због оних који су навикли на исповест, ја сам веома срећан. Јако је добро кад се човек навикне да о свом животу полаже рачуне пред Богом и кад не не може без тога. То не значи да, што се човек више исповеда, то мање грехова има. То само значи да стиче све више снаге да их победи.
Искрен, пажљив, конкретан однос према себи, чини ми се, најисправнији је кроз исповест. И треба се радовати. Радост није ништа друго до спољашња манифестација љубави. Бити са Христом је радост! Морамо то освестити…
Рећи ћу још једну, можда парадоксалну ствар. Мислим да је ствар покајања, наравно, ствар целог живота, али то није најважнија ствар са којом се морамо суочити у Православљу.
– А шта је најважније?
– Најважније је видети, осетити Христа. Најважније је сјединити се са Христом. Најважније је упознати Христа. И живети у Христу, и са Христом.
– Зар покајање не произлази из тога?
– Знате, то јесте једна од степеница, једно од оруђа за достизање Христа. Али није најосновнији садржај наше вере. Ипак, најважнија је жртвеност, благодарност и радост.
Говорећи о исповести, ја ипак желим да подсетим на оно главно – на љубав. Да би љубав била стварна, да би љубав била са великим „Љ“ и дело покајања, од велике је важности свест о својој недостојности, својој немоћи. Али ова свест не би требало да нас увуче у малодушност, напротив, она треба да дарује наду. Из једног једноставног разлога: Христос је снажнији од тебе и твојих људских моћи! Веома је важно то видети и осетити. Понекад ми то декларишемо, али мало људи има истинску наду на Христа, истинско поверење у Њега.
Не постоји Прокрустова постеља кроз коју би свако могао проћи и добити печат: „Ти си Христов“. Ви, уствари, корачате кроз живот, свуда сусрећете Христа и то морате разумети. Неко среће Христа у покајању, неко у труду и молитвама, неко у доброчинству. Свако има свој дар од Бога, своје искуство богоопштења. И ту, ипак, није примарна жеља да у свакој исповести „има шта да се каже“, нити прецизно састављена листа грехова, већ оно ради чега то радите. Да будете са Христом и да будете Христови! Ето, то је, чини ми се, најважнији тренутак у покајању, и у целом нашем хришћанском животу.
Аутори чланака: Михајлова (Посашко) Валерија, Фомин Игор, протојереј