У многим храмовима молитвенике посматра веома необичан лик Спаситеља – он као да је нацртан на правоугаоном комаду белог платна који или придржавају анђели, или сам лебди у ваздуху. Такав лик се традиционално назива „Спас Нерукотворени“.
Овакве иконе су веома распрострањене, али мало људи зна да оне имају реалан историјски прототип, а епитет „нерукотворени“ није само лепа метафора, већ појам који одражава веома важан део црквеног предања и враћа нас изворима хришћанске историје.
Историја Нерукотворених Образа почиње још у данима земаљског живота Господа Исуса Христа. И одмах се ограђујемо: не ради се о јеванђељском сведочењу, већ о две легенде, од којих је једна била распрострањена на Истоку, а друга на Западу хришћанског света, тада још увек неподељеног.
Благо краља Авгара
Једном је, током Његове проповеди, неки странац пришао Исусу Христу. Изглед овог странца одавао је човека благородног, богатог и образованог. Тако је и било – пред Спаситељем је стајао повереник владара далеке земље Осроене. Посланик је са својом свитом дошао из града Едесе, а по наређењу свог господара, владара Авгара Укаме.
Авгар је био тешко болестан и ниједан лекар није могао да га излечи од болести која се све више погоршавала. Када је чуо за палестинског Проповедника Који је чак и мртве враћао у живот и чинио незамислива чуда, Авгар се заинтересовао за Њега. Након што је све детаљно испитао, цар је пожелео не само да од Спаситеља добије дуго очекивано исцељење, већ и да Едесу учини једним од центара Христове проповеди. Он посла поузданог човека Исусу и овај Му пренесе молбу свог господара да дође у његову палату, излечи га и почне да проповеда народу Осроене.
culture.gov.ru
Али Господ је одбио. Његова служба и земаљски пут требало је да се заврше на Kрсту у родном Јерусалиму, као што су то предвидели многи пророци, a не у палатама владарастранца. Ипак, показујући милосрђе и саосећање према Авгару, Он је обећао да ће се ускоро Осројена просветлити светлошћу Истине, а да ће се сам Авгар излечити. У међувремену, царски дворски сликар који је такође био у свити, покушао је да скицира лик Спаситеља, али му то никако није полазило за руком – гомила народа га је притискала и резултат би увек био тек осредњи. Видевши то, Исус од гостију затражи воду. Мислећи да Проповедник жели да пије, странци му радо понудише мешине с водом, али Он изненада пљусну воду у дланове и уми се. Затим затражи нешто чиме би се могао обрисати. Већ потпуно збуњени, путници пружише Христу убрус једног од њих, и Учитељ обриса Своје лице. Затим врати убрус странцима и рече:
Предајте ово свом господару. Нека верује, и све ће се догодити кад дође време.
Господње речи су их још више изненадиле, али они не показаше своју збуњеност — њихова улога у свему била је мала, и они су, у ствари, извршили задатак свог господара. Гости се поздравише и кренуше назад. А оно што је Спаситељ учинио они схватише тек код куће: отварајући убрус којим је Он обрисао лице, Авгар на тканини откри отисак пречистог Лика Христовог!
Касније, након Вазнесења, у Едесу је дошао апостол Тадеј. Крстио је и излечио владара Осроене и тамо основао Христову Цркву. А убрус са Ликом Спаситеља постао је главно благо престонице: Авгар је наредио да се убрус причврсти на богато украшен рам и постави у нишу изнад главне капије Едесе. Овде је светиња била до 944. године, када су је Византијци однели у Константинопољ као војни трофеј који су становници Едесе дали, како град не би био нападнут. Дочек реликвије у царској престоници одржан је на Дан Успења Мајке Божије. Касније је у част овог догађаја успостављен празник који се и до данас обележава 29. августа.
Још у време када је светиња била у Едеси почело се са израдом њених копија. Нажалост,
сачувано их је врло мало – међу њима су Мандилион из VI века који се чува у Ватикану, и још старији Мандилион, који је у XIV веку достављен у Ђенову. Обе ове светиње су насликане на комадима ланеног платна и очигледно је да су начињене по узору на исти оригинал. На њима Христов Лик има мокру косу и браду, асиметричне црте и практично фотографску прецизност.
У Руској Цркви Нерукотворени Образ је постао познат преко византијских икона, које су већ имале нешто другачији изглед у односу на древне ланене Мандилионе. На њима је Господ приказан на уобичајен иконографски начин, са нимбом, очешљаном косом, царским цртама лица. Најстарија руска икона овог типа је реликвија из Успенске Саборне цркве Московског Кремља. Она се данас чува у Третјаковској галерији и насликана је у Новгороду између XII и XIII века. Заједно са раним византијским делима, она је постала еталон за читаве генерације мајстора, укључујући и Симона Ушакова који је насликао познату икону са изузетно топлим Христовим Ликом.
Године 1204. крсташи су опколили и опљачкали Константинопољ. Поред богатства, из града су извукли мноштво светиња, међу којима је био и Нерукотворени Образ. Његови трагови се након тога губе. Дуго се веровало да је неповратно нестао. Међутим, већ у ново време прича је добила неочекивани наставак. Али о томе нешто касније.
Сведок Христових Страдања
Према средњовековном предању, на путу ка Голготи Господ је неколико пута пао под тежином Свог Крста. Вероника, једна од жена које су неуморно следиле Христа, притрчала је Спаситељу који беше пао. Узела је марамицу и обрисала Учитељево лице. Нешто касније, када су војници подигли Исуса и повели Га даље, Вероника је открила да су на марамици крваве мрље формирале слику Његовог пречистог Лика.
Крваво ланено платно Вероника је чувала у својој кући са посебним поштовањем и љубављу, а они којима би показивала своју реликвију добијали би исцељење од болести од којих би боловали. Потом је светиња доспела у Рим где су је чували локални хришћани, док на крају није постала део ризнице цркве Светог Петра у Ватикану. Ту је и данас, и сваке године је, током посебног богослужења о Великом посту, издалека показују верницима.
Чини се да таква јединствена реликвија мора да постоји у само једном примерку. Али није тако. У италијанском граду Манопело чува се светиња које се такође назива Вероникин убрус. То је комад скупе фине ланене тканине на којој се могу видети јасне црте људског лица. За разлику од ватиканске, која се од почетка XVII држи на веома великој удаљености од верника, манопелска реликвија им је доступна, како за указивање поштовања, тако и за проучавање. Током истраживања, код ње су откривени знаци могуће нерукотворености лика који је сачуван на њој.
Како год, оба платна су постала основа друге верзије иконописног приказивања Спаса Нерукотвореног. На њему је приказан Лик страдалног Христа са крвавим подливима на лицу и са трновим венцем. На Западу је ова верзија широко распрострањена, али се у Русији може наћи само у неколико храмова.
А у каквој је вези ова прича са Плаштаницом?
Кад говоримо о реликвијама које су постале основа садашњих иконописних ликова под називом „Спас Нерукотворени“, не можемо а да се не сетимо тако дивне и древне светиње каква је Туринска Плаштаница. Тако се традиционално назива комад тканине дугачак четири метра у који је био завијен Христос у тренутку погребења и у ком је Његово тело било све до Васкрсења. О томе да је Христос био обавијен таквим плаштаницом директно се говори у Јеванђељу (види Мт 27:59). Данас се она чува у специјалном кивоту у катедрали Светог Јована Крститеља у италијанском граду Турину и по праву се сматра највећом светињом хришћанског света.
Плаштаница има веома дугу и замршену историју. Њој су посвећене десетине истраживања, стотине публикација и мноштво медијских пројеката. Они су широко доступни, са њима се лако може упознати. О погребном платну Спаситеља писао је и часопис „Тома“. Али у светлу празника преносa Нерукотворног Образа Христoвог из Едесе у Константинопољ, важно је сетити се научне хипотезе која данас има много ватрених присталица.
Према византијским изворима, света Плаштаница се у Константинопољу није чувала раширена, већ савијена, сложена. При томе је била савијена тако да је ономе ко се молио у храму и гледао је издалека био видљив само Лик Спаситеља, заправо Нерукотворени Образ. Ако се ова чињеница повеже са тим да је раније, према постојећим сведочанствима, ово погребно платно било у Едеси, онда је сасвим логично претпоставити да су Авгарово благо и Плаштаница једна иста светиња. И да је она, а не убрус којим је Исус по легенди обрисао лице, у X веку свечано пренесена из Едесе у Константинопољ, а затим, након пада престонице, однета у Западну Европу, где се и данас налази. У предању о Господњем умивању одражавао се неки други низ догађаја који се данас тешко могу веродостојно реконструисати.
Али ако су Авгарово благо и Плаштаница једно исто, шта је онда Вероникин убрус? И овде Јеванђеље поново прискаче у помоћ — оно говори не само о Плаштаници, већ и о посебном платну којим су Јевреји у древна времена додатно покривали лице умрлог. Након Васкрсења, апостоли Петар и Јован су ушли у пећину у којој је Исус сахрањен и видјеше покрове гдје леже. И убрус који бјеше на глави његовој, да не лежи са покровима, него посебно савијен на једном мјесту (Јн 20:6-7). Управо са овим платном многи научници и повезују реликвију из Манопела. Према најраспрострањенијој верзији, на Плаштници и на платну које је покривало лице Спаситеља, појавила се слика у тренутку Васкрсења, услед ослепљујуће светлости која је опалила површину тканине у моменту проласка преображеног тела Исуса кроз њу.
У сваком случају, било да се ради о јеванђељском сведочењу или средњовековним легендама, реч је о чуду које превазилази наше разумевање. Притом је важно памтити да се најважнија чуда дешавају у души човека, који, будући створен по Лику Божијем, сâм служи као нерукотворена икона свог Творца.
Аутор чланка: Моисејенков Александар