Светитељ Лука (Војно-Јасенецки): лекар, који је лечио обичне људе, и многи од њих живе и данас; професор, који је предавао обичним студентима, који су сада лекари.
Политички затвореник, који је прошао кроз изгнанства, затворе и мучења, а после… постао је добитник Стаљинове награде. Хирург, који је спасио од слепила стотине људи, и који је сам изгубио вид на крају живота. Генијалан лекар и талентован проповедник, који се понекад копрцао између те две мисије. Хришћанин велике снаге воље, часности и богобојажљиве вере, али који није избегао озбиљне грешке на свом путу. Реалан човек. Пастир. Научник. Светац …
Светитељ Лука није толико широко познат као патријарх Тихон или преподобномученица велика кнегиња Јелисавета. Предлажемо читаоцима најизразитије чињенице његове необичне биографије која, чини се, била би довољна за неколико живота.
«Немам права да се бавим тиме шта ми се свиђа»
Будући «свети хирург» никада није маштао о медицини. Али зато од детињства је маштао да буде сликар. Завршивши Кијевску уметничку школу и учивши неко време сликарство у Минхену,
Светитељ Лука (Војно-Јасенецки) одједном … предаје документа за упис на медицински факултет Кијевског универзитета. «Недуго двоумљење се завршило одлуком да немам права да се бавим тиме шта ми се свиђа, већ сам дужан да се бавим тиме шта је корисно за људе који се муче», — спомињао је архиепископ Лука.
На универзитету је он доводио у чуђење студенте и професоре својим принципијелним занемаривањем каријере и личних интереса. Већ у другој години Валентину су предодређивали да постане професор анатомије (сликарске навике су му ту биле корисне), али после завршетка студија на универзитету овај урођени научник је изјавио да ће бити… земски лекар – а то је било најнепрестижније, тешко и бесперспективно занимање. Факултетски другови су били збуњени! А владика Лука је после признао: «Био сам увређен што ме уопште не разумеју, јер сам студирао медицину искључиво да цео живот будем сеоски, сељачки лекар, да помажем сиромашним људима».
«Од слепих прави окате…»
Одмах после завршних испита Валентин Феликсович је почео да учи како да врши операције очију, знајући да на селу са тамошњим прљавштином и сиромаштвом хара трахом – болест која ослепљује. Сматрао је да није довољно да прима пацијенте само у болници, те почео је да их води код своје куће. Лежали су они у обичним собама као у болничким, Светитељ Лука (Војно-Јасенецки) их је лечио, а његова мајка их је хранила.
Једном је код њега после операције прогледао млади сиромах који је изгубио вид још у раном детињству. Након два месеца он је окупио слепе из околине и та дугачка поворка је дошла код хирурга Војно-Јасенецког, водећи једно друго за штапове.
Други пут епископ Лука је оперисао целу породицу у којој су слепи од рођења били отац, мајка и петоро деце. Од тих седморо људи шесторо су прогледали. Деветогодишњи дечак који је тад прогледао изашао је напоље и видео је свет који је сасвим другачије представљао. Довели су му коња и питали: «Видиш ли? Чији је коњ?». Дечак је гледао, али није могао да одговори. Али кад је по навици опипао коња, викнуо је радосно: «То ја наш, наш Мишка!».
Генијалан хирург је био невероватно способан за рад. После доласка Војно-Јасенецког у болницу Переславља-Залеског количина операција се повећала неколико пута! После неког времена, 70-х година лекар те болнице је поносно саопштавао: вршимо хиљаду и по операција годишње – и то снагама 10-11 хирурга. Упечатљиво. Ако не упоређујемо са 1913. годином, кад је Војно-Јасенецки сам вршио хиљаду операција годишње…
Регионарна анестезија
У то време болесници су често умирали не због неуспешне операције, већ због тога што нису могли да поднесу наркозу. Зато су многи земски лекари одустајали да врше операције под наркозом или да врше операције уопште!
Архиепископ Лука је посветио своју дисертацију новој методи анестезије – регионарној анестезији (управо због тог рада је он добио звање доктор медицине). Регионарна анестезија је лакша што се последица тиче анестезија, упоредо са обичном локалном и поготово општом анестезијом. Али је и најтежа за остваривање: инјекција се тад врши у тачно опредељена места тела – дуж нервних стабала. Године 1915. објављена је књига Војно-Јасенецког на ту тему, за њу је будући архиепископ добио награду Варшавског универзитета.
Женидба… и монаштво
Некад у младости будућег архиепископа су запањилe Христове речи у Јеванђељу: «Жетве има много, а делатеља има мало». Али о свештенству и утолико пре о монаштву он је, вероватно, размишљао још мање, него што је некад размишљао о медицини. Радећи за време руско-јапанског рата на Далеком Истоку војни хирург Војно-Јасенецки се оженио милосрдном сестром – «светом сестром», како су је звале колеге – Аном Васиљевном Ланском. «Она ме није толико освојила лепотом, колико добротом и скромношћу карактера. Тамо су је просили два лекара, али се она заветовала да остане невина. Удавши се за мене она је погазила то обећање. За његово гажење Господ ју је тешко казнио неподношљивом, патолошком љубомором…»
Оженивши се, Валентин Феликсович се селио заједно са супругом и децом из једног града у други, радећи као земски лекар. Ништа није наговештавало радикалне промене у животу.
Али једном кад је будући светитељ почео да пише књигу «Преглед гнојне хирургије» (за коју ће му 1946. године доделити Стаљинову премију), одједном му се појавила веома чудна и насртљива мисао: «Кад ова књига буде написана, имаће она за аутора име епископа». Тако се после и десило.
Године 1919, са 38 година умрла је од туберкулозе жена Војно-Јасенецког. Четворо деце будућег архиепископа су остали без мајке. А за њиховог оца се отворио нови пут: након две године он је постао свештеник, а после још две године се замонашио са именом Лука.
«Валентина Феликсовича више нема…»
Године 1921, у јеку Грађанског рата, Војно-Јасенецки се појавио у болничком ходнику… у свештеничкој мантији и са напрсним крстом на грудима. Оперисао је тог дана и после, наравно, без свештеничке мантије, него у медицинском мантилу. Асистенту, који му се обратио старим именом, одговорио је да Валентина Феликсовича више нема, него је он сада свештеник отац Валентин. «Обући свештеничку мантију у то време када су се људи бојали да спомињу у анкети деду-свештеника, када су на зидовима зграда биле окачене плакате “Поп, велепоседник и белогардијски генерал су највећи непријатељи Совјетске владе”, могао је или луд, или безгранично храбар човек. Војно-Јасенецки није био луд…» — спомиње бивша медицинска сестра, која је радила са оцем Валентином.
Предавања за студенте је исто држао у свештеничком оделу, у њему је долазио на међуобласно саветовање лекара… Пре сваке операције се молио и благосиљао болеснике. Његов колега спомиње: «Неочекивано за све, пре него што је почео операцију, Војно-Јасенецки се прекрстио, прекрстио је асистента, операцијску медицинску сестру и болесника. У последње време је он то радио увек, без обзира на народност и вероисповест пацијента. Једном је после тогда кад је он прекрстио болесника, болесник, Татарин по народности, рекао му је: «Муслиман сам. Зашто ме крстите?». Одговор је био: «Иако су религије различите, Бог је један. Код Бога су сви уједињени».
Једном је стигла наредба владе да се склони икона из операционе сале, после чега је главни лекар Војно-Јасенецки напустио болницу рекавши да ће се вратити кад икону врате на њено место. Наравно, то нису урадили. Али ускоро су у ту болницу довели болесну жену партијског начелника, којој је била потребна хитна операција. Она је рекла да ће ићи на операцију само код Војно-Јасенецког. Месни начелници су морали да попусте: вратио се епископ Лука, а следећег дана су вратили и икону.
Расправе
Војно-Јасенецки је био врхунски и бестрашан оратор — опоненти су се помало бојали да се расправљају са њим. Једном, ускоро после хиротонисања, наступао је у Ташкентском суду на «суђењу лекарима» које су оптужили за саботажу. Руководилац ЧК Петерс, који је био познат због своје суровости и беспринципијелности, одлучио је да организује на том намештеном суђењу отворену судску расправу. Војно-Јасенецки је био позван као експерт-хирург и он, бранећи колеге осуђене на стрељање, претворио је у прах и пепео све аргументе Петерса. Видећи да губи, побеснели чекиста је напао самог оца Валентина:
— Реците нам, попе и професоре Јасенецки-Војно, како то да се преко ноћи молите, а преко дана сечете људе?
— Сечем људе да их спасим, а зашто сечете људе ви, грађанине јавни тужиоче? – парирао је он.
Сала се напунила кикотом и аплаузима!
Петерс се није предавао:
— Како можете да верујете у Бога, попе и професоре Јасенецки-Војно? Зар сте видели свог Бога?
— Бога заиста нисам видео, грађанине јавни тужиоче. Али више пута сам оперисао мозгове. И кад сам отварао лобање, никад тамо нисам видео памет. И савест тамо исто нисам налазио.
Звончић председника се није чуо због кикота целе сале. «Суђење лекарима» је скандалозно пропало…
11 година затвора и прогонстава
Године 1923. Луку (Војно-Јасенецког) су ухапсилизбог апсурдне стандардне сумње у «контрареволуционарне делатности» — недељу дана након тога што је био тајно хиротонисан за епископа. То је био почетак 11 година затвора и прогонстава. Владици Луки су дали време да се поздрави на растанку са децом, укрцали су га на воз… али воз није могао да крене још двадесет минута. Испоставило се да није могао да крене јер су људи легли на шине желећи да епископ остане у Ташкенту…
У затвору епископ Лука је делио топлу одећу са «руљом» и стекао је добар однос чак од стране криминалаца и бандита. Иако понекад криминалци су га пљачкали и вређали…
А једном за време преласка из једног затвора у други, кад је стао да преноћи, професор је морао да изврши операцију младом сељанину. «После тешког остеомијелита, који нико није лечио, вирила му је из живе ране у области делтоидног мишића читава горња трећина и главица рамене кости. Нисам имао чиме да га превијем, и његова кошуља, и постеља су скроз биле у гноју. Замолио сам да ми донесу браварска клешта и тим клештима сам лако извадио огроман секвестар (одумрли део кости — објашњење аутора)».
«Касапин! Заклаће болесника!»
Епископа Луку су слали у прогонство на Север три пута. Али и тамо је он наставио да ради у својој медицинској струци.
Једном кад су га послали у град Јенисејск, будући архиепископ је стигао право у болницу. Представио се руководиоцу болнице, рекавши своје монашко и световно име (Валентин Феликсович), пословну дужност, и замолио га је да му да дозволу да оперише. Руководилац је прво помислио да прича са лудаком и да га се отараси, одлучио је да га превари: «Имам лоше инструменте – нема чиме оперисати». Али није успео да га превари: кад је професор Војно-Јасенецки погледао инструменте, он им је дао реалну – довољно високу – оцену.
За наредне дане је била заказана тешка операција… Тек што је почео да оперише, Лука је првим широким и наглим покретом расекао скалпелом трбушни зид болесника. «Касапин! Заклаће болесника», — помислио је руководилац, који је асистирао хирургу. Лука је приметио да се он брине и рекао је: «Не брините, колего, рачунајте на мене». Операција се завршила одлично.
После је руководилац признао да се тад поплашио, али после је поверовао методама новог хирурга. «То нису моје методе – одговорио је Лука, – него методе хирургије. Ја имам само добро трениране прсте. Ако ми дају књигу и замоле да пресечем скалпелом одређену количину страна, пресећи ћу управо толико колико треба, и ни једну страну више». Одмах су му донели свежањ папира за цигаре. Епископ Лука је проверио њену чврстоћу и оштрину скалпела и пресекао. Кад су пребројили листове видели су да је пресечено тачно пет, колико су га и замолили…
Прогонство на Ледени океан
Најсуровије и најдаље прогонство епископа Луке — «На Ледени океан!», како се гневно изразио месни начелник. Владика је ишао у оружаној пратњи са младим милицајцем, који му је признао да се осећа као Маљута Скуратов, који је водио митрополита Филипа у Отроч манастир. Милицајац није одвео прогнаника до самог океана, него у место Плахино, 200 километара иза поларног круга. На забаченом селу је било три куће, у једну су уселили владику. Он је спомињао: «Уместо других рамова споља су били стављене пљоснате ледене санте. Пукотине на зидовима нису биле залепљене, кроз велику пукотину у спољашњем углу се понекад видела дневна светлост. На поду је лежала гомила снега. Друга таква гомила, која се никад није топила, лежала је унутар куће код прага улазних врата. <…> Цео дан и ноћ сам ложио гвоздену пећку. Кад сам топло обучен седео за столом, онда изнад појаса ми је било топло, а испод – хладно»…
Једном на овом уклетом месту епископ Лука је морао да крсти два детета на сасвим необичан начин: «На селу осим три куће било је још два кућерка, један ми се учинио као стог сена, а други – као гомила ђубрета. У том другом сам и морао да крстим. Нисам имао ништа: ни одела, ни требника, и зато сам сам саставио молитве, а од пешкира сам направио замену за епитрахиљ. Сиромашан кућерак је био толико низак да нисам могао у њему да се усправим. За крстионицу је служила дрвена каца, а за време вршења Свете тајне све време ми је сметало теле које се вртело око крстионице»…
Стенице, штрајк глађу и мучења
У затворима и прогонствима владика Лука није губио присебност и налазио је унутрашње снаге за хумор. Причао је о боравку у Јенисејском затвору за време првог прогонства: «Преко ноћи сам био толико нападнут од стране стеница, што се није могло замислити. Брзо сам заспао, али ускоро сам се пробудио, упалио електричну сијалицу и видео сам да су цео јастук и кревет, а и зидови ћелије покривени скоро непрекидним слојем стеница. Запалио сам свећу и почео сам да палим стенице које су почеле после да падају на под са зидова и кревета. Ефекат паљења је био изненађујући. Након сат времена паљења у ћелији није остала ниједна стеница. Оне, вероватно, некако су обавестиле једна другу: «Спашавајте се, браћо! Овле пале!». Следећих дана нисам више видео стенице, све су отишле у друге ћелије».
Наравно, није епископ Лука издржао све због осећаја за хумор. «У најтежа времена, – писао је владика, – веома јасно, скоро реално сам осећао да је поред мене Сам Господ Бог Исус Христ, који ме подржава и јача».
Али било је време када је он роптао на Бога: сувише дуго је трајало северно прогонство… А за време трећег хапшења, у јулу 1937. године, епископ је скоро пао у очај због мучења. Ставили су га на веома жестоке муке – «саслушање-конвејер» које је трајало 13 дана. За време тог саслушања се мењају иследници, а хапшени проводи дане и ноћи скоро без сна и одмора. Епископа Луку су ударали ногама, бацали у самицу, држали у ужасним условима…
Три пута је штрајковао глађу, покушавајући на такав начин да протестује против безакоња власти, против апсурдних и увредљивих оптужби. Једном је он чак покушао да пресече код себе једну крупну артерију – не да би се убио, него да га одведу у затворску болницу где би могао ма колико да одмори. Пошто је био изможден, падао је у несвест у ходнику, губио је оријентацију у времену и пространству…
«А не, извините, никад нећу заборавити!»
После почетка Великог Отаџбинског рата професор и епископ, који је све до тад био у прогонству, био је постављен за главног хирурга евакуационе војне болнице у Краснојарску, а после и за консултанта свих краснојарских војних болница. «Рањени официри и војници су ме веома волели, – спомиње владика. — Када сам обилазио болничке собе сваког јутра, радо су ме поздрављали рањени. Неки од њих, које нису успели добро да оперишу у другим војним болницама после рањавања великих зглобова, што сам успео ја да излечим, увек су ме поздрављали са високо подигнутим горе правим ногама».
После, добивши као милостињу медаљу «За одважан труд за време Великог Отаџбинског рата 1941-45.», архиепископ је у одговор одржао говор, због које се партијским радницима дигла коса: «Вратио сам живот и здравље стотинама, а можда и хиљадама рањених, и сигурно бих помогао још многим да ме нисте без разлога ухапсили и вукли 11 година по затворима и прогонству. Ево колико времена је изгубљено и колико људи није спашено, и то не због моје кривице». Председник обласног извршног одбора је почео да говори да би требало да се заборави прошлост и да се живи у садашњости, али владика Лука је одговорио «А не, извините, никад нећу заборавити!»
Страшан сан
Године 1927. епископ Лука је направио грешку за којом је веома жалио после. Молио је да га отпусте, почео је да занемарује своје пастирске обавезе, почео је да се бави скоро искључиво медицином – маштао је да отвори клинику за гнојну хирургију. Епископ је чак почео да носи грађанску одећу и добио је у Министарству здравља функцију консултанта у Андижанској болници…
Од тог тренутка се његов живот пореметио. Почео је да се сели са место на место, дешавало се да су се операције завршавале неуспешно, епископ Лука је признавао: осећа да је остао без милости Божје…
Једном је сањао невероватан сан: «Сањао сам да сам у малој празној цркви где је јарко осветљен само олтар. У цркви недалеко од зида стоји сандук неког преподобног са тешким дрвеним поклопцем. У олтару на престолу лежи широка даска, а на њој лежи го леш човека. Са бочних страна и иза престола стоје студенти и лекари и пуше цигаре, а ја им држим предавање из анатомије и показујем све на лешу. Одједном се цимам због јаког куцања и кад сам се окренуо, видео сам да је пао поклопац са сандука преподобног, он седи у њему и, окренувши се ка мени, прекорно ме гледа… Пробудио сам се са ужасом…»
После је епископ Лука усклађивао црквено служење и рад у болницама. На крају живота је био послат у Кримску епархију, где је радио све да црквени живот опстане у тешко време Хрушчова.
Архијереј у закрпљеној свештеничкој мантији
Чак кад је 1942. године светитељ Лука постао архиепископ, облачио се и хранио се веома просто, носио је закрпљену стару свештеничку мантију и сваки пут кад је његова нећака предлагала да му сашије нову, одговарао је: «Крпи, крпи, Веро, има много сиромашних». Софија Сергејевна Белецка, васпитачица деце владике, писала је његовој кћери: «Нажалост, тата је опет веома лоше обучен: стара свештеничка мантија од грубог ланеног платна и веома стара доња мантија од јефтине тканине. И једно, и друго сам морала да оперем пре одласка код Патријарха. Овде је све више свештенство прелепо обучено: скупе и лепе мантије и доње мантије, које су одлично сашивене, а тата… горе од свих, штета…»
Архиепископ Лука је цео живот био осетљив према туђим невољама. Већи део Стаљинове награде је жртвовао за децу, која су страдала због рата; организовао је ручкове за сиромашне; сваког месеца је слао новчану потпомоћ прогоњеним свештеницима, који нису имали могућност да зарађују. Једном је он видео на степеницама болнице девојче са малим дечаком. Испоставило се да је њихов отац умро, а мајка је морала дуго да се лечи у болници. Владика је одвео децу својој кући и изнајмио је жену која их је чувала све док се мајка није опоравила.
«Главно је у животу да чиниш добра дела. Ако не можеш да учиниш за људе велико добро дело, потруди се да учиниш барем мало», — говорио је Лука.
«Лука Штета!»
Као човек, светитељ Лука је био строг и захтеван. Неретко је забрањивао служење свештеницима који су се лоше понашали, некоме је одузимао свештенички сан, строго је забрањивао крштење деце чији кумови нису верници, није трпео формалан однос према служењу и додворавања властима. «Лука Штета!» — ускликнуо је једном пуномоћник, кад је сазнао да је он одузео сан једном свештенику (због двоженства).
Али архиепископ је умео да призна своје грешке… Протођакон отац Василиј, који је служио са њим у Тамбову, причао је такву причу: у храму је био стари парохијан, касир Иван Михајлович Фомин, он је читао у хору дневни литургијски круг. Читао је лоше, погрешно је изговарао речи. Архиепископ Лука (који је тада био на челу Тамбовске катедре) морао је стално да га исправља. Једног дана, после служења, када је владика Лука пети или шести пут објашњавао инатљивом чтецу како се изговарају неки црквенословенски изрази, десио се непријатан догађај: емоционално машући богослужбеном књигом, Војно-Јасенецки је погодио Фомина, а тај је изјавио да га је архијереј ударио, и демонстративно је престао да долази у храм…
После неког времена глава Тамбовске епархије, са крстом и панагијом (ознака за архијерејски сан), кроз цео град је кренуо код старца да тражи опроштај. Али увређени чтец… није примио архиепископа! После неког времена владика Лука је дошао опет. Али Фомин га није примио и други пут! «Опростио» је он Луку тек неколико дана пре одласка архиепископа из Тамбова.
Срчаност
Године 1956. архиепископ Лука је потпуно ослепео. Наставио је да прима болеснике, молећи се за њихов опоравак, и његове молитве су стварале чудеса.
Светитељ је преминуо у Симферопољу рано ујутру 11. јуна 1961. године, у недељу, на дан Свих светаца руске земље.
Влада је учинила све да сахрана не би постала «црквена пропаганда»: био је спремљен су за објаву велики антирелигиозни чланак; забранили су пешачку поворку од храма до гробља, спремили су аутобусе за испраћај и одредили маршруту на крају града. Али се десило непредвидиво. Ниједан парохијан није сео у аутобус. Нико није обраћао пажњу на пуномоћника за религију који је био љут и претио присутним. Када је катафалк са мртвачким сандуком кренуо према верницима, регент храма Ана је викнула: «Људи, не бојте се! Неће нас згазити, неће то они урадити. Хватај те се за бочну страну!» Људи су опколили кола збијеним редом, тако да су она могла да крену само са малом брзином и тако се направила пешачка поворка. Пре скретања на улице, које воде према крају града, жене су легле на пут те кола су морала да крену кроз центар. Централна улица се напунила народом, саобраћај се зауставио, кретање поворке је трајало три сата, људи су све време певали «Свети Боже». На претње и наговоре функционера су одговарали: «Сахрањујемо нашег архиепископа»…
Његове мошти су биле обретене 22. новембра 1995. године. Исте године Синод Украјинске Православне Цркве прогласио је архиепископа Луку за месног свеца. А 2000. године Архијерејски сабор Руске православне цркве прогласио је свештеноисповедника Луку као руског новомученика и исповедника 20. века.
Аутор чланака: Михайлова (Посашко) Валерија