Дан Свете Тројице хришћани традиционално сматрају рођенданом Цркве. И управо на тај дан вреди се позабавити једном од кључних недоумица која се редовно јавља код људи за које се не може рећи да су црквени, а понекад и код оних који већ дуго и редовно посећују храм: зашто нам је Црква потребна? Зашто се човеков однос са Богом не може градити директно, без посредника?
У ставу хришћана „индивидуалиста“ постоји један моменат који је тачан: Бог са сваким човеком комуницира лично. И ако је у претхришћанско доба Господ склапао савез – завет, уговор – са читавим израелским народом, онда од тренутка доласка у свет Сина Божијег Исуса Христа сваки човек склапа свој лични савез са Богом: прима Свету тајну Крштења, одричући се сатане и везујући се за Христа (ступајући са њим у нераскидиви лични савез).
Господ од сваког човека очекује личну веру. Из Јеванђеља знамо да управо лична вера спасава човека (Мт 9:22, Мт 9:29, Лк 7: 50 и други фрагменти). Бог жели добро сваком човеку лично. О томе говоре познате речи пророка Језекиља: Тако био ја жив, говори Господ, није ми мило да умре безбожник, него да се врати безбожник са свога пута и буде жив; (Јез 33:11). О томе говори и читаво Свето Писмо Новог Завета – и Сам Спаситељ, и апостоли не творе благодатна дела народу у целини, већ конкретним људима, понекад чак и странцима и иноверцима, само да би се они одазвали на Христов позив…
Ето ту се, у тој Божјој жељи да човеку дâ добро, и крије одговор на питање о улози Цркве…
„Сазидаћу Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати“
Ово је једно од кључних места Светог Писма (Мт 16:18), где Сам Господ говори о Цркви. Реч сазидаћу код Њега је више од поруке. И ту се не ради ни о чему дугом, до о чину стварања који Он намерава да изврши, и о коме унапред обавештава Своје ученике. Нису људи, нити ученици Христови ти који оснивају Цркву (као што би могли да створе неку организацију, заједницу, клуб, институцију), то је Сам Господ. Црква је Његова творевина. Можемо ли сумњати у њену неопходност, можемо ли је и даље сматрати неком врстом сувишне људске „надградње“?
Ту је читав низ питања: шта је то је Црква и зашто је потребна Богу? Какво место заузима Црква у целокупној творевини? Које су њене карактеристике и где су њене границе? За хришћане је сасвим природно да траже одговоре на сва ова питања.
А један од одговора налазимо на крају оне исте Христове фразе: … врата пакла неће је надвладати.
Црква је створена као „простор спасења“, као неко „место“ које неће нестати, заједно са остатком света, на крају времена, већ ће бити сачувано, спасено за Царство Небеско. Фигуративно говорећи, то је такав „брод“, попут Нојеве барке, који сотона неће моћи да потопи, ма колико се трудио. Отуда, иначе, и „бродска“ форма неких храмова и форма „сидра“ коју имају крстови на њиховим куполама.
А сада се обратимо Символу вере, тексту у ком се налазе главни кључеви хришћанског погледа на свет, тексту који је састављен и потврђен на Васељенским Саборима још у IV веку. Мотиви свега што је Господ учинио, и наставља да чини, описани су тамо једном садржајном фразом: „ради нас, људи, и ради нашега спасења“. Ради спасења нас, људи, Господ је сишао с неба и оваплотио се, постао Човек Исус, проповедао и исцељивао; због нас је на Крсту примио срамотну и мучну смрт, а затим је васкрсао и узнео се Богу Оцу. Управо због тога он и ствара Цркву, јер воли људе и жели да им пружи све, како би се спасили. Црква је дар Божији хришћанима, дар који је позван да их заштити од пакла – вечне погибије, вечне раздвојености од Бога.
Шта овај дар представља у стварном животу?
…На овом камену сазидаћу Цркву Моју
Речи „Црква“ и „храм“ често користимо као синониме. Многи људи баш тако и мисле: Црква је култно здање са куполом и крстом.
А у ствари, реч ‘Црква’ представља превод грчке речи ἐκκλησία (екклесија), чији је буквални смисао ‘призив’, ‘скуп’, ‘сабор’.
Да, наравно, храм називамо и саборном Црквом, јер се у храму људи управо сабирају, окупљају на молитву, на учешће у Светим тајнама, на разговор о важним питањима живота заједнице. У том смислу су и Христос и апостоли заиста поредили Цркву са храмом. Али, само су поредили, нису мешали једно с другим.
У једном од кључних тренутака јеванђељске историје, када апостол Петар назива Христа Сином Божијим, Господ му говори управо оне речи које смо већ помињали на почетку чланка: А и ја теби кажем да си ти Петар, и на томе камену сазидаћу Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати (Мт 16:18). Христос као да приказује Цркву у виду зграде која се подиже, као што и треба, на чврстом каменом темељу. Али то је, наравно, метафора. Јер, ако је основа ове „зграде“ чврста вера у Христа као Сина Божијег (а Петар је исповедао управо такву веру), онда је и сама ова „зграда“ очигледно и нешто друго, а не само некакво здање.
Исту метафору у једној од својих посланица користи апостол Павле, и тумачи је. Он назива Исуса Христа угаоним каменом На коме сва грађевина, складно спојена, расте у храм свети у Господу; У кога се и ви (речи су упућене становницима града Ефеса – Ред.) заједно уграђујете у обиталиште Божије у Духу. (Еф 2:20-22). То је та „зграда“, то су сами хришћани који, сарађујући и подржавајући једни друге, као да чине један организам, једну јединствену зграду у којој живи Сам Бог, објашњава апостол.
Дела Светих апостола су још једна књига Новог Завета. Она говори о томе како Спаситељеви ученици оснивају хришћанске заједнице у различитим градовима Римског царства — у Јерусалиму, Антиохији, Коринту, Филипима, Ефесу… Ове заједнице се називају Црквама (не само у књизи Дела апостолских, већ и, на пример, у Откривењу Јована Богослова). И овде је већ очигледно реч о заједницама верника, који, узгред, нису одмах почели да се окупљају на молитву и разговор у храмовима – често би се окупљали у кући неког од чланова заједнице, а понекад напросто негде на отвореном. Хришћани су тек у IV веку, након што је римска власт престала да прогони њихову веру, добили могућност изградње камених храмова за редовна окупљања. А Црква као сâмо окупљање, као заједница људи верних Господу, већ је постојала много пре тога!
Не изабрасте ви мене, него ја вас изабрах
Дакле, у дословном преводу „Црква“ је сабор, заједница. Али и код речи „сабор“ веома је важно разјаснити значење, како би се разликовало Црквено сабрање од оних сабора на којима се људи окупљају најразличитијим поводом (макар и „поводом“ Бога).
Сетимо се онога што смо већ рекли на самом почетку: Црква је творевина Самог Бога. То није удружење истомишљеника који су се срели и одлучили да оснују неки савез или организацију. То су људи које је Бог позвао и окупио са циљем који, пре свега, води Самом Богу.
Не изабрасте ви мене, него ја вас изабрах (Јн 15:16) — ове Христове речи упућене ученицима често се тумаче у смислу избора у свештенство (а садашњи свештеници су управо наследници апостола). Али оне се могу односити на све чланове Цркве која се, у оне дане о којима говори Јеванђеље, састојала од само дванаест најближих Христових ученика.
А како су се ови ученици окупљали око Христа? Јеванђеље живо чува неке од ових тренутака. Ево, Христос иде уз обалу Галилејског језера, види рибаре који ваде из воде мреже и позива их да Га прате, а они одмах напуштају свој посао и иду за Њим (Мт 4:18-22 и слична места код других јеванђелиста). Ево, Он пролази поред цариника Леви Матеја, обраћа му се са истим позивом, и овај такође све напушта и постаје ученик Христов (Мт 9:9, Лк 5:27-28).
Наравно, у свим овим случајевима ни воља будућих апостола није била пасивна, они су такође направили свој лични избор. Из Јеванђеља по Јовану знамо да су се многи од њих упознали са Христом још пре позива на апостолску службу. Једнима (Јовану и Андреју) је на Христа указао њихов први учитељ Јован Крститељ, друге су (Петра, Филипа и Вартоломеја) са Њим упознали њихова браћа и пријатељи (Јн 1:35-49). Будући апостоли су имали времена да ближе упознају Христа, да га погледају изблиза, и Његов позив није био потпуно изненадан. Ипак, у апостолску заједницу као праобраз будуће Цркве ученици се не окупљају сами, Господ их позива. А неке, напротив, не позива, такве епизоде у Јеванђељу такође постоје…
Већ на примеру самих апостола јасно је да Црква није дело људских руку, да је ствара, сабира Сам Бог. Христос о томе говори кроз многе приче и јеванђелске слике. Ево пастира који сабира овце у тор. Ево домаћина који сазива жетеоце да жању на зрелим њивама. Ево виноградара који шаље слуге да уберу плодове из винограда. Ево рибара који баца мреже у море и сакупља улов у посебне ћупове…
Поновимо још једном: све што је речено не искључује слободу избора, добровољни покрет срца самих апостола, али позив на који они реагују долази од Бога. Он Себе открива људима и обраћа се онима који су (а Он то зна) спремни да крену за Њим. А на човеку је да поверује да је то заиста позив од Бога и да покаже своју слободу – или да се одазове на позив, или да пође својим путем.
У Символу вере хришћани сведоче о својој вери у Бога, али и у Цркву. Веровати у Цркву значи веровати да ју је створио Сам Исус Христос и да она води ка Њему. Исповедајући веру у Цркву, хришћанин сведочи да је једном чуо Божји позив и одазвао му се не само срцем, већ и делом: постао је члан Цркве.
… Ви сте сви браћа
У једној од посланица апостола Павла постоји место на ком он упоређује Цркву са породицом, назива породицу „домаћом Црквом“ (Рим 16:4). Данас се често може чути фраза „мала Црква“, што се такође односи на породицу.
Али можемо рећи и обрнуто: Црква је велика хришћанска породица.
У Јеванђељу по Матеју чујемо Господњу опомену: А ви се не зовите учитељи; јер је у вас један Учитељ, Христос, а ви сте сви браћа. (Мт 23: 8). То је врло једноставна мисао: сви су једни другима браћа и сестре, јер сви људи имају једног оца – Бога. И, улазећи у Цркву, човек улази у велику породицу, налази се међу рођеном браћом и сестрама (у храмовима није без разлога прихваћено да се верници тако и обраћају једни другима).
Породица није само нека врста удружења или заједнице људи, повезаних заједничким ставовима, интересима или укусима. Тачније би било то назвати некаквим клубом. А породица је нешто сасвим друго, то је један организам, како каже библијска књига Постање: Зато ће оставити човјек оца својега и матер своју, и прилијепиће се к жени својој, и биће двоје једно тијело (1 Мој 2: 24). Муж и жена су једно недељиво биће, а њихова деца – плот од њихове плоти.
Такав исти јединствени организам је и Црква, о чему недвосмислено сведочи Свето Писмо Новог Завета.
У последњем разговору са ученицима, неколико сати пре него што је ухваћен и разапет, Христос изненада помиње винову лозу: Ја сам истински чокот, и Отац мој је виноградар. Сваку лозу на мени која не рађа рода одсијеца је; а сваку која род рађа чисти је да више рода роди. Останите у мени, и ја ћу у вама. Као што лоза не може рода родити сама од себе ако не остане на чокоту, тако ни ви ако у мени не останете. Ја сам чокот, а ви лозе. Ко остаје у мени и ја у њему, тај доноси многи плод, јер без мене не можете чинити ништа. Овим се прослави Отац мој да род многи доносите, и бићете моји ученици (Јн 15:1-2, 4-5, 8).
О чему овде говори Спаситељ? Управо о Цркви! Сви хришћани чине један живи организам са Христом, попут виновог лишћа које расте на лози. Свака „грана“ или „лист“ стоје појединачно, као да су одвојени, а заправо су повезани једни са другима кроз јединствену „лозу“ – кроз Христа, и способни су да донесу плод управо због своје припадности овој животворној лози. Господ упозорава: Ко у мени не остане, избациће се напоље као лоза, и осушиће се, и скупиће је, и у огањ бацити, и спалити (Јн 15:6). Као што винова лоза снабдева своје гране и лишће животворним соковима, тако Христос храни Цркву. Зато је појединим људима тако важно да се „накалеме“ на Христа, да постану део овог богочовечанског организма, јер је у томе залог њиховог спасења, присаједињења вечном животу, објашњава савремени богослов, професор Православног Свето-Тихоновског хуманитарног универзитета протоиереј Олег Давиденков.
А како човек да се накалеми на ову лозу, да постане део овог организма – то је посебна и дуга прича. Међутим, да нагласимо: за Христа Црква није неки колектив истомишљеника, већ целовит живи организам, који је најтешње повезан са Њим Самим.
Ову представу о Цркви као јединственом организму, па чак и више од тога – као о телу Христовом, довео је до савршенства апостол Павле.
… Јер као што је тијело једно и има удове многе, а сви удови једнога тијела, иако су многи, једно су тијело, тако и Христос. Јер се и једним Духом сви ми крстисмо у једно тијело, били Јудејци, или Јелини, или робови, или слободни; и сви смо једним Духом напојени. Јер и тијело није један уд него многи. <…> И ако страда један уд, с њим страдају сви удови; а ако ли се један уд прославља, с њим се радују сви удови. А ви сте тијело Христово, и удови понаособ (1 Кор 12:12-14, 26-27).
Ни у породици ни у Цркви нико не губи своју индивидуалност, сви остају оно што јесу и свако ради свој посао. Али су у исто време сви потребни једни другима, сви се брину једни о другима и сви су део нечег већег: А око не може рећи руци: Не требаш ми; или опет глава ногама: Не требате ми. И неугледни наши удови имају већи углед, док оним угледним то не треба. <…> Али Бог тако сложи тијело давши слабом уду већу част, да не буде раздора у тијелу, него да се удови подједнако брину један за другога (1 Кор 12:21, 24-25).
Бити у Цркви, као и у породици, значи бринути се о другима, „носити бремена један другога, и тако испунити закон Христов“ (Гал 6:2). Богу је угодно да људи опште са Њим кроз узајамну помоћ и љубав.
Не стиди се да их назовеш браћом
Породица су људи који су у сродству једни с другима, односно, који су повезани крвним везама. И они који верују у Христа такође су повезани са Њим крвним сродством. Они верују у Христа као Спаситеља, у Онога Који је, по цену сопствене крви, властитог живота, уништио њихову зависност од греха и ђавола. Који им је вратио перспективу вечног живота (изгубљену некада падом у грех), а смрт је од застрашујућег неизбежног „краја свега“ претворио у прелазак из земаљске стварности у стварност Царства Небеског.
Откако је Син Божији добровољно примио мученичку смрт на Крсту, греси су престали да висе над људским главама попут дамокловог мача. Ови греси су опроштени у том смислу што је одговорност и казну за њих преузео Син Божији, Који је пристао да постане искупитељска Жртва за туђе грехе. Сви верни Христу, то јест, они који се искрено труде да живе по Јеванђељу и да се угледају на Спаситеља, опрани су, очишћени, оправдани Његовом крвљу (1 Ин 1:7, Рим 5:9 и многа друга места Светог Писма). То никако не значи да човек више нема због чега да се каје, да је већ „аутоматски“ спасен. Али то значи да чак и такав, несавршен, човек може ући у живот вечни, да његови лични греси то више не спречавају, под условом да их се одрекне и да се труди да исправља свој живот.
Може ли се рећи да нас таква вера доводи у родбинску везу са Исусом Христом? Да, може, уверен је апостол Павле! У посланици Јеврејима он тврди да је, постајући човек и умирући за грешнике, Син Божији примио све људе… за своју браћу и сестре!
Јер и Онај који освећује и они који се освећују сви су од једнога; зато се не стиди да их назива браћом, говорећи: Објавићу Име твоје браћи својој, усред сабора пјесмом ћу те величати. И опет: Ја ћу се уздати у Њега. И опет: Ево ја и дјеца коју ми даде Бог. А пошто та дјеца имају заједницу у крви и месу, и Он узе најприснијег удјела у томе, да смрћу сатре онога који има моћ смрти, то јест ђавола, и да избави оне који из страха од смрти цијелога живота бијаху кривци за своје робовање. Јер, заиста се не присаједини анђелима, него се присаједини сјемену Авраамову. Стога је требало да у свему буде подобан браћи, да би био милостив и вјеран Првосвештеник у служби Богу, како би очистио гријехе народа (Јев 2:11-17, превод архимандрита Ианнуарија (Ивлијева))
Можда је то само слободно тумачење речи апостола Павла? Али Сам васкрсли Христос обраћа се једној од својих следбеница, Марији Магдалини, са изненађујућим речима: иди браћи мојој и кажи им: Узлазим Оцу мојему и Оцу вашему, и Богу мојему и Богу вашему. (Јн 20:17). Када је постао човек, Син Божији је постао наш брат, објашњава Свети Јован Златоуст, иако, као Бог, он, наравно, остаје „веома различит од нас, толико различит да се то не може речима изразити“. А свети Григорије Палама додаје: кроз Христа, Који се ородио са људима, сваког човека је од тада усинио Бог Отац. Није случајно што Христос оставља Својој Цркви молитву која почиње таквим обраћењем Богу, какво је било немогуће за старозаветног човека: „Оче наш“. По први пут људи добијају прилику да се обрате Творцу и Господу као рођеном Оцу!
Већ сама чињеница да је Исус Христос ценом сопствене крви искупио све људе од вечне смрти, ставља оне који верују у Њега у сасвим посебне, практично сродничке односе и са Њим, и једне са другима.
…Волиите своје жене као што је Христос заволео Цркву
Али Јеванђеље нам даје још једну важну слику која помаже да се односи хришћана и Бога схвате као „сроднички“, „породични“. То је слика Женика и брачне гозбе. Христа назива Жеником пророк и Претеча Јован Крститељ (Јн 3:29). И Сам Христос упоређује Себе са Жеником, објашњавајући зашто његови ученици не посте у дане поста (Мт 9:15). Прво чудо које Господ чини јавно јесте претварање воде у вино, што се дешава на свадби у Кани Галилејској (Јн 2:1-11). Међу параболама којима је Христос често прибегавао у Својим проповедима, постоје две у којима се спомиње брачна гозба…
Али ако је Христос Женик, ко је невеста?
Невеста је Црква, одговара апостол Павле. Обраћајући се мушком делу хришћанске заједнице Ефеса, он позива:
Мужеви, волите своје жене као што и Христос заволе Цркву и себе предаде за њу, да је освети, очистивши је крштењем у води ријечју, да је стави преда се, славну Цркву, која нема мрље ни боре, или што томе слично, него да буде света и непорочна (Еф 5:25-27).
Исту слику налазимо у Откривењу Јована Богослова, књизи пуној пророчких визија о крају света. Ускоро ће почети брачна вечера Јагњета (симбол Христа, Који се добровољно предао на смрт, као жртвено јагње на клање) и Његове невесте, која се приправила; И дано јој би да се обуче у свилу чисту и бијелу: јер је свила правда светијех (Отк 19:7-8). Невеста је Црква, а брачна вечера је „славље оних који се спасавају, и радост коју ће блажени добити када уђу у вечни двор са Светим Жеником чистих душа“: тако је тумачио ове слике Свети Андреј Кесаријски (крај VI почетак VII века). А руски библиста Александар Павлович Лопухин, који је живео на граници XIX и XX века, допунио је: невеста Јагњета је „заједница верних хришћана који доживеше до последњег времена“.
Наравно, све су то слике и метафоре, али то што оне говоре о Цркви веома је значајно. Црква није само велика заједница људи који поштују Бога и његове заповести: тако се могло рећи и за Древни Израиљ, старозаветни праобраз хришћанске Цркве. Хришћанска Црква је заједница у којој сваки човек улази у лични однос љубави и верности са Христом, као што женик и невеста, ступајући у брак, обећавају верност и љубав једно другом. Црква је породица у којој је један Женик и мноштво „невеста“ – људских душа, од којих свака има закон љубави према Богу написан у срцу.
Није случајно да је један од важних тренутака Свете тајне Крштења, након одрицања од ђавола, везивање (то јест, ступање у савез) крштеног човека за Христа. И то на упечатљив начин подсећа на Свету тајну Венчања.
„Истим миром помазани“
Познат израз, зар не? Само овде се не мисли на мир, већ на миро — посебан миомирис који се у првим данима Страсне седмице кува од мноштва састојака и који освећује патријарх, а затим се дели по храмовима и користи у Светој тајни Миропомазања. Ова тајна се, по правилу, врши одмах након Крштења, преко ње Господ даје новокрштеном човеку дарове Светог Духа, као да у њега сеје семе хришћанских врлина, оне особине и способности које су неопходне за потпун хришћански живот. Ово семење, или дарове, човек мора да гаји и развија током целог живота.
Иако је миропомазање посебна Света тајна, често се доживљава као нека врста завршне фазе Крштења. То се и има у виду када се каже „истим миром помазани“: све хришћане обједињује Крштење у име Оца, Сина и Светог Духа. И не само да их обједињује, већ и повезује родбинским везама, како једне са другима, тако и са Богом.
Јер Крштење је рођење. Рођење од Светог Духа.
О Крштењу као духовном рођењу учио је Сам Христос, разговарајући са Никодимом, једним од Својих тајних ученика: ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије. Што је рођено од тијела, тијело је; а што је рођено од Духа, дух је. Не чуди се што ти рекох: ваља вам се родити одозго (Јн 3:5-7). Рођен од воде и Духа, човек постаје истински син Божији (или кћер Божија), добија квалитативно другачију могућност општења са Богом, Који је по природи Дух: Дух дише гдје хоће, и глас његов чујеш, а не знаш откуда долази и куда иде: тако је сваки који је рођен од Духа. (Јн 3:8).
Даном рођења Цркве хришћани сматрају празник Педесетнице, педесети дан по Васкрсењу Исуса Христа. У тај дан Свети Дух је сишао на апостоле у облику огњених језика и преобразио их: престали су да се плаше да ће их ухватити и погубити, и кренули су да проповедају Христа широм света, јер је сваки од њих изненада стекао способност да говори на многим језицима који су му раније били непознати (о томе се детаљно може прочитати у 2. поглављу књиге Дела апостолска).
А Крштење се често назива личном Педесетницом. Баш као што је пре две хиљаде година Свети Дух сишао на апостоле, Он у овој тајни силази на сваког човека који је искрено поверовао у Христа и жели да кроз живот буде вођен Њиме. Није случајно да управо тренутак када се човек роди од Духа хришћани називају уласком човека у Цркву. Крштење га уводи у породицу синова и кћери Божијих, где сви имају једног заједничког Оца и где су сви једни другима браћа и сестре.
И то сродство није нешто што се подразумева само у теорији, а на живот нема утицаја. Живот човека који је ушао у црквену породицу се мења, преображава, каткад до непрепознатљивости.
Један од најсјајнијих примера таквог личног преображења је кнез Владимир, који је увео хришћанство у Русију 988. године. Пре Крштења то је био суров човек, љубитељ неумерених пијанки са дружином, власник целог харема, човек који је приносио жртве паганским божанствима и није се гнушао да превари владаре страних земаља. Након што је примио Крштење, он је свим срцем прихватио јеванђељско учење, оставио бурне забаве, прекинуо војне походе, почео да се брине о просвећењу народа и чак покушао да укине смртну казну.
„Ми смо од исте Крви„
Сећате ли се како су у новели Рaдjарда Киплинга „Могли“ становници џунгле, желећи да добију помоћ једни од других, или да макар избегну сукоб, изговарали заветне речи: „ми смо од исте крви, ти и ја“? Овакве речи једни другима могу рећи и хришћани, а иза тих речи ће стајати сасвим конкретна реалност.
Где се обично окупљају чланови породице? Наравно, за празничном трпезом. Барем неколико пута годишње, на породичним прославама. И хришћанска породица – Црква се такође редовно састаје за трпезом. Ова трпеза је, додуше, необична: на челу трпезе је Сам Христос, а он је и Храна – Свети Дарови којима се причешћују учесници ове трпезе. Причешћујући се Телом и Крвљу Спаситеља у виду хлеба и вина, Хришћани постају причасници Тајне Вечере, детаљно описане у Јеванђељу, када Христос, узевши чашу заблагодари, и рече: Узмите и раздијелите је међу собом; Јер вам кажем да нећу пити од рода виноградскога док не дође Царство Божије.И узевши хљеб заблагодари, преломи га и даде им говорећи: Ово је тијело моје које се даје за вас; ово чините за мој спомен. А тако и чашу по вечери, говорећи: Ова је чаша Нови завјет у крви мојој, која се за вас пролијева (Лк 22: 17-20).
Христос је заповедио ученицима да стално чине такве трпезе које их сједињују са Њим и једне са другима, и хришћани испуњавају ову заповест. Скоро сваког дана (осим радним данима током Великог поста) у Цркви се служи Божанствена литургија, а са њом и највећа тајна Евхаристије: хлеб и вино по молитви верника постају Тело и Крв Исуса Христа, и хришћани окупљени у храму причешћују се овим Светим Даровима. Причешћујући се из истог Путира, Хришћани постају чак и више од чланова једне породице – они у Христу стичу извесно заједништво, и једни са другима, и са Самим Богом, заједништво које ничим другим није могуће достићи. Појављује се јединство слично оном неизрецивом јединству о којем је говорио Спаситељ, откривајући тајну Својих односа са Богом Оцем: Вјерујте ми да сам ја у Оцу и Отац у мени (Јн 14:11). Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они (ученици Христови) у нама једно буду да свијет вјерује да си ме ти послао (Јн 17:21).
Причешће је највећа, али не и једина Света тајна која је доступна члану Црквене породице. И у свакој од тих тајни Господ на неки начин додирује човека, даје му неки од дарова, као одговор на његову молбу. На пример, у Светој тајни Покајања, хришћанин моли од Бога опроштај за своје грехе и добија способност да се снажније одупре искушењима, како не би поново пао у грех који је исповедио. У Светој тајни Брака (која се често назива Венчањем) Господ младенцима даје благодатни дар да воле и подржавају једно друго, да међусобно толеришу недостатке, да одгајају децу. И тако даље.
Сваки од дарова које Бог даје у Светим тајнама не само да користи самом човеку, већ и свима који га окружују. Ако се редовно исповеда, човек постепено постаје племенитији и толерантнији према људима око себе. Након што су од Бога измолили благослов за црквени брак, муж и жена постају отворенији и великодушнији према онима око себе, настоје да деле своју љубав са спољним светом, почевши од сопственог детета. Учествовање у Црквеним тајнама помаже човеку да се духовно развија, да се успешније одупире греху и да на крају постане оно што јесте. Али постати оно што јеси, према мишљењу савременог православног богослова митрополита Калиста (Вера), немогуће је без комуникације са другим људима. Господ даје апостолима дарове Духа Светога, како би пружали помоћ и подршку другима, даје им способност да убедљиво проповедају, опраштају грехе, лече болести… Тако је и сваки хришћанин позван да благодат, примљену у Светим тајнама, носи даље, да је дели са светом, да буде Бог све у свему (1. Кор 15:28). Црква није скуп појединаца, и заједничарење са Христом у Светим тајнама није начин „самоусавршавања“, већ средство да служимо једни другима као члановима… једне Цркве!
„Црква је тајна превазилажења усамљености“
Такве речи је у свој дневник записао пре око сто година дивни хришћански писац-исповедник Сергеј Јосифович Фудел (1901-1977). Усамљеност је једно од најстрашнијих искушења за човека, али човек у чијем се животу догодио сусрет са Богом, никада се неће осећати потпуно усамљено, веровао је Фудел. И није ствар само у томе што тај човек увек има Саговорника, Онога Ко га увек види и чује, са Ким може да подели и оно најскривеније, без потребе да то искаже речима. Ту постоји и нешто друго, прелепо заједништво са људима који иду истим путем. „Више не примећујете оно што је око вас до малочас постављало бодљикаву жицу: ни безверје свештеника, било да вам се оно учинило, или је стварно, ни бес „дежурних бакица“, ни наметљиву радозналост двојице момака који су случајно свратили у храм, ни пословне преговоре код стола са свећама.“ Како се више приближавате Богу, тако сваког човека све више доживљавате као рођака, можда даљњег, за чије постојање раније нисте знали, или као доброг сапутника, „који ће можда за који минут боље од вас чути глас Човека и Бога Исуса Христа“, пише Фудел.
Палестински монах ава Доротеј (†565) је својевремено описао ову закономерност, користећи слику точка: паоци на његовом ободу су удаљени једана од другог, али што се више сваки од њих приближава средини точка, тим се више приближава и свима осталима.
Наравно, Цркву чине врло различити људи и чини се да са некима од њих немамо ништа заједничко, осим признавања кључних истина хришћанске вере. Са некима ни не желимо да имамо ништа заједничко… али што ближе човек упознаје Христа, то више доживљава Цркву као породицу. И то је природно.
Цар, Господ, Створитељ, Свевишњи, Судија, Промислитељ, Онај Који Јесте… под овим именима људи су познавали Бога много стотина, па чак и хиљада година пре Христовог Рођења. Али Јеванђеље нам је открило Бога са новим именом: Отац. Тако Му се обраћа Син Божији – Господ Исус Христос. Са таквим обраћањем – Оче наш – и ми приступамо Богу у молитви коју је хришћанима оставио Сам Спаситељ.
Постоји много дефиниција Цркве као заједнице. На пример, свештеномученик Кипријан Картагински (†258) је говорио да је Црква јединство „епископа, клира и свих који стоје у вери“. Светитељ Московски Филарет (Дроздов) (1782-1867) је сматрао да је то „од Бога утврђена заједница људи повезаних православном вером, законом Божијим, свештеноначалницима и Светим тајнама“. Руски богослов-мирјанин Алексеј Хомјаков (1804-1860) Црквом је назвао „мноштво разумних бића“ у којима обитава „јединство Божије благодати“. Савремени теолог протојереј Олег Давиденков предлаже да Црква тумачи као „од Бога успостављено друштво свих разумно-слободних бића која верују у Христа Спаситеља, и повезаних са Њим као са Једном Главом“…
Али препознајући Бога као Оца, ми имамо право да Цркву називамо нама ближом речју – „породица“. То је мноштво људи са којима Бог настоји да општи лично, са сваким од њих. А да би се ово општење заиста остварило, свако од „деце“ треба да се научи љубави. Јер, по речима апостола Јована Богослова, Сам Бог је љубав (Јн 4:8) Ако се не научимо да волимо, нећемо моћи заиста да сретнемо Бога.
А да ли је могуће научити се љубави, живећи у осами, без општења са другим људима?
Зато је Господ дао верницима велику хришћанску породицу – Цркву, да би се, општећи са својом браћом и сестрама у Христу, међусобно допуњавали и исправљали недостатке, и тако се избавили од усамљености, учили се да воле једни друге, а кроз то препознавали Бога и ступали у заједницу са Њим.
Као и у свакој породици, у Цркви постоје „одрасли“ који знају и умеју много, искусни људи способни да дају пример (они који се називају светима). А постоје и „млађи“ који још увек праве грешке и морају много да науче. Зато у Символу вере хришћани исповедају, као што смо већ рекли, веру у Цркву – једну, свету, саборну и апостолску. Веровати у Цркву значи веровати да је она заиста, упркос свим својим видљивим несавршеностима, створена од Бога и да је она наша Нојева барка спасења, објаснио је већ поменути Сергеј Фудел. Јер Црква није једна и света Црква због јединства или светости њених земаљских чланова (нас, људи), већ искључиво због тога што је један и свет Онај Ко јој је Глава – Господ Исус Христос. Саборност Цркве (или, другим речима, њено католичанство) је такође природна последица присуства Божије благодати у њој: због тога сваки део Цркве (почевши од најмање „ћелије“ црквеног тела – парохије и завршавајући пуноћом Васељенске Цркве) поседује све благодатне дарове Светог Духа. А апостолство Цркве значи да, првобитно састављена од апостола који су је изградили, она још увек носи свету благу јеванђељску вест о спасењу.
Реална Црква може изгледати понекад прилично неугледно, а речи и дела појединих црквених људи (и обичних верника, и свештеника) могу изазвати озбиљне недоумице и неслагање код дела верника… Али Црква није скуп светитеља, већ грешника који се кају, како је још у IV веку рекао преподобни Јефрем Сирин (дозволимо себи да мало прецизирамо: то је скуп не само светих, већ и покајних грешника). И управо у таквом несавршеном облику, када се мора и опраштати, и смиравати се, и на штошта затварати очи, ова „породица“ – Црква – најбоље помаже својим члановима да се носе са оним грандиозним и спасоносним задатком на који је позван сваки хришћанин: да се учи правој љубави и да иде у сусрет Богу. Управо такву Цркву врата пакла никада неће надвладати.
Аутор чланка: Цуканов Игор, ђакон