Једном, кад сам био студент Духовне академије, питао сам српског јеромонаха, строгог аскету и испосника, који је регуларно служио код нас у Пјатницком подворју, постоји ли нека разлика између руског и спрског православља? Он није размишљао ни минут и одмах је одговорио: «Код вас је Христ другачији!». «У ком смислу?» – у недоумици сам га питао. «Видите, ви, Руси, гледате Христа и пре свега Га видите као Оног Ко кажњава, бојите Га се, страшно се бојите да урадите нешто што не треба. А за нас, Србе, Христ је пре свега Љубав, безгранична Божја Љубав. Када спомињамо Христа, радујемо се, а ви почињете да тражите у чему сте још криви!»
Без обзира на толико претерано уопштавање које је учинио мој саговорник, он је, по мом мишљењу, веома прецизно запазио један проблем. Проблем, са којим сам се више пута суочавао у својој парохији кад сам покушавао да схватим одакле је у душама нека огромна рупа куда буквално пропадају животне снаге. Неочекивано ми је то постало јасно: то је осећај сталне кривице. Шта год да уради човек, које год подвиге да одреди за себе, чак ако буде падао са ногу од умора, свеједно ће се осећати да је крив у очима других: Бога, Цркве, свештеника, рођака, деце, паса, мачака, па и уопште у очима целог света. Јер је он грешник!
Већ виси у ваздуху недоумица са незадовољством: «Па шта, зар није тако? Зар нам то не говори цело Свето Писмо? Не постоји осуда за цео свет због својих грехова? Није свако од нас већ осуђен? И да нема ниједног праведника, сви су учинили грех?» Да, тако је. Нема смисла да се то оспорава. Али ево у чему је ствар: заборавили сте Христа. Ако тачније, нисте заборавили, већ у свести се због неког разлога десило да је Христа као Богочовека и Спаситеља «упио» бесконачно далеки Бог, Страшан и Суров Судија и Непристрастан Осветник. Номинално је Христ, наравно, присутан, али је фактички Његово дело спаса човечанства потиснуто негде изван овог света. А овде код нас, у нашем земаљском животу, све је лоше, сасвим лоше, нема никакве наде «јер како свиња лежи у калу, тако и ја служим греху», «и ако се много пута кајем, испадам лажљивац пред Богом; и кајем се са дрскошћу, да ме Господ не порази, но убрзо опет то исто чиним»… Једном речју, потпуно безнађе. Где год да крене човек, има само један крик: «Господе, поштеди!» Не помилуј, јер је милост исто љубав, него управо «поштеди!»…
Питање које бих хтео да поставим је веома једноставно: заиста ли је стално култивисање у себи осећаја кривице главни принцип целе православне духовности? Нема сумње да је то одличан инструмент у «менаџменту управљања», али да ли је то тако у области духовног живота?
Прво треба разумети појмове. Етимолошка анализа речи «кривица» у различитим језицима показује да је у свом садржају овај појам увек непосредно везан са «одговорношћу» и, наравно, са суђењем у неком облику. Другим речима, то је увек одређени положај према закону. Кривац, осуђени, то су блиски појмови. Доказана кривица предвиђа осуђење и казну. Кривица је неизбежан одговор живе душе на кршење закона. Чиниш супротно закону, ти си злочинац. И душа то осећа, није је толико лако преварити. Да све ово не помешамо, зовимо такво схватање кривице као «положај-кривица». У хришћанском схватању «положај-кривица» је истоветан «греховности» као таквој. Сви су криви јер су сви «под грехом» и «под осудом». То је последица драме која је једном порушила хармонију односа између човека и Творца, и та бол, та дефекност, та хронична «нетачност» навике љубави среће сваког ко долази у овај свет, без изузетка.
Али постоји и другачије схватање «кривице» – емоционално потиштено стање душе, које се десило због схватања свог «положаја-кривице». Гриже савести, схватање да ниси у праву, осуда самог себе због учињеног поступка – све је то резултат личног тумачења «положаја-кривице». То јест, осећај кривице је одређени самосуд, који човек врши у директној зависности од његовог духовно-душевног стања, особина његове психе и животног искуства. И није овде кључан објективан «положај-кривица», него дубинско схватање самог «интерпретатора». Зовимо ово схватање «реакциа-кривица».
У ком су односу «положај-кривица» и «реакција-кривица»? Могу бити сасвим различите варијанте. Човек који чини смртне грехове (положај-кривица је максималан) може уопште да не осећа никакве «реакције-кривице» због своје душевнее јарости, хроничног некајања и стања уништене савести. Човек који углавном живи благочастиво, који не чини грехове као јавне злочине против савести и закона Божијег (положај-кривица је минималан) може да се осећа као највећи грешник, ништавило, који је заслужио само пакао (реакција-кривице је максимална). Дакле, могу бити и друге варијанте.
И ево сада главно питање. Зашто је Бог дао људској души могућност осећаја «реакције-кривице»? Одговор је очигледан: да научи да се пази злог и греховног. Не без разлога осећај кривице често има епитет «оштар»: оштар осећај кривице треба да нешто урадиш, он не даје мирно да живиш, он те спаљује изнутра, оци су га звали «предосећање пакла». «Паклено мучење – пише преподобни Исак Сирин – јесте кајање». Осетивши једном потпун осећај кривице, те душевне опекотине, те дубинске боли, човек у норми више не може да се враћа разлогу свему томе, то јест, греху. Реакција-кривице је увек нездрава, то је увек веома болна, као зуб који јако жига.
Сад смо стигли до најинтересантнијег. Шта ће бити са човеком кад му изваде иструлео зуб који је био разлог оштрог бола? У норми ће неко време болети, после ће почети да зараста, бол ће се смањити, вратиће се у нормално стање. И опет је живот прелеп! Али да замислимо ситуацију када је неки «мудар» зубар убедио пацијента да је једини начин да спречиш такве случајеве – не давати рани да зарасте, те зато је треба сваког дана чачкати до крви јер је оштра зубобоља одлично средство против каријеса!
Уз све безумство такве ситуације, лако ћемо претпоставити шта ће бити даље. Рана која се редовно чачка неће зарасти. Човек ће почети постепенно да навикава на бол. Упоредо са тим болом остали проблеми, који изазивају мање интензивне болове, неизбежно ће изгубити свој значај. Јер мало се бринемо о кијавици када не можеш смирити јаку зубобољу. Други трули зуби ће остати на својим местима јер бол све прекрива. Бол као такав постаје доминанта живота. На све около човек гледа кроз свој непрекидан бол са којим се он већ сродио. За таквог човека све што он види је непрекидан бол. Свет је болестан, болешљив, свуда се налази бол и зато је он ужасан. Чиме ће се све то завршити – не треба ни да настављамо.
Памћење о смрти, памћење о греховима, све то што свети оци препоручују да стално држите испред свог унутрашњег погледа – то је узда која нам помаже да не падамо у грех. То је памћење о опекотини – или зубобољи – да бисмо били пажљивији или да регуларно перемо зубе, али то није исто што и чачкање опекотине да никад не прође! Зато у православном духовништву постоји давно донето правило: покајао си се у греховима, на исповести си се у сузама покајао, добио си опроштај од духовника – устани и иди даље. Ако ћеш се прсити због тобожње «безгрешности» – сети се својих падова, памти какве си имао опекотине, али не улази у силазну спиралу безнађа.
Хронично неисцељива опекотина због «реакције-кривице», која се одражава и у очима, јесте сведочанство да душа овог човека ипак није успела да се потпуно отвори за деловање Божје благодати, која се зове «она која увек лечи нејаке и испуњује оне који оскудевају». Значи, биле су негде дате лажне смернице, одређени превисоки и недостижни циљеви – и све је било «зачињено» култивисањем «реакције-кривице» као јединог знака «почетног здравља душе». Али у чему је проблем: уместо здравља са познатим болеснику показатељима као што су смањење температуре, стабилизација стања, враћање апетита и друго, они су стекли потпуни унутрашњи поремећај. А заправо су само помешали самоиндукцију кривице и доживљавање своје реалне отуђености од Бога Оца, који раширених руку чека Свог сина који се враћа!
Зашто је Спаситељ толико одлучно забрањивао да било ког осуђујете? Не само због тога што је било који наш суд пристрастан. Него и због тога што није могуће дати оцену овоме ко још није стигао до финиша. Сви до једног су у процесу и он никад није линеаран. Видео си неког у његовој најнижој тачки и ставио си му жиг, а после гледаш – изронио је и полетео толико високо, да нико није ни очекивао. Зашто није тактично да гњавите сликара који прави своју слику? Зато што ти видиш само део процеса, а не знаш његове мисли, нити како он види резултат, нити унутрашње борбе – и уместо подршке можеш лако да порушиш тај ионако ломљив унутрашњи свет творца.
Када ми гледамо како наша деца почињу нешто да раде – цртати, писати, говорити – ми смо дирнути њиховом жељом да постану бољи, њиховом трудом и марљивошћу, чак ако су сви цртежи скуп флека и пруга, речи су умешане у кашу, а слова пишу потпуно неразумљиво. Никоме не пада на памет да узме лењир и да удара дете по рукама да би се више трудио – јер је изашао 1 милиметар изван маргина! Зашто онда Бога – Оног Који се није сажалио на Свог Јединог Сина, да би спасао нас зле – представљамо као много горег од безумног и фанатичног родитеља?
На крају бих хтео да наведем генијално због своје дубине откриће преподобног Јована Касијана Римљанима: «Само у једном случају треба сматрати да је туга корисна за нас, када се она појављује због кајања због грехова, или због жеље савршенства, или због посматрања будућег блаженства. О њој свети апостол каже: жалост која је по Богу доноси покајање за спасење, за које се не каје; а жалост овога свијета доноси смрт (2 Кор 7:10). Али та туга која води кајање до спаса, може бити послушна, предусретљива, смирена, кротка, пријатна, стрпљива, као она што произлази од љубави према Богу, и на неки начин је весела, бодри надом свог савршенства. А вражја туга може бити веома сурова, нестрпљива, жестока, може бити спојена са бесплодном тугом и мучним очајем. Слабећи оног, који јој је подвргнут, она као непромишљена одвлачи пажњу од усрдности и спасоносне жалости… Дакле, осим горе наведене благе туге која произлази из спасоносног кајања, или из марљивости за савршенством, или из жеље за будућа блага, свака туга, као мировна и смртоносна, мора бити одбачена и истерана из наших срца».
Да ли све то значи да треба избацити из наших молитвослова сурове речи о нашој греховности, које сам наводио на почетку чланка? Не само да не треба, него никако! Оне су нам битне као јак блесак семафора који нам забрањује кретање. Као дозивање мајке када дете прилази провалији. Али се живот не састоји од сталних «блесака» и «дозивања». Све су то важни, понекад и животно неопходни инструменти за заштиту, али то није циљ. Зато што наш циљ није у бесконачно жалосном «цвиљењу» због властите ништавности, него живот са Богом, живот у сагласности са Његовом вољом. И када се то заиста дешава, када ми чујемо, шта конкретно ваља урадити у ово време и на овом месту, потребне су за то снаге. Јер Бог нема других руку за извршење Његове воље, осим наших. А ако је све унутра спаљено и све је непрекидна «црна рупа», и ако одавно не може ништа да ради, такав ће «радник» тешко бити у стању да испуни Божју вољу.
…Некад је један архијереј поделио са мном утиске од комуницирања са коптским патријархом. Запањило га је да је сваки пут када патријарх спомињао у свом говору Христа, његове очи су се широко отварале и пуниле се светлошћу и радошћу. Чим је разговор прелазио на било коју другу тему, очи као да су гасле и постајале обичне људске. Како бисмо желели да и за нас Христ буде у обичном животу, а не само у далекој богословској теорији – Ефикасан Спасилац и Главни Заступник на Божјем Суду – а не Суров и Неприступан Тужилац!
Аутор чланка: Великанов Павел, протојереј