„Не могу да волим непријатеље“, често чујем од верујућих људи. И сâм то могу рећи за себе. Са горчином и стидом. Горчина и стид су отуда што добро знам: непријатеље треба волети. То су Христове речи:
Чули сте да је казано: Љуби ближњега својега, и мрзи непријатеља својега. А ја вам кажем: Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вријеђају и гоне, да будете синови Оца својега који је на небесима; јер Он својим сунцем обасјава и зле и добре; и даје дажд праведнима и неправеднима. Јер ако љубите оне који вас љубе, какву плату имате? Не чине ли тако и цариници? И ако поздрављате само браћу своју, шта одвише чините? Не чине ли тако и незнабошци? Будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш небески (Мт 5:43-48).
И онда почнем да размишљам. О чему се овде ради? Господ даје својим ученицима (а ми, савремени хришћани, такође смо Његови ученици) заповест да љубе непријатеље своје. А ову заповест не можмо тумачити у фигуративном смислу, овде је све речено изузетно прецизно и јасно. Волите, благосиљајте, чините добро, молите се. Ако је ту заповест немогуће извршити, зашто нам је она дата од Господа? А ако је могуће, зашто онда ми не можемо да је извршимо, ма како желели? Зашто се сви покушаји да волимо оне који у нама изазивају бес и гађење завршавају неуспехом?
На ово питање бих увек чуо стандардни одговор: значи да се слабо и недовољно трудиш! Треба се више трудити, треба се дуже молити, треба себе присиљавати, а ти то недовољно чиниш! Наравно, нисам само ја чуо такав одговор, то се у црквеном окружењу стално може чути. Знам за случајеве када су људи почињали више да се труде, па се то завршавало дубоком неурозом. Други би, након што би се уверили да им никакав труд не успева, једноставно напустили цркву. Тихо, без лупања вратима. А неки би се, остајући у цркви, само помирили са својом слабошћу, доживљавали себе као ученике-понављаче који ће заувек остати у првом разреду.
Уосталом, то се не односи само на заповест о љубави. Ни са другим заповестима није лакше. На пример, зар можете да се не надате богатству, да живите данашњим даном (разјаснићу: богатство није само у новцу, већ и у талентима, способностима, корисним вештинама, професионализму и тако даље). Или заповест о неосуђивању. Или о сексуалној апстиненцији (укључујући борбу против помисли у вези с тим). Човек се труди, исповеда, покушава да контролише своје мисли и осећања, године пролазе, пролазе деценије, а он тапка у месту. Наравно, није код свих тако, али код многих јесте… чак бих рекао – код већине.
И ја сам имао тај осећај да сам понављач, посебно у првим годинама након уласка у цркву. И наравно, мучила су ме питања. Како се односити према чињеници да ме Бог позива на савршенство, а ја га не постижем? То није ситница, није „тривијална, обична ствар“! Полазим од тога да, ако се озбиљно верује, ако се сматра да Јеванђеље није само књига мудрости, већ нешто много више од тога, онда треба живети по Јеванђељу. И пошто ми то не полази за руком, ствара ми трауму. Значи, ако не успевам, онда се не приближавам Христу. Кршим завете које сам дао у Светој тајни Крштења. Или, ако се позовем на изреку да је „хришћанин Христов ратник“, онда нисам веран својој заклетви.
Притом, ако је код мене то било у акутном облику, код многих је на крају долазило до хроничних неуротичних реакција. Што је понекад доводило до очигледног душевног обољења.
Неуроза је тешка, болна, зато се наша психа интуитивно брани. Најчешћа линија одбране назива се „самоунижење веће од гордости“. То јест, признавање: да, ја сам лош ђак, никада нећу научити таблицу множења, а камоли интеграле. Интеграли нису за људе попут мене, они су за посебно напредне. То јест, за свеце. А ми нисмо свеци, од нас се не тражи много. Да би нас Бог помиловао, довољно је да не чинимо оне највеће грехе, односно не убијамо, не пљачкамо, не силујемо. А сви они јеванђељски идеали – волите непријатеље, не пожелите туђе, будите као деца – то није за нас. Ми смо далеко од светости као од Месеца.
У чему је овде очигледна грешка? По мом мишљењу, у представи да смо, док „пролазимо духовно поприште“, усамљени, да нам је Бог дао задатак и дс, као строги учитељ, стоји иза нас и гледа у наше свеске, ћутке броји наше грешке, да би нам касније свечано дао јединицу. А у ствари, Црква не учи о томе, то напросто није тачно. Духовни живот човека се гради на бази синергије, то јест заједничког деловања човека и Бога. Навешћу аналогију: да бисте се спасили, морате подићи камен тежак једну тону. Али то ми не можемо! Ја, рецимо, могу подићи највише педесет килограма! Да, али Господ ће подићи осталих деветсто педесет. Само, да би их Он подигао, потребно је испунити два услова. Прво, треба га замолити. Јер, Он поштује нашу слободу и ништа не чини на силу. Друго, потребно је подићи оних својих педесет килограма.
Нема потребе да се трудимо да властитим снагама подигнемо тону, па да упаднемо у неурозу због тога што не можемо да је подигнемо. Али не треба ни да одустајемо од подизања било каквог терета, кад већ немамо довољно снаге за тону. „Све или ништа“ је врло честа и врло опасна замка.
Како пронаћи средину између ових крајњих тачака? Између неурозе и индиферентности? Чини ми се да је одговор у речи „постепеност“. Јванђељски идеал управо зато и јесте идеал, јер задаје правац кретања. И што озбиљније желите да постигнете идеал, тим даље можете да стигнете. И то не одмах, већ постепено, полако. Тај пут је дуг као сам живот, и то није прав пут, већ веома, веома вијугав, са одступањима, са падовима. Или би се могао упоредити са спиралним степеништем које има високе стрме степенице.
Шта из тога следи? Следи чињеница да се не треба заваравати како се идеал постиже тренутним и прекомерним напором воље. Наша воља није у тој мери истренирана да би могла да прави такве скокове. Али немојте себе убеђивати ни у то да је бескорисно тежити идеалу, да је он недостижан, да је далек као хоризонт.
Идеал је дат од Бога, он јесте недостижан, али само за људску снагу, а човек није сам. У патерику има једна стара прича о томе како човек након смрти пита Бога зашто за живота није видео неку очигледну помоћ одозго. Уместо одговора, Бог му показа његов живот – два низа трагова у песку. „Видиш, у најтежим околностима био сам невидљиво поред тебе!“ Тада човек примети да се на једном месту уместо два низа трагова наставља само један. „Значи, овде ми ниси помогао, ниси био поред мене, нема Твојих трагова овде!“ рече он увређено. „То су моји трагови“, одговори Господ, „то место је било тако тешко, да га ти не би прошао, па сам морао да те носим у наручју.“
Сећам се и оног момента из Јеванђеља када су, чувши Христове речи да је камили лакше проћи кроз иглене уши, него богаташу да уђе у Царство Божије, Његови ученици били збуњени: А када то чуше ученици, чуђаху се веома говорећи: Ко се, дакле, може спасти? (Мф 19:25). А Исус им рече: Људима је ово немогуће, а Богу је све могуће (Мт 19:26).
Вратимо се теми о неспособности да се воле непријатељи. Када сам, надахнут јеванђељском заповешћу, покушавао да их заволим, шта сам ја то, у ствари, покушавао? Да у својој души вештачки генеришем нека дубока осећања, налик љубави према ближњима. Касније сам схватио да је то погрешан циљ, да ионако нећу успети.
На крају сам одлучио: морам поставити пред себе достижан циљ. То јест, нећу бити вођен мржњом, љутњом. Покушаћу да се према својим непријатељима понашам што је могуће мирније, односно да смањим степен емоција. Поступаћу према њима онако како заповест захтева. Нећу им чинити зло, нећу их проклињати и, штавише, помоћи ћу, ако су у озбиљној невољи и ако сам у могућности да им помогнем. Притом не морам да гајим топла осећања према њима, али ћу стално имати на уму да је то неопходно, да је исправно. И оваква одлука је сасвим реална, јер ту нису потребна моја осећања (која се спонтано јављају унутар мене), већ дела која су у разумној мери изводљива.
Затим следи молитва за непријатеље, што је такође сасвим достижно и што не захтева претерани вољни напор. Наравно, молити се за њих не значи молити Бога да они и даље чине своја зла дела, да имају успеха у томе и да им све буде тип-топ. У таквој молитви треба се усмерити ка томе да су ваши непријатељи – непријатељи за вас, али не и за Бога. Чак и ако Га они мрзе, Он њих и даље воли. И зато се треба молити за њихово спасење, а самим тим и њихово покајање, буђење успаване савести, очишћење загађеног ума. Треба молити Бога да искористи све могућности, сваку прилику за њихово духовно исцељење. То ће и бити испуњење Христове заповести.
И, уопште, сетимо се да реч коју у руском и српском преводу Јеванђеља читамо као ‘љубав’, у грчком оригиналу звучи као ‘агапе’, и да главно значење те речи није толико унутрашњи доживљај, колико дела љубави, неко спољашње деловање. Агапе је, једноставно речено, делатна љубав, то су дела милосрђа. Христос нас позива управо на дела љубави према непријатељима, а не на осећања симпатије према њима.
Али не треба се молити само за непријатеље, већ и за себе. То јест, потребно је молити Бога да вам помогне да се постепено крећете ка љубави, и то љубави према онима са којима вас током живота Он повезује (другим речима, према ближњима), а које не волите довољно, или их волите на погрешан начин. Погрешан у том смислу што је та љубав превише себична, не досеже до оне мере о којој је апостол Павле писао у Првој посланици Коринћанима.
Дакле, фокус је на ближњима. Што јаче и чистије волимо ближње, то ће нам бити лакше да угасимо у себи мржњу према онима који нам нису блиски. У сваком случају, морамо се молити да наше душе буду способне за истинску љубав. Као што је, обраћајући се Богу, блажени Августин написао у својој „Исповести“: „кућа душе моје претесна је да у њу уђеш: прошири је“.
А да ли ће ово одсуство мржње икада прећи у љубав – боље да не предвиђамо унапред, то зна само Бог. Али ја мислим да ће сигурно прећи, само ако буде имало куда да пређе. Ако се кућа душе прошири и очисти од прљавштине. Ја трезвено гледам себе и схватам да Бог још увек не може да ми да љубав према свим хитлерима, чикатилима и другим крокодилима — таква љубав неће моћи да стане у мене.
А још је глупље, и за душу штетно, мислити како смо баш сада, овог трена дужни да заволимо злочинце, и да, ако то не можемо, онда издајемо Христа. Немојте покушавати да на степеништу са прве степенице одмах скочите на последњу. Изломићете се.
Аутор чланка: Каплан Виталиј