Децембра 1945. године, када архиепископу Луки доделили медаљу “За самопрегоран рад током Великог Отаџбинског рата 1941-1945. године”, на честитке председника Тамбовског обласног извршног одбора владика је одговорио: “Вратио сам живот и здравље стотинама, а можда и хиљадама рањених и вероватно бих помогао још многим, да ме нисте ухапсили без разлога и не вукосте 11 година по затворима и не прогањасте. Ето колико времена је изгубљено и колико људи није спасено, и то не мојом вољом”.
Сваког рањеног је познавао лично.
Рат је он дочекао у Краснојарском крају куда су га послали из Ташкента. Сам је он то путовање спомињао овако: “На путу до Краснојарска су ме веома подмукло опљачкали лупежи у вагону. Пред свима затвореницима поред мене је сео млади лупеж (…) и дуго ме је заваравао, док су иза његових леђа два лупежа празнили мој кофер. У Краснојарску су нас недуго држали у неком притвору на крају града, из ког су ме послали у село Бољшаја Мурта, око 130 врста (мера дужине, 1.06 км) од Краснојарска. Тамо сам на почетку злопатио, немајући својег крова над главом, (…) Једва сам ходао због малаксалости и лоше исхране у Ташкентском затвору”.
Фотографија: прес-служба Управе друштвених веза губернатора Краснојарског краја.
Али сазнавши да је почео рат, политички затвореник епископ Лука је послао телеграм за председника председништва Врховног Савета Калињина: “Ја, епископ Лука, професор Војно-Јасенецки, налазим се у изгнанству на селу Бољшаја Мурта Краснојарског краја. Ја сам стручњак за гнојну хирургију, могу да пружам помоћ војницима у условима фронта и војне позадине, тамо, где ми то буде поверено. Молим Вас да се моје прогањање прекине и да ме пошаљете у болницу. После завршетка рата спреман сам вратити се у затвор. Епископ Лука”.
Одговор је зачудо стигао брзо, и већ крајем јула дошао је по њега авионом сам главни хирург Краснојарског краја, довезао га је у Краснојарск и одредио да буде хирург евакуационе болнице 15-15. Две проведене тамо године владика је спомињао ведро и радосно. Рањени су га веома волели. Сваког дана се налазио по 10-11 сати у сали за операције где је вршио уникалне операције. Хиљаде рањених је прошло кроз његове руке, већини је он спасио живот. Али понекад је то било немогуће, и писао је сину: “Тешко доживљавам смрт болесника после операције. Било је три смрти у сали за операције, и оне су ме позитивно покосиле. Теби као теоретичару нису познате те муке, али ја их подносим све теже и теже. Молио сам се за умрле код куће, у Краснојарску нема храма”.
При томе сваког рањеног је знао лично, чувао је у памћењу детаље операције и увек је следио свој кредо: “Хирург не треба да има “случај”, већ само живог човека који страда”.
На крају крајева владика се пренапрегнуо – крајем 1942. године сам је три недеље лежао у болници, а после се лечио код куће. Лекари су констатовали: не сме радити више од 4 сата дневно и вршити операције.
«У служењу Богу је сва моја радост, сав мој живот».
У Краснојарску се он бавио и лечењем рањених, и архијерејским служењем. Све цркве у граду су биле затворене – последња још пре рата – и владика је одлазио да се моли у шуму. А један зид кућице у којој је живео био је сав покривен кандилима и оковима икона које су му људи доносили “на чување”. Читаву 1942. годину владика се трудио око отварања храма у граду и жалио се сину у писму: “Одавно су обећали отворити код нас цркву, али још увек одуговлаче, и опет ћу остати без богослужења за велики празник Рођења Христова”.
Он сам је сваке недеље и сваког празника ишао у малу цркву далеко изван града. Није било могуће да служи тамо архијерејским чином, преостало му је само да проповеда. Једном на пола пута владика се заглавио у блату и пао – морао је да се врати кући.
Године 1943. писао је он сину: “Памти, Мишо, моје монаштво са његовим заветима, мој чин, моје служење Богу је за мене највећа светиња и прва дужност (…) У служењу Богу је сва моја радост, сав мој живот (…) Али немам намеру да оставим лекарски и научни рад (…) Чак кад се не би толико битно променио положај Цркве, кад ме не би бранила моја велика научна вредност, не бих се двоумио да опет станем на пут активног служења Цркви. Јер вама, децо моја, није потребна моја помоћ, а на затвор и прогоне сам навикао и не плашим се тога”.
И још: “Заволео сам страдања, које толико дивно очишћавају душу”.
«Он у доњој мантији, огртачу и са крстом на врату је обилазио болничке собе».
Рок сибирског изгнанства се званично завршавао у јулу 1942. године, али је фактички трајао до краја 1943. А 1944. године владику су одредили за Тамбовску катедру и он је отишао у Тамбов где је пре револуције било 110 цркава, а кад је он дошао остало је само две: у Тамбову и Мичуринску. О том времену је спомињао: “Имајући много слободног времена, и у Тамбову сам уклапао црквено служење и рад у болницама за рањене”.
Посла у Тамбову је било чак више, него у Краснојарску. Владика као главни болнички хирург морао је да надгледа 150 болница са 500 до 1000 лежаја у свакој. А још да држи предавања, а суботом да ради неколико сати у амбуланти. “Код куће болеснике не примам – писао је сину – јер је то већ сасвим претешко за мене. Али болесници, поготово са села, који долазе издалека, то не разумеју и зову ме немилосрдан архијереј. То је за мене веома тешко. Мораћу у изузетним случајевима да примам болеснике и код куће”.
Његове колеге-лекари су спомињали: “Издужених вратова и задржавши дах крили смо се поред врата. А он у доњој мантији, огртачу и са крстом на врату је обилазио болничке собе. Доктор-свештеник… То је било нешто невероватно”. У болничким собама владика је читао молитве пре процедура, а пре операција је питао пацијента да ли је верник и вршио кратко богослужење.
После рата архиепископ Лука је добио Стаљинову надрагу за књигу “Преглед гнојне хирургије”, рад са којом је почео 1905. године на селу Романовка Саратовске области и наставио током читавог рата, и ту награду је пожртвовао за децу која су страдала због последица рата.
Аутор чланка: Борисова Марина