Ми не знамо толико много о Богу. Да, за то време које обухвата историја Цркве формиране су читаве школе и смерови богословске идеје, написане хиљаде књига, стечено веома разноврсно искуство духовног живота. Али, у дашње време, још увек можемо рећи шта то Бог није, него ко Он стварно јесте. Тиме се бави такозвано апофатичко (од грчке речи ἀποφατικός — негативан) богословље — метода која описује Бога у негативним категоријама, уз помоћ честица «не» или «без». Бог је непроменљив, неизмеран, необјашњив, невидљив, безначелан, бесконачан и т.д. Али неке особине Божје су нам познате из Божанственог Откровења представљеног у Светом Писму, то јест, из тога, што је Бог Сам о Себи открио људима. У такве позитивне особине Божје, које се зову катафатичке (од грчке речи καταφατικός — потврдан) спадају свемоћ, премудрост, свеблажество, светост и друге. Једна од њих, можда, најблажа, најузвишенија и најтајанственија, то је љубав. Јеванђелиста Јован у својој посланици управо тако и карактерише Бога: Бог је љубав (1 Јн 4:8, 16). А светитељ Григорије Богослов пише: «Ако би нас неко питао: шта ми осећамо и чему се клањамо? — одговор би био: поштујемо љубав… и ово име је богоугодније за Бога од сваког другог имена».
Из тога следи да љубав Божја, која је особина Бога, има апсолутне величине и проширује се на сву творевину, укључујући и врагове који су некад били светли анђели, али су се погордили и својом вољом су се одметнули од Господа. Друга је ствар што они сами одбијају ту љубав. Како запажа Јован Дамаскин, «Бог и ђаволу увек даје блага, али тај не жели да их прими. И идућег века Бог свима даје блага, јер је Он извор блага који на све излива благост, а свако се причешћује за благо толико колико је спремио себе као примаоца». Та дубока мисао преподобног Јована не односи се само на ђавола, већ и на друга разумна створења Божја — људе. Свако од нас је способан да усвоји љубав Божју, ако пожели. А пожелети у овом случају значи променити свој живот, преобразити себе, свој унутрашњи свет и то у таквој мери да љубав Божја постане за нас природна животна средина. Та промена се у хришћанству зове покајање, а блажено стање пребивања у божанственој љубави је светост. И у вези са тим није питање да ли Бог воли врагове, већ јесу ли способни врагови да одговоре на љубав Божју према њима, могуће ли је њихово покајање. И одговор је негативан.
Врагови су једном донели своју одлуку, и према мислима светих очева они за разлику од људи и немају пут назад. «Треба знати — размишља горе споменути Јован Дамаскин — да управо оно шта је за људе смрт, за Анђеле је пад. Јер је после пада немогуће њихово покајање, као што је и за људе оно немогуће после смрти». Разлог се налази у духовној природи врагова. «Ђаво није способан за покајање јер је бестелесан» — пише Јован Дамаскин. Врагови као и анђели су лишени свог тела, они су целокупна створења која се потпуно одају једносмерном кретању према нечему. Избор врагова је постао коначно опредељење њихове воље, а њихова жеља, изистинска наклоност ка злу. Променивши своју предодређеност, иступивши против Бога, они по својој природи не могу да промене кретање од Њега и још више се утврђују у злоби, гордости и мржњи.
Аутор чланака: Мурзин Евгений, свештеник