Светитељ Спиридон Тримифунтски је један од најпоштованијих у православљу светаца. Људи му се моле због најразличитијих потреба и увек осећају његову молитвену подршку. Светитељ је имао дар чудотворства због којег је постао веома познат још за време његовог живота. Шта ми знамо о том свецу? И каква се чудеса дешавају због његових молитви у протеклих већ 1700 година?
Житије светитеља Спиридона
Светитељ се родио на острву Кипар на крају 3. века. О његовом земаљском животу се зна веома мало. Спиридон је био чобанин, имао је жену и децу и живео је праведно и благочастиво. Сву своју уштеђевину је давао сиромашним. Господ га је наградио даром чудотворства, исцељивао је тешке болеснике и истеривао је врагове. Кад је његова жена умрла, Спиридон је већ био веома познат код народа и ускоро су га поставили за епископа града Тримифунта на западу Кипра. На епископској катедри је наставио да чини дела милосрђа, брижно је усмеравао паству на прави пут, примао ходочаснике и сиромашне. И као и раније, светитеља Спиридона су увек пратила чудеса.
Светитељ се показао као марљив чувар православне вере и богослов. Тако, на Првом васељенском сабору 325. године он је ступио у усмену борбу са једним аријанином – јеретиком који је одрицао божанственост Исуса Христа. Аријанин је представио светитељу Спиридону много доказа да је тобоже у праву. Он је био талентован говорник и веома добро је саставио свој говор. Одговор епископа је био једноставан и кратак. «Слушај, филозофе, шта ћу ти рећи, — рекао је Спиридон. — Ми верујемо да је Свемоћни Бог од ничега створио Свом Речју и Духом небо, земљу, човека и сав видљив и невидљив свет. Та реч и јесте Син Божји, Који је сишао ради наших грехова на земљу, Кога је родила Девица, Који је живео са људима, страдао, умро ради нашег спаса и после васкрснуо, искупивши Својим страдањем првородни грех, и коваскрнуо је са Собом и људски род. Ми верујемо да је Он Јединосушни и Равночасни као Отац, те зато верујемо у то без икаквих лукавих измишљања јер није могуће да се та тајна постигне људским разумом». Овај једноставан и дубок одговор епископа је толико запањио аријанина па се он одрекао својих заблуда. На истом Васељенском Сабору светитељ је продемонстрирао познати доказ тријединства Свете Тројице. Спиридон је узео у руке циглу и стиснуо ју је: из цигле горе изашла је ватра, доле је исцурела вода, а у рукама свеца је остала глина. Као три стихије које су се ујединиле у истој цигли, тако и у Светој Тројици три хипостазе, објаснио је епископ.
Чудеса светитеља Спиридона
Чудеса су пратила светитеља Спиридона у току целог његовог живота. Због молитви свеца после дуге суше је падала киша, а неизлечиви болесници су су опорављали. Једном је код епископа Спиридона дошла нека жена и донела је мртво дете. После светитељеве молитве дете је васкрснуло. Мајка је била толико потресена због тога што се десило, да је пала као покошена и умрла – онда је Спиридон васкрснуо и њу.
Свети епископ је био прави борац за правду и истовремено и веома милосрдан човек. Једном кад је он журио да спаси свог пријатеља од клевете, пут му је преградио ток реке која се излила. «Стани! — наредио је Спиридон. — Тако ти заповеда Владика целог света, како бих могао да пређем и да би био спасен мушкарац, ради кога ја и журим». И вода се повукла. Други пут је неко хтео да украде овце код епископа. Лопови су упали у тор, али су се мистериозно нашли везани. Ујутру је светац дошао у тор и одвезао је разбојнике. Почео их је наговарати да одустану од злочинског живота и да се окрену Богу. А на крају поклонио им је по једну овцу, додавши: «Да не буде да сте узалуд бдијали!»
За време свог земаљског живота светац је више пута помагао људима у њиховим материјалним потребама. Светитељ Спиридон је имао змију која је живела код њега у башти. Једном је код њега дошао сиромах, који није могао да врати дуг богатом Јевреју. Светитељ је почео да се моли и змија, која се грејала на сунцу, претворила се у злато. Спиридон је дао златну змију сиромаху и наредио му је да је да у залог том човеку. Он је примио тај залог, али када се сиромах вратио после неког времена по златну змију, богаташ није хтео да је врати и почео је да се претвара да се не сећа ничега. Вративши се код себе, зајмодавац је видео да је златна змија оживела и спремна да га нападне. Уплашени богаташ је позвао поново код себе дужника, вратио му је залог у замену за задужен новац и кренуо је заједно са њим код светитеља Спиридона. Када је он видео да је због молитве свеца златна змија опет постала жива, онда је пао код његових ногу. Касније је он са породицом примио свету тајну Крштења.
Око светитеља Спиридона је увек владао мир и спокојство. Једном је он заједно са ђаконом ушао у празну цркву да се помоли. Када је спиридон рекао усклик «Мир свима», у празном храму је допрело чудесно певање невидљивог хора: «И духу твоме». Певање је трајало у току целе службе тако да су се људи, који су били близу, зачудили кад су видели да је храм скоро празан.
Због молитви светитеља Спиридона нису се само појављивали анђели, већ су се истеривали и идоли. Тако, на једном Сабору у Александрији због молитви отаца, који су дошли, били су оборени сви идоли – сви осим једног, ког су пагани највише поштовали. Патријарх је видео у привиђењу да тог идола може уништити само епископ Спиридон. Светитеља су позвали, и чим је он дошавши сишао са брода на земљу, необориви идол у Александрији се претворио у прах и пепео. Тако се сад и моле светом Спиридону: «Радуј се, јер си маглу идолослужења растерао!»
Чудеса Спиридона: папуче
Око 348. године светитељ Спиридон је мирно преминуо док се молио. Он је оставио после себе своје мошти – неиструњиво сведочанство његове светости. Прво су се чувале у храму светих апостола у Тримифунту. Али на крају 7. века, за време арапске инвазије, њихов положај је постао опасан па су мошти биле премештене прво у Константинопољ, а после, 1456. године, на острво Крф. Овде су мошти ставили у саграђени за то храм у главном граду Керкири. Ту цркву су толико почели да поштују, да су тамо са молитвама долазили и православци, и католици, а међу жртвоватељима за уређивање храма су били царица Јекатерина II и цар Павел I. Овде се и сада налазе мошти свеца.
Тело светог Спиридона је остајало меко и топло, на њему је архијерејско одело, а на ногама – баршунске папуче. Ове папуче имају чудесну особину: оне се троше за годину дана док се налазе на телу свеца. Људи воле да говоре да светитељ и даље путује по свету и својим молитвама помаже људима. Папуче се мењају сваке године јер се троше, а истрошене папуче дају у храмове и манастире. Папуче светитеља Спиридона се чувају и у неким храмовима у Русији. На пример, у московском Даниловом манастиру, у московском храму Андреја Рубљова у Верхњој Масловки, у Николо-Сољбинском манастиру у Јарославској области, Троицком женском манастиру у Пензи, Аланском Богојављенском женском манастиру и у другим местима. Многи ходочасници долазе код тих светиња и због молитви светог Спиридона добијају помоћ од Бога.
Чудеса од моштију светог Спиридона
Град Керкира, где већ више векова леже неиструњиве мошти светог Спиридона, увек је био место чудеса. Руски писац Николај Гогољ је постао сведок таквог чуда од моштију светитеља. Године 1848. за време свог путовања у Јерусалим Гогољ је дошао на Крф. Тад је управо био дан сећања на светитеља Спиридона, и Николај Васиљевич је видео како носе мошти око града. О томе шта је видео знамо из речи преподобног Амвросија Оптинског: «У његовом присутсву (Гогоља – коментар уредништва) су носили мошти око града, како се то и дешава сваке године 12. децембра (по старом календару – коментар уредништва), веома свечано. Сви присутни су љубили мошти, а један енглески путник није хтео да их испоштује како треба, говорећи да су леђа угодника као да су исечена и тело као да је балзамирано; после је ипак одлучио да приђе, али мошти су се саме окренуле леђима према њему. Енглез је у страху пао на земљу испред светиње. Многи гледаоци су били сведоци тога, међу њима и Гогољ, на кога је јако утицао тај догађај».
Многа чудеса од моштију светог Спиридона су се десила и у 20. веку. Када је 1940. године Италија објавила рат Грчкој, Крф је неколико месеци трпео јаку паљбу. Спашавајући се од бомбардовања, људи су се често сакривали у храму светитеља Спиридона, где су се налазиле његове мошти. Они су приметили да се са бомбама дешавало нешто чудно око цркве: експлодирале су у ваздуху не дотичући зграду, или су одједном мењале трајекторију. Једном је бомба ипак пала у храм, али није екплодирала и нико није страдао.
Године 1948. неколико дана пре празника светитеља Спиридона мајка једног немог дечака је сањала како је светац излечио њеног сина Георгија. Онда је жена одлучила да оде са дечаком на Крф. Три дана се она молила са сином у храму код моштију светитеља Спиридона. Наступио је празнични дан. На Крфу има обичај: на дан сећања на светог Спиридона изнад верника носе ћивот са моштима. Када су мошти пренели изнад малог Георгија, он је одмах проговорио.
Савремена чудеса Спиридона Тримифунтског
И наши савременици постају сведоци великих чудеса светог Спиридона. Једно од таквих чудеса се десило у Јерусалиму 1994. године. У то време игуман грчког православног манастира светитеља Спиридона Тримифунтского јеромонах Софроније је био тешко болестан. Толико се лоше осећао да се већ спремао да позове своја духовна чеда да се опрости са њима пре смрти. Али му се јавио светитељ Спиридон и рекао да ће Софроније живети још неколико година. Рекао је и изашао је право кроз прозор. Монах је почео да се опоравља. А кроз неко време после тог чудесног догађаја је он приметио да прозор, кроз који је изашао свети Спиридон, почео је да постаје мутан, и на стаклу се појавио отисак иконе светитеља. Сада тај чудесни отисак иконе се налази у посебном кијоту.
Чудотворне мошти светитеља Спиридона, односно њихови поједини фрагменти, два пута су били донесени у Русију: 2007. и 2018. године. И свуда су их дочекивали верници, који су тражили молитвену помоћ свеца.
Године 2007. за време док се у Москви налазила десница светитеља, међу оним ко је дошао код светиње били чланови недавно основане парохије у славу Спиридона Тримифунтског. У то време парохијски храм још није био изграђен, штавише, није било гаранције да ће се то некад десити. Раније су се верници Западног округа Москве обратили Патријарху Алексију II са молбом да благослови изградњу храма: није их било довољно у округу. Али после благослова Патријарха будућа парохија, а нарочито старешина протојереј Илија Кочуров, суочила се са многим тешкоћама: било је скоро немогуће наћи слободну земљу у Западном округу. Сама идеја осветити будући храм у част светитеља Спиридона, према речима оца Илије, појавила се неочекивано, као благослов са неба. «Чини се да је сав наш пут до изградње храма био једно чудо светитеља Спиридона, – прича отац Илија. — Ако се сад осврнемо и сетимо од чега смо почели, онда ћемо схватити да смо били испред непрекидног бетонског зида. Једино што нас је тешило – то је била молитва светом Спиридону». Једном кад је отац Илија седео у једној канцеларији, покушавајући да среди документацију за плац за изградњу храма, он се распричао са једним архитектом који се тамо налазио. Када је тај архитекта сазнао да ће црква бити посвећена светитељу Спиридону, рекао је да ће онда бити сигурно изграђена, јер не може свети Спиридон да не помогне таквом делу. «Тада такво мишљење ми је изгледало као далеко од стварности, али се чинило да светац заиста помаже тамо, где се обично чини да ништа неће успети», — спомиње отац Илија. Плац је био напокон нађен. Парохија је почела да се окупља на заједничке молитве и акатисте светитељу Спиридону. Служили су свуда: и у рејонским клубовима, и под отвореним небом. Поклањање десници тримифунтског свеца, према речима свештеника, још више је ујединило будуће парохијане.
Још тада, на самом почетку припреме за изградњу храма, парохија је добила икону светитеља Спиридона. Она је била написана у једној од манастирских ћелија на Светој Гори, а после је донесена на Крф где се неко време налазила поред моштију светог Спиридона. Када су икону донели у Москву, износили су је на заједничке молебне парохије. «Она је видела све етапе нашег одрастања», — спомиње отац Илија. Икона је била сведок свих дуго очекиваних, измољених код свеца Спиридона догађаја: прво освећење малог дрвеног храма, завршетак изградње основног храма у част светитеља Спиридона, његово освештање 2020. године и, најзад, велико освштање у новембру 2023. године. Сада у храму постоји недељна школа и чак се врше богослужења са преводом на знаковни језик.
У московском храму светитеља Спиридона се налазе и друге интересантне светиње. Међу њима су честица моштију свеца и копија његове папуче, раније стављена на Крфу на мошти свеца. Има и друга занимљива ствар: камен, који је донесен са рушевина храма у Триметусији, која се раније звала Тримифунт, где је служио светац. На камену су још остали елементи грађевинског материјала. А донети такав камен је било довољно тешко јер се Триметрусија сада налази на Северном Кипру, и штавише, на територији турске војне базе. Али једна руска жена, због молитва светог Спиридона, ипак је успела да добије камен. У потрази за тим местом она је са мужем Грком прошла целу околину, оријентишући се уз помоћ старих карата. Напокон је било нађено то место. Жена је успела да наговори дежурног на војној бази да донесе камен са рушевина храма. Тако се тај чудесни камен нашао у Москви, у храму светитеља Спиридона.
Чему помаже светитељ Спиридон
Још за време свог земаљског живота свети Спиридон Тримифунтски је био познат због своје помоћи у финансијским питањима. Он је давао паре у зајам и није много бринуо око враћања пара; због његових молитва на сушне земље је падала киша коју су дуго чекали земљорадници. И сада светитељ помаже оним којим је потребна помоћ. Зна се о примерима његове помоћи људима који траже смештај. Према речима светог Амвросија Оптинског, светом Спиридону треба се молити кад хоћете да «продате имање за праву цену».
Али не треба заборављати да свеци немају неко формално молитвено ограничење или ужу специјализацију. Може се обратити светом Спиридону, као и другим небеским молитвеницима, са било којом молбом. Не треба заборављати и да сва чудеса, која чине свеци, дешавају се због њихове молитве Богу. Управо Бог нам шаље чудеса, исцељује, васкршава. Наш задатак је да се у молитвама свецима сећамо да хришћански живот није основан на чудесима, него на вери у Бога и у Божју вољу.
Аутор чланка Василиса Пхиллипс-Похил