Наравно, уклапају се. Савремене школе омогућавају сваком детету стицање образовања, не одвајајући се од коллектива и нормалног живота. Децу нико не изолује и не крије по специјалним образовним установама: пре неколико година се појавио појам «инклузија» и тиме се озбиљно баве стручњаци. Али не знају сви родитељи о томе. И, главно је, не знају сви родитељи своју децу толико добро да схвате да не треба грдити дете за лоше оцене – треба му само мало помоћи.
О томе, како се то ради, прича Нинељ Игоревна Кашчејева, организатор и руководитељ АНО «Дечји образовни центар «На Јакиманки» при храму преподобног Марона Пустињака Сиријског.
Ја сам мајка детета коме је тешко да учи
Од самог почетка ми је било јасно да мој син не може да похађа обичну школу – неће успевати. Стручњаци су саветовали малобројни разред, где има максимум пет-десет ученика, али није било таквог разреда у школама близу нас, и син је морао да буде у обичном разреду и да једном недељно иде код логопеда.
Због безизлазности смо почели са обичном школом. То је било пре три године. Син је био два месеца у разреду где је било тридесет људи. Више није могао да издржи. Немиран, хиперактиван, веома покретан, стално су му деца одвлачила пажњу и није он могао да издржи час који траје 40 минута. Син је заостајао у односу на другу децу, могао је да каже: «Треба да изађем», излазио је из учионице и није се враћао на час! Понекад је долазио из школе, а свеске су му биле празне.
Схватила сам да смо донели лошу одлуку. Отишла сам у наш парохијски храм преподобног Марона Пустињака Сиријског на Јакиманки. Старешина отац Александар предложио ми је да отворим у организацији недељне школе образовни центар за децу са проблемима. Имали смо у парохији такву децу. Прво је било три ученика, после – седам. Сада имамо тридесет пет људи па плус предшколско одељење. Отприлике једна трећина су деца са проблемима у учењу. Трудимо се да радимо са свима, без одабирања. За свакога тражимо индивидуални приступ.
Ђаци првог разреда не умеју да вежу пертле!
Прво да одредимо сам појам «неуспешност». Да, то је прихваћени појам, али није много добар јер није правилно да говоримо о детету у контексту успеха. Јер шта већина мисли кад је реч о школској неуспешности? Правилно: неспособност ефикасног усвајања знања. Овај појам се појавио последњих неколико година, а саму тему заосталих ђака су почели да активно разрађују после отварања 2018. године националног пројекта «Образовање». Тада се схватило да је школи потребна трансформација. Између осталог и то, да треба радити са децом која заостају за наставним програмом. То још нису деца са ограниченим могућностима здравља, али већ нису ни «нормотипична».
Рад нашег центра је показао да такозвана «неуспешна деца» кад се нађу у комфорној добронамерној средини до краја прве године обуке постижу добре резултате. Један од наших првих ученика на почетку свог пута није могао да седи у школској клупи, није показивао никакву заинтересованост за учење, није могао да ради самостално чак један минут. Позвали смо стручњака – педагога-дефектолога са искуством когнитивног развоја деце са проблемима, заједно смо саставили наставни програм у који је ушао блок развоја социјалних навика. Дете и сада има проблеме, али се десио «пробој». Дечак је научио да учи.
Облик заостајања код деце школских година може бити различити. Шта и да кажемо, ако према процени стручњака код нас до 20% деце у петнаест година не стичу ниво граничне читалачке писмености, то јест, грубо речено, не могу добро да читају и да разумеју текст. И као последица тога, не могу да уче самостално.
Године 2012. у Русији су усвојили конвенцију о инклузији, да сва деца морају да се уче заједно без обзира на њихов статус здравља. Затворили су школе корективног или корективно-развојног типа. Ако су раније заостала деца ишла у такве школе за корекцију и нису их «примећивали», онда их сада виде сви: заосталост психичког развоја, општа заосталост говора.
Међу њима има много деце са моторном незрелошћу. За писање је неопходна и фина, и груба моторика. Ако се дете мало играло са лоптом или се мало бавило једноставним свакодневним стварима, онда се код њега та моторика не развија. У једном истраживању су упоредили децу 80-х година 20. века и савремену. Савремена деца имају много слабију шаку. Сада деца не секу маказама, не вежу чворове. Деца са осам-девет година носе обућу са чичак-траком, она не умеју да вежу пертле! Да не говорим о томе да пришију дугме или да ураде неки други свакодневни посао.
Шта се подразумева под свакодневним послом? Мајка каже детету: «Поспреми сто!» Дете треба да планира своју делатност: «Прво ћу покупити тањире па ћу их однети. После ћу покупити и однети чашице. После ћу обрисати мрвице…». Дете од три-четири године постепено учи да планира своју делатност. То је база за сваку школску делатност. Да уме да планира шта да стави у ранац, како да се припреми за час, на часу – прво да извади свеску, да отвори потребну страну уџбеника, да узме оловку и тако даље. Деца са незрелошћу све то не умеју. Потребна им је помоћ.
Како да не пропустите «наговештај»?
Често се проблеми са учењем показују тек у првом разреду, иако «наговештаји» за родитеље су били много раније. Само маме и тате их нису примећивали. Не треба да бежите од проблема. Многи проблеми са учењем се решавају још у предшколско доба.
При томе родитељ треба да схвати једном и заувек: није он крив. Сама сам доживела сав комплекс кривице због тога што нисам приметила на време проблеме код сина, што нисам помагала. Доживела сам осећај беспомоћности кад ми се чинило да ми вежбамо, радимо, а нема резултата. Повећавала сам захтеве за дете, надала сам се да ће као и многи «прерасти», али син је већ напунио осам година, а ништа није «прерасло». Дешава се да и стручњаци потпомажу томе да се код родитеља створи кривица: «Па како то! Шта сте гледали! Како то да нисте видели!..» Да, нису видели. Родитељ није стручњак. Можда има прво и једино дете.
На шта треба родитељи да обрате пажњу?
Говор детета. Речник који треба да се обогаћује већ када дете напуни две године, могућност да схвата речи упућене према њему, вештина да саставља фразе и реченице. А главна вештина није да чује, него да слуша. Више читајте детету и заједно са њим. Шетајући се по парку или игралишту, говорите, расправљајте.
После доласка у наш центар деца уче управо то: да чују и да слушају, да праве дијалог са учитељем и вршњацима.
Али ако ви схватате да се код детета појављују проблеми, треба да почнете да то спречавате. Многи родитељи више воле да сачекају до три године, али је то опасна заблуда. Не треба да чекате, треба да радите. За почетак да одете код неуролога у дому здравља. Он ће упутити код стручњака.
Још један «наговештај» за родитеље је хиперактивност. Како да схватите да је дете хиперактивно? Како се то препознаје? Кад је дете немирно, кад се брзо умара: пролази десет минута читања, вежбе или само разговора, а дете се «искључило», не може да усваја информације. Оно не може дуго да пише или црта, тешко му је да се концентрише. То се зове поремећај пажње. Фали зрелост емотивно-мотивационе сфере да се дете концентрише, да уради неки рад од почетка до краја. Дете започиње рад, али се брзо исцрпљује и одустаје.
При томе таква деца немају мањкавост интелигенције. Обрнуто, могу имати јаку интелигенцију. На пример, мој син је могао лако да реши напамет задатке из математике, али му је било тешко да све то напише.
Општеприхваћено мишљење је такво: дете са две-три године треба добро да се оријентише у пространству. Стручњак може да пита родитеље: «Да ли је ваше дете неспретно?» – «Да, ако узме шољу, обавезно ће је испустити». Запиње, пада, не може да прескочи препреку или да скочи са обе ноге на степеник – почиње да скаче, али једна нога не стиже. Наравно, те потешкоће треба почети да решавате. Ако моторна неспретност постоји код детета и после три године, треба да обратите пажњу на то.
Деца су веома различита и понекад треба да не гледате медицинске дијагнозе. Оне никако не помажу. Јер два детета са истом дијагнозом имају сасвим различити комплекс проблема и задатака за њихово решавање. Приступ је увек индивидуални.
Али постоје ли неке опште препоруке? Да! Кретање!
Кретање, кретање и још једном кретање!
Код «неуспешног» детета као и сваког детета неопходно је развијати моторичку активност. Учити га да се игра са лоптом, трудити се да два сата дневно проводи на свежем ваздуху и, пожељно је да се оно тад креће. Сада има доста дечјих игралишта. Нека дете учи да се пење, да прелази преко препрека, и обавезно да скаче. Чак кад се дете љуља на љуљашци, у ствари оно развија свој вестибуларни апарат који утиче, између осталог, и на развој мозга. Трудите се да купујете лоптице – и велике, и мале. Да би се развијала шака, требаће мале еластичне лоптице, а то могу бити лоптице за тенис или за жонглирање, које би лако могле стати у шаку детета. Велике лопте су исто потребне. Многа седмогодишња деца не умеју да хватају лопту.
Неуролози, неуропсихолози говоре да расте количина заостале деце. То се повезује не само са психичком, већ и за физичком незрелошћу. Многи говоре о чиниоцу градског живота: градско дете има мало моторичке автивности у предшколском периоду, има мало «дворишта». «Двориште» је потпуно нестало у нашем животу.
Међутим, многе игрице које данас предлажу неуропсихолози, то су у суштини игрице из нашег детињства: скачемо преко ужета за прескакање, играмо школицу, са лоптом. Не треба ништа да смишљамо. Треба само да се сетимо чега су се играли наше бабе и деде. У свом раду ми активно користимо заборављене игрице. За децу паузе за игрице нису само начин да се забаве, већ и неуропсихолошка корекција. Међу нашим ђацима има много деце која нису имала такву врсту активности. Јер елементарне, на први поглед, ствари изазивале су код њих потешкоће.
Преко тела, преко кретања неурони мозга могу сазревати. Нико не зна шта је примарно: да ли се дискоординација појављује због незрелости неурона или је незрелост неурона последица дискоординације. Али то се може решити.
А шта тачно не треба да радите – да ставите двогодишње дете у школску клупу или испред рачунара. Нема озбиљних истраживања која би показала да рачунар лоше утиче на дете, али ако користимо једноставну људску логику, боље да уместо гаџета изаберемо кретање, игрице, свеж ваздух и комуницирање.
Али ето, дете је кренуло у школу. Имало је мало кретања и није успело да стекне навику чак да држи оловку. Родитељи страдају, љуте се, захтевају од детета првог разреда да узме оловку овако, а не онако, опет криве себе, криве учитеље… Страда и дете јер не схвата. А потребно је нешто друго!
Зашто толико инсистирам управо на кретању? Зато што је то помогло мом детету. Почели смо да радимо са неуропсихологом, и она није изабрала свеске и белешке, већ лечебну физичку културу. Радили смо посебан гимнастички комплекс и масажу. Масирали смо тешком лоптицом 5-10 минута сваког дана и након 4 месеца дете је већ имало видљива побољшавања.
Наравно, то није панацеја, то је решење појединог проблема и не може се рећи да је син уз помоћ тог комплекса решио све своје проблеме. Он и даље споро пише, тешко му је да се концентрише на листу папира, и даље има логопедске грешке. Али ми радимо. Главно је да оставите осећај кривице и да се укључите у делатност која помаже. И да не чекате стопостотни и брзи резултат. Полако идемо напред, у идеалу налазимо педагоге које пролазе сав тај пут са дететом: саветују, обраћају пажњу на оно што треба да се уради. Јер све шта знам о свом детету, то сам сазнала од педагога.
Кад сам видела успех моторичког рада, почела сам да препоручујем другим родитељима да пробају исто. Многа деца после 3-4 месеца свакодневне гимнастике показала су зачуђујуће учебне резултате: постала су стрпљивија, мирнија, код њих су се појавиле навике планирања и контроле. То је, наравно, огроман труд родитеља, али он вреди. Ми се трудимо у школи да у учебни дан укључимо више кретања: укључили смо много додатних спортских активности: базен, скејтборд и општа физичка култура.
То није спринт, то је маратон
Што се тиче године до које можете да компензујете дефиците, постоје различита мишљења. Неко сматра да постоји неки «термин развоја» који постоји до почетка пубертета. Ако ниси искористио тај «термин», онда је готово.
Мислим да је све другачије. Зашто говоре да треба компензовати у предшколско доба? Не због година, него због тога што ће после бити школске обавезе и неће више бити времена да се бавите компензацијом: важније ће бити да усвоји школски програм. И дете са неуролошким проблемима, са умарањем осим школског програма треба још да иде код стручњака, а оно је већ уморно после два часа. Зато је боље да решите проблеме у предшколско доба.
Али ако нисте успели и ако је већ дете кренуло у школу и не успева, то није страшно! Ја саветујем родитељима: не журите! То није спринт, то је веома дугачак маратон. Дете ће дуго учити. Боље је да потрошите пола године да компензујете важне, основне ствари, а школски програм можете да усвојите и касније.
Имамо у школи много успешних примера таквог приступа. Дечак, седам година, први разред – није могао да седи мирно ни један минут, није слушао учитеља, није обраћао пажњу на правила рада у учионици, крио се испод клупе и није радио вежбе. Учитељ кад је видео како се дете понаша, схватио је да му треба помоћ неуропсихолога и поразговарао је са његовом мајком. Родитељи су одлучили да дете три месеца ради са стручњаком, са минималним обавезама из школског програма. И за толико кратак перид смо остварили огроман напредак – време је било потрошено на решење потребних задатака: дете је постало стрпљиво, способно за рад, прихватило је «улогу ученика» и правила понашања у разреду. Веома брзо је стигло школски програм.
Да ли сте се суочили са оним да дете не може да седи на часу и пет минута? Значи, треба да се концентришете на формирању својевољности делатности, то јест, да формирате ту стрпљивост када дете ради оно што му каже одрасли, а не то што оно само жели! Без тога учење неће ићи. Или почните са развојем говора. Боље је да кренете у школу касније, када ће дете бити спремно за све школске задатке.
Није дете за школу, већ школа за дете
Ако се у првим разредима школе правилно организује учење, онда се за 4-5 година могу компензовати сви недостаци код деце која заостају. И онда ће у каснијим разредима школе дете моћи нормално да учи. Међународно искуство показује да је могуће до завршетка школе смањити количину деце која заостаје до 1-5%.
Није дете потребно школи, већ школа детету. Раније је код нас у школама постојала селекција. Били су посебни разреди са успешним ђацима, и посебни са онима који заостају. У светској пракси је обрнуто, труде се да децу која заостају укључују у обичне разреде, да би се она побољшавала, компензовала своје дефиците. Плус стручњаци или сами учитељи одржавају за њих додатне посебне часове у малим групама. Ми исто идемо тим путем. Сада има доста варијанти.
Али савременим школама смета негативан однос према заостајању деце. Треба кардинално мењати приступе. Не ставити етикете на дете које заостаје, него трудити се да добије помоћ.
Неопходни су одређени услови да се «компликовано» дете налази у разреду. То мора бити малобројна група где се на сваког ученика обраћа већа пажња. Ако се дете до шестог разреда учи у таквој доброј атмосфери, оно стиже да ојача и психолошки, и физиолошки, и може мирније да учи у старијим разредима.
Понекад морају бити и индивидуални наставни програми. Кључни проблем је процена знања. За себе смо решили да оцењујемо дете рачунајући његово претходно искуство и достигнућа. Важно је да само дете поверује да оно успева да учи, а не само да ми видимо позитивну динамику.
У нашем центру има много дечака и девојчица који су код нас дошли у другом или трећем разреду јер су почели да заостају за наставним програмом у школама које су пре похађали. Таква деца долазе не само са проблемима у учењу, већ и са мишљењем да они ништа не могу. Они су већ прихватили и сложили се са најнегативнијим ставовима везано за себе.
Испричаћу о једној девојчици са којом сад радимо, она је дошла у трећи разред. Родитељи су се жалили да дете сасвим не жели да учи, ништа не ради нити у школи, нити код куће. И заиста, на часовима довољно паметна девојчица као да се «искључивала» и више је волела да се игра или да црта. Наш психолог и разредни старешина су дуго размишљали пре него што су схватили како могу помоћи детету. Схватили су да празнине у знањима не дају девојчици да се креће напред, било јој је тешко и неразумљиво. И као да се помирила да она ништа не успева, поверовала је да не може, те је престала да се труди. Договорили смо се са њеном мајком да ћемо се вратити корак назад. Сада радимо са ученицом индивидуално. Нису се код ње само појавили први успеси, већ се побољшало и расположење. Мајка говори да је просто не може препознати: дете је почело само да ради домаће задатке, помагати у кућним пословима, престало је да се нервира, код ње су се појавила нова интересовања и побољшало се спавање. А главно је да је она поверовала у своје снаге, да је она добра и да ће све успети. Мислим, још мало па ће се вратити у разред.
Сви имају таленте
У периоду од првог до шестог разреда се опредељује зона талената детета, а после се то развија. Од седмог разреда већ можете да бирате «специјализацију»: биолошки разред, математички, војна школа. Деца која заостају, која имају потешкоће, исто имају таленте. И чак фантистичке таленте! Неко има поремећај пажње и хиперактивност, али је рођени лингвиста! Боље од свих му иде и руски, и енглески језик, свиђа му се да учи језике. Други је спор, али он обожава биологију, природне наке. Сигурно га чека биолошки разред. И о сваком ученику може се исто рећи.
Имамо једног веома талентованог дечака, он сања да постане редитељ и да снима велике филмове. Он је дошао код нас у други разред. Прво време је проводио све часове играјући се са играчкама-војницима које је доносио из куће. Дете је имало одлично развијени говор, било му је веома лако да чита, брзо је могао да запамти и да рецитује дугачке стихове. Али није могао да пише и да броји. При томе су наши стручњаци видели да дете нема никаквих поремећаја у развоју, оно просто не жели. Веома дуго смо се трудили да му помогнемо, али нисмо успевали. Ишли су дани и месеци, али он се и даље играо. Звали смо психологе, родитељи су водили дете код стручњака, али се ништа није мењало. Нашли смо такво решење: послали смо дечака на три месеца да похађа ресурсни разред (разред где ученику помажу стручњаци у зависности од његових потреба). Ми смо са њим договорили: ако за три месеца он научи да учи, вратиће се у свој разред код својих другара. Успео је два пута брже. Прошло је већ годину и по дана од тог тренутка, дете је постало успешно, све успева.
Наравно, причам о успешним случајевима, али се дешава и да се трудимо, али не успевамо, деца одлазе у школе где им могу помоћи боље него што можемо ми.
На развој талената детета, на осећај његове успешности, самопоуздање и, шта је важно, на успешност, утичу додатни часови, секције. Шта се детету свиђа? Музика? Плесови? Позориште? Нека се тиме бави. То је веома добар начин да се превазиђе заостајање у школи. Зато што додатни часови, по правилу, подударају се са интересима, доносе задовољство. Тамо не упоређују, не процењују, и дете се осећа добро. Рећи ћете да нема времена за секције. Слажем се. Зато смо за себе изабрали оптималну варијанту, укључивши часове позоришне уметности и примењеног стваралаштва у основни наставни план.
Дете има слабе успехе у школи
Шта треба да ради родитељ детета које «не успева»? Погледати какве опције предлаже школа. За школу је важно да сви ученици имају успехе. Зато ако се успостави сарадња, дијалог ће бити конструктиван. Родитељ – школа: не кривимо, већ сарађујемо.
Постоји доста ефикасан инструмент – додатни индивидуални часови са педагогом. Попричајте са учитељем! Можете саставити индивидуални програм за дете. На пример, ако се дете брзо исцрпљује, онда да се договорите да посећује најважније предмете, а остало ради код куће са родитељима.
Главно је да се пребаците са нивоа узајамних оптужби на ниво конструктивне помоћи. Када наставници осећају да су родитељи на њиховој страни, да они не криве наставнике што дете заостаје, него, обрнуто, питају: како можемо заједно да то решимо, и тада ће резултат бити сасвим другачији.
Да ли се дешава да администрација и педагози не излазе у сусрет? Да, дешава се. На пример, кад је то јака школа, лицеј, гимназија, па онда педагози говоре: «Извините, немамо механизме рада са таквом децом. Било би нам драго да вам помогнемо, али већи део одељења су надарена деца, одликаши, а ваш је «слаб». Онда родитељи треба да нађу школу са малим одељењем. Ако таквих образовних варијанти нема, треба да потражите малу породичну школу.
Али не бих препоручивала да таква деца потпуно прелазе на такав облик обуке. Ипак је он створен са другим циљем: за ванредне ђаке – за децу која добро усвајају наставни програм. Темпо који има обична школа је превише спор за њих. Или за оне ко се озбиљно бави музиком, спортом, или још нечим осим учења. А деца са потешкоћама могу много да заостану на породичној обуци. Таквој деци требају стручни педагози.
Можете размислити и о ванредном облику студија. Али је пожељно да то буде мешовит облик, који предвиђа или онлајн-часове, или долазак у школу – па макар и неколико пута недељно, кад се дете виђа са другом децом и учитељем. Таква деца често имају емоционалну незрелост. Потребно им је да буду у колективу, да виде другу децу, да нешто усвајају од њих. Потребна је социјална средина. Шта је то? То је када радимо у складу са датим правилима. Дете има различите улоге: данас сам ученик, зато прихватам правила школе и испуњавам их. Не трчим по ходнику, не гурам се са другом децом, нисам дрзак са учитељем. Ако се у школи тако не ради, онда не причам преко телефона и не играм игрице на телефону. За децу са потешкоћама је то веома важно.
Када таква деца остају код куће, она не могу да реализују у пуној мери могућности да имају различите улоге. Да, она могу да посећују секције, али то није довољно.
При томе важно је наћи у одељењу педагоге које подржавају дете. Друштво одбацује: око «тешког» детета може се створити вакуум, деца могу да га не прихвате, да га одбију. И овде је веома важна улога одраслог који помаже, који неће дозволити да се школски другови баве «мајмунским играма», где влада закон «оног који је јачи».
У раду са родитељима ми молимо да најпуније одговоре на питања: шта очекујете од школе? Какву будућност у перспективи видите код свог детета? То у многоме олакшава рад педагога и помаже да успостави повратну везу са родитељима.
Посматрајући децу и много комуницирајући са њиховим родитељима, схватила сам: да се деца извуку из зоне заостајања, треба много индивидуалног рада. Могуће је то урадити у «нултом» разреду. Он је намењен за децу која су завршила предшколску установу, али још нису спремна да крену у школу. Улога ученика код њих још није формирана. Таквих има негде око десет посто. Потребно им је између седам и осам година негде да «преседе» и да компензују своје «незрелости». Али како да «преседе» ако родитељи раде, бабе нема, а забавиште дете не може да похађа због година? «Нулти» разред би могао за такву децу постати одлична варијанта.
Важно је чути шта о томе говоре педагози. Ако, на пример, они саветују проћи психолошко-медицинско-педагошки преглед, да се прегледа дете, треба то и урадити. Ишла сам и ја са својим сином на тај преглед. То је било веома тешко, веома дуго, није баш дало неки резултат, али ипак за децу са потешкоћама је то довољно добар инструмент. Онда ће бити више разлога проћи програм други пут. Или ако лекари после прегледа повећавају детету количину година у почетним разредима основне школе, онда ће дете имати индивидуални програм, а педагози и родитељи да имају резерву времена у току којег ће се дете развијати у свом темпу.
Нинељ Кашчејева, оснивач и руководилак АНО «Дечји образовни центар «на Јакиманки» при храму преподобног Марона Пустињака Сиријског, Москва. Дипломирала је на филолошком факултету МГУ. Професор страних језика и стране књижевности. Прича три језика: италијански, енглески и француски. Студира на магистратури «Управљање образовањем» Више школе економије.
Материјал је спремила Наталија Харпалева
Аутори чланка: Кашчејева Нинељ, Харпалева Наталија