Ово звоно је напросто црно. На Бутовском полигону у Подмосковљу 2017. године појавило се необично звоно црне боје. У њега може да удари свако ко то пожели. На звону нема ни једног натписа, ни једног препознатљивог симбола — тако нешто представља реткост чак и кад се ради о бродским звонима, а поготово црквеним, на којима се увек приказују Спаситељ, Богородица или светитељи. Ово звоно се налази на посебном месту, на самом крају “Врта сећања” — дугачке алеје-рова, на чијим зидовима су написана имена 20762 жртве политичких репресија. Овде се и налазе њихови посмртни остаци, али нешто даље, у правим рововима.
Бутовски полигон је највеће у Москви и Московској области место масовних стрељања и заједничка гробница жртава државних репресија које су спроведене 1930-их и 1940-их година. Сада се поуздано зна да су од августа 1937. до октобра 1938. године ту стрељане 20762 особе. Записници су пронађени у државном архиву.
На полигон су одвожени људи оптужени за контрареволуционарну делатност, криминалци и они које су власти сматрале неподобнима. Међу њима је око 1000 пострадалих за веру, а у овом тренутку Руска Православна Црква је канонизовала њих 320.
Гробље без крстова
Ту је дрвени храм, поред њега – дрвени звоник. Даље се пружају поља и дрвеће, у даљини се назиру куће — све то не би требало да подсећа на неко страшно место. Одмах иза храма, десно и лево од њега, налазе се ровови дугачки 900 метара. Дубоки су око 3,5 метра и до врха су испуњени посмртним остацима. У ствари, на тој територији ипак постоји неколико крстова, али се са улаза они практично не виде од дрвећа. Један од њих стоји на месту које је веома значајно за овај полигон.
„Године 1997. године, на месту где стоји крст, приликом ископавања на површини од 12 квадратних метара и на дубини од 3,5 метра откривено је 159 људских тела”, – каже Игор Гаркавиј, идејни творац и директор Меморијалног центра при храму Новомученика и исповедника Русије на Бутовском полигону.
Након тога више није било ископавања. Урадили су неколико мањих копова, али остало нису дирали. У проналажењу осталих ровови помогла је, зачудо, биљка, у народу позната као „медвеђа шапа“. Када је полигон преузет, био је потпуно запуштен и изгледао је као шумарак обрастао овом коровском биљком. Да би се она искоренила, морала је да се изврши рекултивација — да се уклони слој од око 20 центиметара земље и замени новим. Тада је постало јасно где су масовне гробнице.
“Испод горњег слоја земље на полигону била је глина. Она је задржала трагове багерских кашика којима су копани ровови за лешеве. Тако су археолози успели да прецизно утврде обрисе ровова и открију где се тачно налазе тела. На територији полигона је укупно 13 таквих ровова чија дужина је скоро километар”, – каже директор Меморијалног центра.
Сада постоје ниски насипи на рововима, како би се јасно обележила места где леже тела.
Гранит и јабуке
Поред насипа је место где су 1960-их година сарадници специјалних служби засадили јабуке. Зашто су то урадили, није познато. То је био објекат специјалне намене и све информације о њему до данас представљају државну тајну. На овом месту се налази „Врт сећања“ – ров са гранитним зидовима и алејом јабука у средини.
“Ко зна које име је ово спомен обележје могло добити, да није било ових јабука”,– каже настојатељ храма Новомученика и исповедника Русије на Бутовском полигону протоиереј Кирил Каледа. За њега је прича о “Врту сећања” сасвим лична прича: “На полигону лежи мој деда – јереј Владимир Амбарцумов. Али, током година моје службе овде, много је људи који су постали моји ближњи: овде долазе рођаци жртава и ми смо се просто сродили. Желео бих да се сећање на све ове жртве овековечи.“
Отац Кирил је од самог почетка био за то да сви споменици на полигону буду једнаки, без обзира на вероисповест. Између осталог и зато што православци могу да се моле за све.
Личне приче се сетио и Његова Светост Патријарх Кирил, када је 5. маја 2018. посетио спомен обележје. Пролазећи кроз ров, Предстојатељ је видео познато име епископа Аркадија (Остаљског). Патријархов деда Василиј Степанович Гундјајев служио је казну у Соловецком логору. Тамо је учествовао у тајном богослужењу којим је началствовао владика Аркадије. Након тога, епископ је осуђен на још пет година затвора, а Василија Степановича су послали у казнени изолатор на Секирној гори.
Гробница – ров
Данашњи сарадници спомен обележја су на идеју о његовом настанку доши још 2010. године. Састајали су се, разговарали, одржавали округле столове, саветовали се са научницима.
„Када су 1990-их година рођаци убијених почели да долазе овамо, имали су само једну жељу — да виде овековечена имена својих ближњих. Годинама смо размишљали како то да урадимо”, – испричао нам је идејни творац Игор Гаркавиј.
Данас ово спомен обележје представља ров дужине 150 метара и висине око два метра. Ове димензије одговарају стварним рововима који се налазе у близини. Али за разлику од њих, овај спомен-ров не крије тајну, већ детаљно говори о њој. Према речима директора спомен обележја, такво “погружавање” симболизује путовање кроз време. Зидови рова су обложени црним гранитним плочама на којима су написана имена. На левом зиду су имена убијених 1937. године, на десном – 1938. године. „Врт сећања“ је највеће спомен обележје у историји Русије изграђено на месту на ком су сахрањене жртве политичких репресија. Подигнуто је без државних средстава – све је учињено уз помоћ рођака и донатора.
600 квадратних метара имена
Онгаро Антонио Ђовани, Зин-Хео-Вун, свештеник Владимир Агапов, Рјазанцева Марфа, митрополит Серафим (Чичагов), Зомер Петар, Ин-Шу-Де, Абрамов Иван… таква имена се налазе на гранитним плочама од два метра. Разликује их само једно – распоређена су по датумима стрељања, колико је то било могуће утврдити из пронађених докумената. Принципијелни став оснивача меморијала био је да се убијени не деле на светитеље и преступнике.
“Тих 20 хиљада жртава су различити људи. Овде има новомученика, али и криминалаца, ту је и Лацис, помоћник Дзержинског, и 120 летонских стрелаца — крвавих џелата револуције, Грађанског рата… међу убијенима има око 5 хиљада оних који нису рехабилитовани, они су се водили као случајеви кривичних дела”, – каже директор спомен обележја.
Презиме, име, година рођења. На врху плоче стоји датум стрељања, јер су листе и формиране управо по њима. За свештенике и монахе начињен је један изузетак – наведени су њихови свештенички и монашки чинови. Важно је схватити да ове гранитне плоче – не мислим на меморијалне плоче, већ на сâмо спомен обележје – то није прослављање страдања (глорификација). Да би се прославили новомученици, у њихову част је на територији полигона изграђен храм.
Црно звоно
“Звоно је замишљено као универзални симбол људског сећања, и специјално је направљено без икакве симболике. То није религијско звоно које окупља људе на молитву. Када смо дизајнирали спомен обележје, хиљаду пута смо га видели у мислима, а док смо то чинили, схватили смо да, на крају крајева, имамо само неодољиву жељу да на неки начин изразимо свој став према ономе што се овде дешавало. Не само да прођемо, сазнамо, већ и да нешто урадимо”, — присећа се директор спомен обележја.
И ово најцрње звоно постало је израз бола, саучешћа, туге. Кулминација свега онога што смо видели и прочитали. Кад се удари у звоно, ехо се разлеже по целом полигону и некако бива лакше у души.
“Нема човека који би био као Острво, сам за себе: сваки човек је део Континента, део Копна; и ако Талас сруши Литицу са обале у море, Европа ће се смањити, и ако сруши ивицу Рта, или Замак ваш или Пријатеља вашег; смрт сваког Човека смањује и мене, јер сам једно са целим Човечанством, и зато никада не питај за ким Звоно звони: звони за Тобом”, – Џон Дон (1572-1631), енглески песник.
Да, црно звоно звони за свим убијенима на Бутовском полигону. Али, оно звони и за нама.
Аутори чланка: Баглај Кирил, Јештокин Владимир