Читајући животописе светаца, видимо да су се многи борили са јересима. Један од њих је Иринеј Лионски, аутор дела «Против јереси», дан сећања на којег се обележава данас, 5. септембра. Са каквим је то јересима морало да се бори хришћанство првих векова свог постојања? Сазнаћемо уз слајдове часописа «Фома».
01
Гностичке јереси
Гностичке јереси су цела група различитих учења, која су уједињена идејом «гносиса», неког сакривеног езотеричког знања, које се налази на споју грчке филозофије, јудаистичког богословља и источних религија, углавном зороастризма. Гностици су сматрали да је Бог Старог Завета, који је створио материјални свет, зао. И зато су зло и тело, и породица, и све што има везе са материјом. Христа су сматрали за божанско биће које мора довести човечанство код Вишег Истинског Бога. Гностици су се већ појавили током апостолског века. Проналажење идеја гностицизма и њихово оповргавање су постала важни елементи богословске полемике првих векова хришћанства.
02
Аријанство
Аријанство је хришћанско богословско учење које је настало у 4. веку и добило свој назив због имена александријског презвитера Арија (око 250-336. г.). У аријанству се Христ сматра као више творење које је Бог створио због извршења одређене мисије. Дакле, основна идеја аријенства је да Исус Христ, Син Божји, није Јединосушни (то јест, исте суштине) са Богом Оцем. У томе се аријанство скреће од хришћанског учења о Тројици, где Отац, Син и Свети Дух су Јединосушни и једнаки. Та јерес се брзо проширила у Римском царству. Један од њених главних противника је био Атанасије Велики. Аријанска јерес је била подвргнута осуди на Првом Васељенском Сабору 325. године.
03
Јерес Македонија, или духобораца
У другој половини 4. века је постала активна јерес духобораца или пнеуматомахија (од грчких речи πνεῦμα — дух и μάχη — борба), која је такође позната као македонијанство (због имена њеног оснивача и популаризатора Цариградског архиепископа Македонија). Македонијанци су одбијали Божанственост Светог Духа. У њиховој представи Свети Дух није једнак Оцу и Сину, него се сматрао као направљено створење или чак као нека сила која произлази од Бога, али која нема самосталну Божанствену суштину. Македонијанство је било осуђено као јерес на Другом Васељенском Сабору у Цариграду 381. године. На том Сабору је био коначно утврђен догмат о Светој Тројици у којем је Свети Дух признат као Јединосушни и једнак Оцу и Сину.
04
Савелијанство, или модализам
Та јерес је добила назив од имена њеног основног проповедника Савелија који је живео у Риму на почетку 3. века. Други њен назив је модализам. Савелије је тврдио да Бог постоји као Јединствена Личност која се у различитим околностима и у зависности од историјског контекста испољава као различити «модуси» или «облици». Тако, у Старом Завету се Он испољава као Отац, у Новом Завету се оваплоћава као Син Божји, а после Вазнесења Исуса Христа делује у свету као Свети Дух. Савелије је на тај начин одбијао учење о Тројици, у складу са којим јединсвени у Својој природи Бог постоји у три Лица или Ипостаси: Отац, Син и Свети Дух. Та јерес је била осуђена на низу Сабора, почев од средине 3. века. Коначну тачку у расправама око савелијанства је поставио Други Васељенски Сабор 381. године.
05
Несторијанство
То је јеретичко учење које је добило име по свом оснивачу Несторију, архиепископу Цариградском (428–431). Основна идеја несторијанства је да Исус Христ има две природе: Божанску и људску, које су потпуно одвојене једна од друге и немају ништа заједничко. Према учењу Несторија Исус је био повезан са Сином Божјим само уз помоћ неке благодатне везе, зато је човек Исус једна Личност, а Син Божји – друга. Несторије је негирао да се Дева Марија може називати Богородицом у тачном значењу те речи и предлагао је да ју зову Христородица. Основни противник несторијанства је био светитељ Кирило Александријски који је бранио учење да су у Христу две природе уједињене у истој Личности без одвајања и мешања. Године 431. учење Несторија је било подвргнуто осуди као јерес на Трећем Васељенском Сабору у Ефесу.
06
Монофизитство
Појам «монофизитство» је настао од грчких речи μονο, која значи «један», и φύσις — «природа». Монофизитство је настало као реакција на несторијанство које је истицало одвајање Божанствене и људске природе Христа. Сматра се да је оснивач монофизитства Евтихије, архимандрит манастира у Цариграду. Он је тврдио да је људску природу Христа упила Божанствена, дакле, после оваплоћења Христ је имао само једну природу – Божанствену, где се све људско растворило као кап у мору. На Четвртом Васељенском Сабору у Халкидону 451. године учење Евтихија и његових присталица је било осуђено као јерес. Сабор је прихватио формулу која тврди да Христ постоји у две природе (Божанственој и људској) које чувају своје особине, али су уз то спојене у једној личности нераздвојиво, не спајајући, нераздруживо и непроменљиво.
07
Монотелитство
Јерес монотелитства (од грчких речи μονο — један и θέλημα — воља) настаје као покушај помирити православно учење и осуђену на Четвртом Васељенском Сабору јерес монофизитства. Монотелити су прихватали да Исус Христ има две природе, Божанствену и људску, али су сматрали да Он има само једну вољу, Божанствену. Ново учење је наишло на јак отпор од стране православаца. Значајан борац са том јереси је био свети Максим Исповедник. Спор је био решен на Шестом Васељенском Сабору (680-681) где је монотелитство било осуђено као јерес. Сабор је донео решење да у Христу постоје две воље које одговарају Његовим двема природама, али те две воље су у савршеној слози. Сам подвиг Спаситеља је био у томе да је у Њему Његова људска природа била подређена својственом Њему као Сину Божјем Божанственој вољи.
08
Јерес иконоборства
Јерес иконоборства је покрет у Византији који је настао у 8-9. веку. Иконоборци су се залагали против поштовања икона, тврдећи да је то идолопоклонство и противуречи Библији. У оквиру иконоборачког покрета иконе и свештени прикази су се често уништавали или склањали из цркава и приватних кућа. Иконоборство је било осуђено као јерес 787. године на Седмом Васељенском Сабору у Никеји који је потврдио да верници могу и морају да користе иконе, јер оне служе за уздизање духа и напомену о божанственом, али нису објекти поштовања саме по себи. «Јер част која се одаје икони, иде ка праоблику, те онај ко поштује икону, поштује ипостас која је на њој приказана» — тако се каже у одлуци Сабора. Кључну одлуку у богословском образложењу поштовања икона играо је Јован Дамаскин (око 676–749 г.), један од најзначајнијих православних богослова и заштитника иконопоштовања за време иконоборства. После обнављања иконопоштовања 787. године иконоборство се опет уздигло за време цара Лава V Јерменина и трајало је до владавине царице Теодоре која је 843. године коначно одредила поштовање икона. Тај догађај је познат као Победа Православља и сваке године се обележава у Православној Цркви прве недеље Великог поста.
Аутори чланка: Кегелес Филип; Мурзин Јевгениј, свештеник