Како су бољшевици покушали морално да сломе Патријарха Тихона, и шта је из тога произашло

Пре скоро сто година, 7. априла 1925. године, светитељ Тихон, Патријарх Московски и целе Русије, уснуо је у Господу. Есеј уредника часописа „Тома“ Марине Борисове говори о његовом животу пуном искушења и борби.

„И Исус је ушао у Јерусалим…“

На дан сахране Патријарха време је било дивно – био је топао, ведар пролећни дан. Према утврђеном поретку, служба је почела у седам сати ујутру и трајала до мрака. Врата саборне цркве била су широм отворена, па су богослужење чули и они који нису могли да стану у храм. Појање се из предњих редова преливало до задњих, појао је сав окупљени народ, а било је неколико хиљада душа. То је била погребна служба општенародних размера. Духовни и молитвени занос био је тако снажан, да се уопште није чуло плакање. То није била само сахрана Патријарха, већ и његово свенародно прослављање. Тако се очевици сећају сахране Патријарха Московског и целе Русије Тихона, првог за 200 година, у Цветну недељу 1925. године.

Благослов “класног непријатеља”

“– Аљоша, како да му се обраћам? Грађанине Патријарху? Друже Тихоне? Ваше Преосвештенство?

– Ђаво би га знао!

У том тренутку старац је ушао. Аљоша га је лагано потапшао по рамену.

– Како сте… сињоре?

Патријарх се насмешио, поздравио се (..)

Никако не могу да видим класног непријатеља у Патријарху. Разумом схватам да он јесте непријатељ, и очигледно врло опасан. А када комуницирам са њим, не осећам ништа непријатељско. Према нама се понаша идеално. Увек је пажљив, љубазан, смирен. Нисам га никад видела изнервираног или хировитог”.

То је сведочанство службенице ДПУ (Државно-политичке управе) Марије Вешњеве, једне од оних који су чували Патријарха током његовог кућног притвора у Донском манастиру.

У сећањима на кратак и трагичан период током ког је светитељ Тихон био патријарх највише изненађује поверење које су према њему гајили сви, чак и затворски службеници. И то упркос чињеници да је совјетска власт уложила огроман напор како би натерала вернике да у њему виде жалосног отпадника, издајника и кукавицу, а невернике – злобног непријатеља-монархисту, шпијуна, малтене диверзанта.

Исти случај је био и са његовим устоличењем. Војници који су 4. децембра 1917. године стајали на стражи код Успенске саборне цркве у Московском Кремљу понашали су се распојасано, док су поред њих проносили иконе и хоругве – нису скидали капе, пушили су, гласно разговарали, смејали се. Али, када је из цркве изашао Патријарх који је изгледао као повијени старац у плавој плишаној мантији и са округлим белим клобуком на глави, ови војници су одмах скинули капе и јурнули ка Патријарху да узму благослов, пружајући руке преко ограде.

А већ 28. јануара 1918. Патријарх Тихон је у пратњи архијереја и свештеника изашао на Лобно место, где је одржана молитва за спасење Цркве Христове, установљена на Сабору. По благослову Патријарха, литије са овом молитвом прошле су широм Русије.

“Озлоглашени монархиста”

Исте 1918. године, у фебруару, једним својим поступком Патријарх даје својим прогонитељима главни аргумент за читав кратки период живота који му је преостао: преко Тобољског епископа Јермогена он шаље цару и његовој породици просфору и свој благослов. А када је сазнао за стрељање царских мученика, обратио се читавој руској пастви са речима: “Ових дана је извршен ужасан злочин: по одлуци Уралског Обласног Савета радничких и војних депутата, убијен је бивши цар Николај Александрович. Наша влада – Извршни Комитет – то је одобрио и признао законитим. Али наша хришћанска савест која се руководи Речју Божјом не може се сложити с тим. Повинујући се учењу Речи Божије, ми морамо да осудимо ово недело, иначе ће крв убијеног пасти и на нас, а не само на оне који су га починили”.

Тако у очима владара-бољшевика он постаје “озлоглашени монархиста”, “контраш” ког треба уништити. То што је одбио предлог кнеза Трубецког и бившег обер-прокурора Синода Карташева да пошаље благослов белој армији, више није могло ништа да промени.

А Патријарх се молио за упокојење слугу Божијих, страдалих за веру и Цркву православну (Сабор је чак установио дан када ће их у свим црквама помињати), али је у разговорима о “братству оних који су спремни да иду на мучеништво” говорио: „Руски човек генерално уме да мре, а да живи и делује не уме. Задатак братства није само да инспирише на мучеништво и смрт, већ и да поучи како треба живети, да укаже на то чиме мирјани треба да се руководе, како би Црква Божија узрастала и јачала. Наше надање је и живот, а не само смрт и гроб“.

На годишњицу освајања власти большевика, 26. октобра 1918. године, Патријарх Тихон је послао поруку Савету народних комесара:

„Поделили сте цео народ на зараћене стране и увукли га у братоубиство, до сада невиђено по својој суровости. Љубав Христову сте отворено заменили мржњом (…) И не види се крај рату који сте започели.“

Месец дана касније он ће се наћи у кућном притвору. Још увек без изнете оптужбе.

А уследио је и покушај атентата у лето 1919. године, као и порука пастви: “Не светите се за себе… Али дајте место гневу Божијем… Побеђујте зло добрим.”

Када Патријарха позову на саслушање у ЧК (главну тајну полицију) — упорно су покушавали да изнуде од њега признање да је монархиста — чекиста Сорокин, који га је дочекао на вратима, затражиће од њега благослов.

„Хришћане – лавовима!“

Када би хришћане у паганском Риму оптужили за све могуће и немогуће злочине, разлегао би се узвик: „Хришћане – лавовима!“ И мученике би утеривали у арене на јавно погубљење, организујући тако софистициране инквизиторске представе за “лојалне грађане”. У XX веку су оне биле мало другачије.

И ево – новине (заиста, „не читајте совјетске новине пре ручка!“) већ бесно раскринкавају кварне црквењаке и њиховог главешину. На самом врху большевистичких власти донета је одлука: “штампа мора да пише у разјареном тону”. А 1922. године, током варварског “одузимања црквених вредности”, наводно у корист гладних, када су се, бранећи светиње, верници у граду Шуји латили кочева а милиција и црвеноармејци из митраљеза пуцали по гомили, у Кремљу је на Лењинову препоруку прихваћен план уништења црквене организације и отпочет “хапшењем Синода и Патријарха”.

Широм земље почињу “црквени процеси”. На московском процесу Патријарха саслушавају као сведока (сведока чега?!). А он каже: „За све сам искључиво ја крив (…) Али, ако је потребна жртва искупљења, ако је потребна смрт невиних оваца стада Христовог“ – патријархов глас се чуо у сваком ћошку сале, а он сâм као да је порастао – „онда ја дајем благослов верним слугама Исуса Христа да страдају и умру за Њега“. Оптужени падоше на колена… Једанаесторо њих трибунал је осудио на смрт стрељањем, а Патријарха је позвао на суд као оптуженог.

Одлука политбироа да се „Секретаријату ЦК нареди да Тихонов процес води строго, у складу са његовом изузетно великом кривицом“ значила је само једно – брзу смртну пресуду. Под стражом је одведен у унутрашњи затвор ДПУ, затим пребачен у Донски манастир – поново у кућни притвор – како би тамо могла доћи делегација обновитељског „сабора“, чији је главни задатак био да лиши Патријарха и његовог чина, и монаштва.

„Сињор патријарх“

Ево како се тога сећа чувар Вешњева:

„Патријарх живи у кући која се налази на манастирским зидинама… Воли да је топло. Понекад касно увече тражи да му се потпали пећ. Седи на малој клупи са жарачем у руци и гледа у ватру. Момци кажу да сањари (…) Не сме да се виђа ни са ким. А има много посетилаца. Стражар ме позове, ја их пустим да уђу у двориште, саслушам их, извештавам Патријарха и преносим им његов одговор. Најчешће му доносе разне поклоне: дрва, оквир са медом, закрпљене чарапе, фунту свећа, врећу брашна, пар главица лука, комад платна (…) Ја све то шаљем монахињи (…)

***

Има врло строг режим. Буди се у шест. Излази напоље и, го до појаса, ради гимнастику. Пажљиво се умива. Дуго се моли. Доручкује. Ујутро увек пише. Шета по соби. Поново ради. Сат времена пре ручка, топло обучен, излази на зидине. Шета се до куле и назад. Ми не излазимо за њим, посматрамо га кроз прозор. До тог доба двориште је већ пуно народа. То су верници који очекују његов благослов. Патријарх с времена на време прилази ивици зида и ћутке благосиља крсним знамењем. Многи падају на колена. Мајке подижу децу. И све то ћутке, разговор је забрањен.

У један сат руча. Одмара се до три. У четири „узима чај“, после чаја седа за сто. Опет ради – пише или чита. У пет обично потпаљујемо пећи. Патријарх се шета по свим собама са жарачем у руци и џара ватру. Понекад седимо испред наше пећи на подесту степеништа. Патријарх, црвеноармејац и ја. Некад печемо кромпир и одмах га једемо, мирисан је и хрскав. Пријатељски разговарамо.

У седам сати је вечера, а после тога Патријарх не излази до јутра. Ја никад не улазим код њега. А момци завирују и кажу да веома дуго клечи, понекад, чини се, и по целу ноћ (…)

***

Запањена сам колико има такта. Уме да говори слободно и живо, избегавајући притом било какве „клизаве“ теме. Једном га је црвеноармејац питао:

– Кажи, оче, има ли Бога?

Ја сам се од овог питања презнојила и у себи опсовала црвеноармејца. А Патријарх је мирно одговорио (…)

***

Са Лубјанке се Патријарх увек враћа веома уморан. А кад мало предахне, пролази кроз све собе, заустави се на вратима дежуране и погледа ме. Не говори ништа, само му се очи осмехују (…)

***

А када је стигла Нова година и кад смо по звоњави схватили да је почело честитање, зачули су се тихи кораци. Изненађени, окренули смо се (Патријарх никада није долазио ноћу) и угледали га. Био је у свиленој мантији са великим златним крстом на грудима и са пажљиво очешљаном сребрнастом косом.

У рукама је држао дрвени послужавник пун медењака, пастиле, ораха, јабука. Ставио га је на сто, ниско се поклонио и честитао нам Нову годину. Устали смо и честитали му, пожелевши му здравље и срећу. А онда смо скували чај, позвали стражара и нас троје смо дивно прославили Нову годину (…)

***

Осмехнула сам се и честитала му – кућни притвор је укинут.

Он ми је пружио салвету и рекао:

– За вашу бригу и пажњу.

Поцрвенела сам, захвалила се и одбила. Поклон од затвореника? То није по пропису.

А он, као да је читао моје мисли, махну салветом и рече:

– Али ово није никакав предмет. Нема материјалну вредност. То је симбол, сећање на дане у Донском.

Зар сам могла да одолим? Умотала сам салвету у папир и сакрила је у торбу.“

„Побеђујте зло добрим“

Зашто је ослобођен? Па све се одвијало по сценарију. И одједном: одложити процес, пустити из притвора… Ко ће то разабрати?

Сада су све снаге биле усмерене на то да се Патријарх дискредитује, нарочито у очима верника. Почињу и софистицирани психолошки притисци, и груба уцена. Патријарха приморавају да потпише изјаву Врховном трибуналу у којој признаје све оптужбе које му се у оптужници стављају на терет, „са кајањем и са одрицањем од монархистичких идеја и стремљења“, и са истицањем да „он од сада није непријатељ совјетске власти“.

Бољшевицима се чинило да је у очима руског народа Патријарх носилац и идејни инспиратор монархистичких идеја и тежњи. И након његовог јавног одрицања од ових идеја и од непријатељског односа према совјетској власти, сви противници совјетске власти (а такви су, по њиховом уверењу, били сви искрени верници) ће видети Патријархову подлу издају и окренуће се од њега. А што се тиче цркве, сву привлачну снагу Патријарха, по њиховом рачуну, у корену је уништио ауторитет „сабора“ из 1923. године.

Зашто је Патријарх то потписао? Сâм о томе никада није говорио. Само је приметио: „Тамо сам написао да од сада нисам непријатељ совјетске власти, али нисам написао да сам њихов пријатељ“.

„Он је исцрпио све мере помирења са грађанском влашћу које су за Цркву и црквеног човека могуће и био је жртва у унутрашњем, најширем и најдубљем смислу те речи, – сведочио је протопрезвитер Михаил Пољскиј. – Жртвовао је себе, своје име, своју славу исповедника и разобличитеља неправде, понижавао се када је мењао свој тон према властима, али никада није пао. Понизио је себе, али не и друге, није себе чувао или уздизао, понижавајући друге. Није штедио себе, како би поштедео пастире, народ и црквено добро… И народ је то разумео и жалио га искрено и дубоко, стекавши потпуно уверење у његову светост. То је храбар и кротак човек, то је изузетна, беспрекорна и света личност.“

„Ко се понизи, узвисиће се“

Пуштајући га на слободу у потпуном уверењу да је сада Патријарх за народ умро и да је немоћан да створи било какву црквену организацију, изјављују му да у области црквеног живота може предузети све што сматра за потребно.

Међутим, догодило се нешто сасвим другачије од оног што су власти очекивале.

Патријархова „покајничка изјава“, објављена у совјетским новинама, није оставила ни најмањи утисак на верни народ. Без и најмање пропаганде, сви као један, неким чудом Божијим, овако су формулисали свој став: „То Патријарх није написао за нас, већ за большевике“. А „сабор“ из 1923. године за верни народ није представљао никакав ауторитет: сви су добро разумели да је идеја овог „сабора“ напросто још једна подвала совјетске власти, и да са црквом она нема никакве везе. Тако се власт нашла пред потпуно неочекиваном чињеницом: огромна маса верног народа отворено је прихватила ослобођеног патријарха као свог јединог законитог поглавара и вођу, и Патријарх се појавио пред њиховим очима у ореолу истинског духовног вође верних народних маса”, написао је касније у емиграцији председник Московског епархијског савета професор Василиј Виноградов, потоњи протоиереј Руске православне заграничне цркве.

Неуморни ДПУ је и даље наставио да плете своју мрежу: почетком 1925. године покренут је процес везан за „црквену шпијунску организацију“ коју је, по тврдњи истраге, предводио Патријарх Тихон (случај ће бити затворен тек на лето). Крајем марта Патријарх је поново позван на Лубјанку.

Петог априла је последњи пут служио у храму Великог Вазнесења код Никитске Капије.

Седмог априла, на празник Благовести Пресвете Богородице, Патријарх Московски и целе Русије Тихон уснуо је у Господу.

***

„Било је седам сати увече, – сећао се свештеник Сергиј Сидоров. – Разлегао се звук Донског звона који је огласио изношење тела Његове Светости, а све Московске цркве су му одговориле звоњавом. Под последњим сунчевим зрацима, помешаним са сјајем првих звезда, заблистали су крстови и престоне иконе, засјао је пламен хиљаде воштаница. Владала је потпуна тишина. Велика маса света се слила у једно, као да је једном молитвом спојена у један пламени жртвени вртлог… А над том тишином, високо подигнут рукама епископа, кретао се одар око гробља, чуло се звецкање кандила и тамјан је струјао у сусрет вечери. И у тим тренуцима била је видљива она трепетна љубав која твори велико чудо вечности у свету, и Русија је свог новог заступника уздизала на престо небеских светих јерарха.“

Аутор чланка: Борисова Марина

Коришћени извори: