Септембра 16. по новом календару Црква обележава дан сећања на праведну Фиву – свеца који је живео у 1. веку наше ере. Апостол Павле је зове сестра и служитељица цркве у Кенхреји (Рим 16:1) и назива је ђаконисом. То је први помен ђакониса (ђакона женског рода) у хришћанским писаним споменицима. Какве су функције имале ђаконисе и зашто их нема данас? Сазнаћемо на слајдовима часописа «Фома».
01
Ко је то ђакон?
Реч «ђакон» се преводи са старогрчког језика као служитељ, помоћник. У савременој црквеној пракси то је најнижи од три степена свештенства. Ђакон помаже свештенику и епископу за време богослужења и светих тајни, али не може да то чини самостално. Данас кандидатима у ђаконе подносе исте захтеве као и свештенику. То је сасвим логично јер након неког времена ђакон ће бити највероватније хиротонисан као презвитер (свештеник).
02
Када и зашто су настали ђакони?
Ђакони су се појавили још у рано апостолско време, када је географски Црква Христова била ограничена Јерусалимом и његовим предграђима, кад она није имала строгу административну структуру и личила је на велику сложну породицу, где је свако познавао сваког лично и бринули су се једни о другима. Главни у тој породици су били апостоли и Богородица. Њихова основна мисија је била проповед Речи Божије. Кад је заједница порасла, апостолима је постало тешко да усклађују богослужење и привредни део црквеног живота. Да би имали могућност да се не баве ничим осим проповеди, апостоли су изабрали седам заслужених хришћана и проглацили их за своје помоћнике – ђаконе. Ђакони су распоређивали милостињу за сиромашне чланове заједнице, обилазили су болеснике и немоћне, носили су им кући Свете Дарове, бринули су се о свему што је неопходно за богослужење и проповед.
03
А ђаконисе?
Црква је од самог свог почетка једнако отворена и за мушкарце, и за жене (Гал 3:28). Али она ипак увек постоји за време одређене историјске епохе. На Старом Истоку жена је заузимала посебан положај у друштву. Тако, мушкарци са стране нису имали права не само да улазе у просторију где она живи, него и да контактирају са њом на јавним местима. Али нико није бранио да жена комуницира са другом женом. Због тог разлога су се појавили посебни ђакони за жене – ђаконисе. То су биле неудате хришћанке које су се потпуно посвећивале служењу Богу и Цркви. Оне су обилазиле своје болесне и немоћне сестре, носиле су им Свете Дарове и пратиле их за време свете тајне Крштења – приликом потапања у свету крстионицу и помазања светим миром. За време богослужења ђаконисе су пазиле на ред у женској половини групе. Фактички су се ђаконисама делегирала пуномоћја која ђакони и презвитери нису могли да испуне због обичаја тог времена, јер су они мушкарци.
04
Испоставља се да су ђакони и ђаконисе имали исте функције?
Заиста, чисто типолошки служење ђакона и ђакониса је било слично. Разлика је била само да је служење ђакониса било усмерено искључиво према женском делу заједнице, а саме ђаконисе нису имале посебне функције за време друштвеног богослужења, односно, оне фактички нису биле свештеници.
05
Зашто су ђаконисе ипак нестале?
Процват служења ђакониса је био првих векова хришћанске историје. У епоху прогањања те хришћанке су играле важну улогу, носећи на себи крст друштвеног служења. Али током следећих неколико столећа после завршетка прогањања само хришћанско друштво је доживело промене: света тајна Крштења се вршила по правилу са бебама, функције друштвеног служења су добиле друге црквене структуре, а и сам положај жена се значајно променио. Потреба за ђаконисама се постепено смањивала и већ у 8. веку су их престали хиротонисати у већини провинција Истока и Запада, а у 12. веку чин ђакониса је нестао и у престоницама.
06
Постоје ли ђаконисе данас?
Формално женска ђаконија није била обновљена у оквиру православне традиције. Изузетак је Александријска Патријаршија где ђаконисе у модерно доба не само врше своје пређашње дужности, него и саучествују у богослужењу. Али су то појединачни примери. Женску ђаконију су хтели да оснују у Руској Православној Цркви на Помесном Сабору 1917-1918. године, али су те планове спречили револуција и Грађански рат. Иако уз формално одсуство чина ђакониса, жене данас активно учествују у животу Цркве и фактички имају исте функције, као и ђаконисе у древности. У многим парохијама жене се баве административним радом, предају у недељним школама, баве се катехизацијом, читају и певају на певницама, брину о чистоћи и реду. Тесно духовно сродство са древним ђаконисама имају и милосрдне сестре, које су се посветиле друштвеном служењу.
Аутор чланка: Моисејенков Александар