Већ више година се воде расправе око делатности Руске Православне Цркве за време Великог Отаџбинског рата. Састављено је у вези са тим немало митова, неки су састављени злонамерно, неки – несвесно, због незнања. Уочи 70-годишњице Победе покушали смо критички да прегледамо главне митове.
Мит 1: Допринос Цркве победи је био незнатно мали
Првог дана рата Представник Цркве митрополит Сергије (Страгородски) се обратио народу са апелом: «Није први пут у историји да руски народ подноси оваква искушења. Уз Божју помоћ он ће занавек претворити у прах и пепео фашистичку непријатељску силу… Сетимо се светих вођа руског народа, на пример, Александра Невског, Димитрија Донског, који су дали своје душе за народ и Отаџбину. И нису то само вође радиле. Сетимо се небројних хиљада обичних православних војника… Наша Православна Цркве је увек делила судбину са народом. Заједно са њим је подносила искушења и тешила се његовим успесима. Неће она оставити свој народ и сада. Благосиља она небеским благословом и будући свенародни подвиг».
За време свих ратних година наша Цркве се непрекидно молила о победи у борби са хитлеровцима. Штавише, она је на сваки могући начин помагала фронту.
Децембра 30. 1942. године исти митрополит Сергије се обратио верницима са позивом да сакупе паре за формирање посебне тенковске јединице у славу Димитрија Донског. И само једна Москва је сакупила два милиона рубаља, а цела земља – 8 милиона. Новац је стизао чак и из блокадног Лењинграда.
Али рад Цркве у вези са тим се није ограничио само једнократним сакупљањем новца, он се настављао у току свих ратних година. Као мали потоци и крупне реке стизала су у велики црквени суд средства за тенкове и ескадриле војних авиона. Понекад су свештеници давали сребрне ризе икона, скупоцене напрсне крстове.
Свега за време рата за потребе фронта Црква је сакупила 200 милиона. У то време то је била огромна количина новца.
Дакле, веома су велике духовна подршка коју је пружила Црква војсци која се борила против фашиста и материјална помоћ држави као организатору ове борбе. Црква је одлучно изабрала страну у том великом сукобу и непоколебљиво се придржавала свог избора све до завршетка Великог Отаџбинског рата.
Али зашто се управо то десило? Зашто је Црква без колебања помогла власти која није признавала Бога и више година је водила жестоку рушилачку политику против свештенства?
У масовној историјског свести постоје два мита директно везана са одговором на ово питање. У овом чланку су оба представљена у концентрисаном облику. Они имају и мекше, «прелазне» облике. Али суштину ових митова, чини се, треба представити без свакаквих «украшавања» приче, него како јесте.
Мит 2: Стаљин је кришом подржавао Цркву, није јој давао да погине
Прва од две споменуте заблуде се формулише отприлике тако: «Мудри стратег друг Стаљин, бивши студент богословије, кришом је подржавао Цркву, волео ју је, веровао је у Бога, али није увек могао да уради нешто супротно духу тог времена, да крене против својих партијских другова. Али је пружао помоћ Цркви, није дозвољавао да она буде уништена, а Црква је то схватала и за тешко војно време постала је веран савезник друга Стаљина и Совјетске државе».
У вези са тим митом можемо сигурно да кажемо да се слагати са њим могу само наивни људи. Друг Стаљин никада није волео Цркву, нити тајно, нити отворено. Да то од њега зависи, од Руске Цркве не би остало ништа.
Зна се да је од средине 1930-х година Стаљин био самодржавни владар СССР-а. Да погледамо истини у очи: да ли је Цркви било лакше после постанка режима неограничене Стаљинове власти? Чињенице говоре: не, него обрнуто, много горе. Црква је једва преживела другу половину 1930-х година. Наше свештенство је било подвргнуто великом делу масовних репресија.
Године 1939. на читавој огромној територије РСФСР-а остало је само око 100 отворених парохија! Да би се јасно схватило: још почетком 1930-х година на истој територији било је сто пута више парохија. Сви манастири су били затворени, а зграде риквизиране или порушене. Штавише, на целој територији Совјетског Савеза у функцији је остало само четири архијереја.
Према подацима за 1941. годину у СССР-у је остало само 5700 свештеника. Уочи револуције било их је 20 пута више…
За Руску Цркву се створио пакао и гризао и палио је он ватром црквено тело – таква је истинска суштина односа између Цркве и совјетске државе за време неограничене власти друга Стаљина. Свештенике и архијереје уништавали су на различите начине. Митрополит Сергије (Вознесенски) спомиње о тим страшним годинама: «Радећи у Патријаршији, упоређивали смо свој положај са положајем кокошију у кокошињцу, где кувар хвата своју наредну жртву – једну данас, другу сутра, не све одједном. Али ради Цркве сви смо се мирили са својим понизним положајем верујући у њену коначну непобедивост и трудиће се према својим могућностима да је чувамо до бољих времена, до слома бољшевизма».
Да саслушамо и другу страну.
У јануару 1941. године објављен је чланак најпознатијег прогониоца Цркве, немирног атеисте Јемељана Јарославског «Не задовољавати се постигнутим». Ратоборан безбожник са задовољством примећује: «Први пут у историји човечанства свет постаје сведок… таквог масовног раскида народа са црквом, религијом… Нестало је социјално тло, које је хранило регилију, посечени су социјални корени религије». Али исто и мобилише другове у мржњи према Цркви за нове «подвиге»: «Неправилно би било да се задовољимо постигнутим резултатима… Не треба давати непријатељу да јача своје позиције, да гради своју државу у држави».
Друг Стаљин је мучио Цркву како је могао. Није му падало на памет да опозове своје псе од измученог и изнуреног свештенства.
Тако је било пре рата.
И ево он даје Цркви веома много: дозвољава да се изабере патријарх (власти СССР-а су то дуго спречавале), да опет почне да ради део парохија, богословија, наређује да се ослободе многи свештеници и архијереји који су патили у затворима и логорима. Наравно, то је био «царски» поклон само упоредо са тим ужасним стањем у којем је била Црква после претходног разарања. Али је положај свештенства одједном олакшан.
Мада те промене су почеле у задњии месецима 1943. године. Пола рата је већ прошло и Црква је то време провела без икаквих «повластица» са стране власти.
А и 1943. године друг Стаљин је одлучио да да нешто Цркви не због тајне склоности ка њој и не због носталгичних успомена из времена учења у богословији, већ из чисто политичких разлога. Ближило се ослобађање Украјине и Белорусије. А тамо су власти Трећег рајха спроводили политику отварања парохија, које су биле затворене у совјетско време, и сарадње са свештенством. И сада када је предстојало да се ослободи огромна територија, која је била под окупацијом од 1941. године, совјетска влада није хтела да се суочи са масовним народним отпором, кад би војска ослободилаца опет почела да разара храмове, да истребљује јереје и затвара парохије које су недавно биле обновљене од стране Немаца… Требало је нешто друго: да се одустане од антихришћанског терора и да се мирно укључи оживео црквени живот у живот совјетске државе, показавши бар неку попустљивост према верницима да не би они постали непријатељи.
Рат је померио владајући круг бољшевика са њиховим вођом на челу са позиције непомирљивог догматизма према прагматичког односа према управљању државом. Било је мало комунистичке идеологије да се држе фронтови и војске у стању огромне напрегнутости. Речи «родна земља» су, изгледа, јаче уливале поверење војницима на првим борбеним линијама, него речи «Карл Маркс». Партијски врх је почео да попушта руском патриотском осећању: вратили су раније омражену реч «официр», вратили су еполете, почели су да прослављавају руски народ као непревазиђеног радника и војника. А после у оквиру тог конзервативног преокрета су нешто попустили и Цркви.
Совјетска власт је нападала Цркву, а после је Господ Бог претворио идејне атеисте који су руководили партијом и владом у некакво ружно, али ипак оруђе Своје воље. Оруђе уз помоћ које се обнављала Црква.
А оруђе је мислило да води велику политичку игру…
Мит 3: Црква је подржала совјетску власт због страха
Ова заблуда има супротну суштину: «Остаци Цркве, која је била напола згажена од стране совјетске владе и скоро убијена од стране злог генија Стаљина, изгубила је свакакву вољу за отпор. Дошло је време да се збаци ропство безбожних бољшевика, појавила се шанса за ослобођење Русије од тираније, од атеистичког мрачњаштва, али руско свештенство се бојажљиво сакрило од борбе, сматравши да је боље да сачува жалосно постојање Цркве и своје ништавне животе».
Овај мит је нешто компликованији: и заиста, велика жестокост руководства СССР-а према Цркви 1930-х година је поплашила многе, а неке је заувек одвојила од Цркве и вере.
Да ли можемо да објаснимо чврст став Цркве за време рата само страхом? Тешко! И то из два разлога.
Као прво, хитлеризам није донео ништа добро хришћанству. Чиновништво Трећег рајха је био спремно да искористи православно свештенство као живи инструмент за своје планове, али га је после чекао најгори однос. Паганство и магизам су истинска религија немачког владајућег врха, и то се никако не уклапа са Христовом вером. Познати савремени историчар Цркве протојереј Владислав (Ципин) је веома тачно рекао поводом тога: «Вође нацистичке странке су отворено одбијали хришћанске моралне вредности и вршили су мрачњашке експерименте за препород старогерманског паганског култа».
Па зашто, са којим циљем да их подржава Православна Црква? То би било апсурдно!
И као друго, какав страх због совјетсве власти и, штавише, какава нада на њену милост су могли да утичу на понашање свештеника на окупираним територијама? А многи од њих су помагали партизанима, ризиковали су својим животима и гинули. Неки су после били награђени ордењима и медаљама. Али многи су добили само немачки метак као плату за своје заслуге. Чиме су се руководили? Ничим осим најједноставнијег објашњења: ови људи су се руководили савешћу, вером и духовном дужношћу. Они су заиста остали са својим народом у страшној невољи не гледајући каква је тренутно власт…
Тако, на пример, свештеник Фјодор Пузанов, старешина храма на селу Хохлови Горки Псковске области, био је курир 5. партизанске бригаде, а понекад је обављао дужност извиђача. Али се не ограничава улога оца Фјодора само тиме. Ево неколико редова из његових успомена: «Помагао сам партизанима хлебом, рубљем, први сам дао своју краву. Шта год да је било потребно партизанима, обраћали су ми се… За време немачке окупације овде су била совјетска деца у дому сирочади, увек сам код њих долазио, давао сам им хлеб, намирнице и трудио сам се у парохији да позивам на подршку сирочадима».
Протојереј Александар Романушко, старешина цркве на селу Мало-Плотницко Пинске области, учествовао је у извиђајним операцијама партизана, обављао је опела стрељаних и живо спаљених од стране фашиста цивила, као и партизана који су погинули и борби са фашистима. Свештеник је позивао вернике да помажу партизанима и да бране своју отаџбину од хитлероваца.
Старешина Покровског храма на селу Хоростово Пинске области свештеник Јован Лојко у присуству народа је благословио своје синове да буду партизани. Када су немачки казнени одреди опколили Хоростово, партизанска чета га је напустила заједно са свим цивилним становништвом. Али старци и болесници нису могли да оду, морали су да остану на милост и немилост окупатора. Отац Јован је остао са њима и како могао их је тешио. Служио је литургију уз звукове рафала аутоматских пушака напољу, исповедао присутне и већ је био почео да их причешћује кад су у цркву упали фишсти. Један од њих је гурнуо свештеника, оборивши га са ногу. После су заковали врата храма, ставили сламу око њега и запалили. Отац Јован је устао и почео да причешћује своје парохијане. Сви су они били живи спаљени у цркви, коју су немци претворили у огромну ломачу.
Има велико мноштво примера пожртвованости свештеника који су остали иза линије фронта, «под Немцима». Усто пожртвованост духовна се спајала и са грађанском храброшћу. Били су потребни паству и остали су са њом, чинећи све шта захтева пастирско служење.
Тако је и цела јерархија наше Цркве била иста. Из исте средине су изашли свештеници и архијереји, учили су и поштовали исто. Зашто онда не треба да верујемо у искреност руских архијереја 1940-х година? У јасну и правилну жељу да дели судбину свог народа? Правилније је да верујемо у духовну снагу оних ко је доживео истински пакао на земљи, али није напустио своју Цркву и своју веру.
Шта је Црква у унутрашњем, чврсто уграђеном у њену душу самоосећању? Духовно језгро народа. А зато она може да иде на компромис са властима само до одређене границе. Када Црква види да нека велика политичка сила жели да згази народ, да га потпуно уништи, она неће да се договара са том силом, јер се њена суштина не уклапа са таквим договором. Неће она то ни у каквим околностима, чак ако сила, која тражи њену покорност, има шансе да буде владајућа.
Зато се и Руска црква није покорила Трећем рајху.
***
Свештеници и архијереји, који су се сећали рата, причали да се у то време десило много чудесних догађаја. То их је храбрило и потврђивало правилност њиховог избора.
Тако, протојереј Николај Агафонов прича о једном догађају у биографији будућег патријарха Пимена који је за време рата био јеромонах. Када је Немачка напала СССР, јеромонах Пимен је био у прогонству у Средњој Азији, а већ у августу 1941. године био је мобилисан. Служио је у пешадији 702. стрељачког пука. Једном његов пук «… нашао се опкољен и у таквој ватри са свих страна, да су људи били осуђени на погибију. У пуку су знали да има међу војницима јеромонах и, не плашивши се више ничега осим смрти, људи су клекнули пред њим са речима «Оче, моли се. Куда да идемо?».
Јеромонах Пимен је имао икону Богородице коју је крио, и сада под фашистичком ватром почео је сузно да се моли пред Њој. И смиловала се Пречиста војсци која гине – сви су видели како је икона одједном оживела и Богородица је пружила руку и показала пут за пробој. Пук се спасио…» Овде се одразила суштина рата, нема шта и да се дода.
Аутор чланака: Володихин Дмитриј, доктор историјских наука