Прича Татјана Китура:
Ту причу ми је испричала баба незадуго пред смрт. Толико једноставна, а до дубине душе ме је запањила, те сам одлучила да запишем бабину причу. Спомињајући ту причу, мислим: колико је чудно да добра реч или мала помоћ може да промени човеку цео живот.
Дакле, ево шта ми је испричала моја баба Татјана Ивановна Анисимова:
Крајем 60-их сам радила у школи као чистачица. Школа је била мала, сеоска, није било довољно радника па сам морала да помажем и у мензи – да припремам храну за децу.
Нашу школу су похађала деца са свих околних села, али их свеједно није било много, зато смо све о свакоме знали: ко где живи, где раде родитељи… Живели смо као велика породица.
Жења је тад имао 10 година, био је у 4. разреду. Није тад било богаташа међу нама, али се Жења свеједно издвајао… Мусав, увек гладан дечак, ретко је долазио у школу. Имао је стару одећу коју је пре њега неко носио. Добро се сећам његовог великог изношеног ватираног капута који је Жења носио зими.
Било ми га је веома жао. Родитељи Жење су добри људи, али су била тешка времена те су морали да раде дању и ноћу да прехране породицу. А дечак је постао хулиган. Наставници нису знали шта да раде са њим.
Дуго сам размишљала како да му помогнем. Почела сам да га зовем код себе у мензу кад сам га видела у школи. Хранила сам га: увек се може наћи још један тањир чорбе кад куваш за стотину људи! Жења је прво одбијао, гледао је као уплашена звер, са уплашеним очима, али се полако смекшао.
Нисам ни ја имала много новца, али сам се трудила да му донесем неки поклон: шећер, бомбоне. Објашњавала сам својој деци да су овом дечаку слаткиши више потребни, они су све разумевали, нису се свађали око тога.
Молила сам своје колеге исто да помажу детету, увек је у мензи остајало нешто хране. Нису сви пристајали. То се може схватити: многи су хтели да однесу храну кући, деци и унуцима, или да је дају стоци без које тад нико није могао да преживи на селу.
Иако га нико није о томе молио, Жења је почео да помаже у мензи. Доносио је воду са бунара, цепао је дрва. Веома је хтео да се захвали и помагао је како је могао.
Ускоро је Жења почео да долази код мене кући, играо се са мојом децом. А од часова је скоро одустао. Наговарала сам га да се врати у школу. Образовање, чак осам разреда, увек ће бити корисно! А Жења је био бистар дечак. Могао би да се школује и даље, да упише факултет. А шта ће са њим бити без школе? Било ми је страшно и да то замислим.
Жења се нећкао: «Зашто? Свеједно ми учење не иде».
Али сам поразговарала са његовим наставницима, замолила сам их да буду попустљивији према њему, и Жења је попустио. Наставио је да учи.
Одржавали смо контакте док није завршио школу и док није отишао у град. После се некако изгубио. Било ми је тужно, али шта да радим…
Прошло је много година. Живела сам на истом селу Сугонову. Отишла сам у продавницу, стала сам да чекам дугачак ред да уђем: донели су много робе, то је догађај за село.
И ту је код продавнице зауставио камион. Из њега је изашао лепи младић. Он је пажљиво погледао ред и одједном је дошао право код мене. Зачудила сам се.
«Татјана Ивановна! Да ли ме препознајете?»
Не препознајем. Нисам имала познате возаче.
«А да ли се сећате дечака у поцепаном ватираном капуту кога сте хранили чорбом?»
Жења! Тај лепи младић је мој Жења, вечито тужни дечак.
Он је веома журио и зато ме је само загрлио и укратко испричао како се одвијао његов живот. Жења је рекао да без мене он ништа не би постигао, стидела сам се и сакривала поглед. Замало да се расплачем.
Он је уљудно замолио људе у реду да га пусте. Ушао је у продавницу, купио је најскупље бомбоне које су биле на тезги, много бомбона, нисам толико никад видела.
У реду су шапутали: «Ваљда жури код девојке!..»
Дао ми је све те бомбоне и рекао је: «То је мало, али хтео бих барем тако да вам се захвалим на вашој доброти!»
Жења ме је пољубио на растанку и отишао на пут. А ја сам стајала са бомбонама у рукама и плакала. Колико добар је постао младић!
Никад себе нисам сматрала херојем. Зар сам могла, видевши тог несрећног дечака какав је био Жења, да поступим другачије? Јер је тањир чорбе ситница.
Записала је речи Татјане Уљана Фролова
Аутор чланка: Фролова Уљана