Рођен сам у северној Шведској, у граду Умео. То је град на реци Умелвен, недалеко од њеног ушћа у Ботнијски залив. Отац је градио путеве, мајка је радила у прихватилишту за злостављане жене. А кад сам напунио три године, родитељи су се преселили на мало острво, саградили кућу и сваког лета би се тамо окупљала наша велика породица — сви наши рођаци и пријатељи.
Тада су дошле тешке тинејџерске године, развод родитеља… и, на крају крајева, доспео сам у затвор. Срећом, тамо су ми се сложиле све коцкице у глави и схватио сам да живот криминалца није за мене. Након што сам изашао на слободу, две године сам довршавао школовање у народној школи у Стокхолму, постао зависник од читања и почео да тражим смисао живота.
Моја породица није била хришћанска, иза себе нисам имао традицију на коју бих се могао ослонити, те сам убрзо подлегао искушењу њу-ејџа и источњачког мистицизма. Сатима бих седео, удубљен у књиге псеудодуховних учитеља, а затим сам почео да практикујем медитацију и толико се занео њоме, да сам повремено одлазио у будистичке манастире и тамо медитирао.
Након завршетка школе, вратио сам се у родни град, али дуго очекивани мир у души нисам стекао. Живео сам од неких случајних зарада, а слободно време сам проводио за рачунаром или у друштву старих пријатеља, осећајући како тонем у неко празно и бесмислено бивствовање. Излаз је била војска у којој сам провео четири године. Али и тамо је срцу нешто недостајало… На крају сам отишао у Шпанију и запослио се као промотер у ноћном клубу.
Из дана у дан сам покушавао да напуним душу световним задовољствима, што је, наравно, био узалудан посао. Једне ноћи сам свратио по воће у малу продавницу прехрамбених производа и одједном је жена за пултом љутито узвикнула: „Теби овде није место!“ И схватио сам: време је да одем одавде. Сада ми се чини да ме је Сам Бог тада подстакао на ову одлуку. Следећег дана сам дао отказ и почео да размишљам шта даље.
У ствари, живот у Шпанији ми је користио: тамо сам почео да читам филозофе традиционалистичке школе, што ме је натерало да размишљам о хришћанству, мада су они погрешно учили да свака традиционална религија води ка Богу.
Наравно, био сам донекле упознат са хришћанством, делимично захваљујући нашој шведској лутеранској цркви. Али бели зидови и клупе у мојој перцепцији нису стварали атмосферу у којој бих могао да осетим Божје присуство. Можда зато, током својих духовних трагања, нисам ни покушавао да потражим Христа. Касније сам на Интернету наишао на књигу оца Серафима Роуза „Православље и религија будућности“ и збирку „Изреке египатских отаца“. Али нисам их одмах прочитао.
Из Шпаније сам се преселио на Тајланд, у један од будистичких манастира. Тамо је режим био врло строг: много медитација, мало сна, пост и свакодневне лекције ментора. Упркос напорном раду, ја нисам осетио никакву промену. Анксиозност и немир су се повећавали, осећао сам да сам на ивици неке духовне кризе. Али у својим дневним извештајима ментору то нисам рекао.
На крају крајева, престао сам да медитирам, извадио сам сакривени таблет и почео да читам књигу оца Серафима… и нисам могао да се одвојим од ње! А кад сам је прочитао, осећао сам се као да ме је ударио камион. Све што сам знао било је разбијено у парампарчад. Први пут у животу видео сам своју душу онакву каква јесте — упрљану и измучену.
Целог живота сам одбијао да прихватим непријатну истину, оправдавајући своје недостатке, а медитације и будизам су само учврстили овај мој ескапизам. Али управо тамо, у будистичком храму, стигао сам до оне тачке када се више није имало куд побећи. Гледао сам себе, био сам ужаснут и схватио: са тим не могу да се изборим сâм. И, испруживши руке према небу, тихо сам понављао молитву коју сам прочитао у књизи: „Господе, Исусе Христе, помилуј ме, грешног!“ Најзад сам горко заплакао и осетио такво олакшање, какво никада раније нисам осетио. За мене је то био сусрет са Господом.
Затим сам, такође у једном даху, прочитао „Изреке египатских отаца“ и био одушевљен аскетским подвизима, дубоком и истовремено једноставном мудрошћу хришћанске вере. То је било више од онога што ме је својевремено привлачило у будизму. У овој вери било је све: искупљење, опроштај грехова, спасење, љубав према Богу и свој Његовој творевини.
„Време је да одем“, одлучио сам и, напустивши манастир, отишао у град Чијанг Мај, у храм Светог Владимира. Прва православна служба била је попут повратка кући након дугог путовања. Испуњавао ме је осећај заједништва, иако нисам разумео ни једну једину реч. У Чијанг Мају сам провео свега недељу дана, али сам ишао на све службе на које сам могао. Знао сам да је трагање завршено.
Моје срце више није туговало, коначно је постало целовито, пошто је пронашло део који недостаје — Христа. Православље за мене није било једна од многих религија, одмах сам осетио да у њему постоји нешто више – заједништво са Живим Богом. Пре него што сам заронио у источњачка учења, осећао сам да смо и ја, и цео свет, болесни, осуђени да се расплинемо, нестанемо попут илузије. Какав је то био контраст са оним што ми је Библија открила! Тада погледа Бог све што је створио, и гле, добро беше веома. (Пост. 1:31). У трену се све наоколо од хладног и непријатељског претворило у добру и лепу Божју творевину!
Овај сусрет је променио и мене, и цео мој живот. Након што сам открио извор сваке Истине, Добра и Лепоте, више ништа није било исто. Посебно ме је потресла спознаја да су пре доласка у Цркву сви моји односи са људима били немирни и телесни. Данас су моји најближи пријатељи окупљени у нашој парохији, и без обзира на пол, националност и узраст, везују нас дубље везе од оних које сам имао раније — ми смо уједињени кроз Христа.
Још на Тајланду, у својој неофитској ревности, пожелео сам да постанем свештеник. Погрешно сам мислио да ћу се тако још више приближити Богу. Али, пошто сам се вратио у своју домовину и уронио у парохијске бриге око нашег православног храма, ту мисао сам гурнуо у други план. И тек годину дана касније сам јој се вратио. Бивши настојатељ мог храма разговарао је са нашим епископом и предложили су ми да се упишем на Санкт-Петербуршку духовну академију.
Русију сам заволео свим срцем. Нигде у свету нисам осетио такву отвореност и великодушност као овде. Као неко ко је рођен и одрастао у веома индивидуалистичкој култури, ако бих имао чоколадицу, ја бих је једноставно појео. А моји руски другови, кад би отворили чоколадицу, обавезно би је изломили и ишли по учионици, делећи је са свима. Овде сам на реалним примерима видео да је блаженији човек који даје, него онај који прима. И трудим се да то усвојим.
Сада (у априлу 2024. – Напомена редакције часописа „Тома“) настављам студије у Русији, а мој главни циљ је да, колико год више могу, упијем дух православља, како бих га касније поделио са људима, као и да служим верницима у мојој родној Шведској.
Снимила: Сабина Кухарчук
Аутор чланка: Кухарчук Сабина