Прича Наталија Афанасјева:
Пре око пет година сам изненада почела нагло губити слух и ускоро сам се нашла скоро у потпуној тишини. Лекари нису успели наћи разлог томе. Али су поставили дијагнозу «неуросензорна наглувост» и нису сакривали да имам веома мале шансе за опоравак.
Да прихватим такав «нов живот» било ми је тешко, ужасно тешко. Свет око мене је почео да личи на неми филм. Просто поразговарати са ближњима, слушати певање птица — све то је постало немогуће… Али је било потребно да наставим да живим даље.
Морала сам да научим читати са усана, да освојим знаковни језик. Тако сам од тада разумевала и богослужења.
Временом сам почела да навикавам на нову реалност. Трудила сам се да се једноставно радујем сваком дану, ближњима, природи. И да се молим за своје излечење, иако се лекари нису више надали томе. Али сам веровала да ће ме Господ чути, да Он боље од нас зна када и како да помогне.
… Васкрс сам те године дочекала као и обично, у храму, на ноћној литургији. Тај Васкрс је био најнеобичнији Васкрс у мом животу…
Веома добро се сећам: стојим, молим се, и одједном у моју тишину упада певање хора «Христос воскресе из мертвих, смертиjу смерт поправ, и сушчим во гробjех живот даровав!».
Првих секунди нисам била свесна шта се дешава и нисам могла у то да поверујем. Опет чујем… А после беху само сузе и захвалност Богу, коју чак нисам могла изразити вербално.
Можда са стране изгледа тешко да се у то поверује… Али се оно десило у мом животу. И тада сам, као никад пре, схватила колико је важно да умеш чекати, не губити наду и веру. Прихватити изазове храбро. Молити се, чак иако још увек нема никаквог одговора. Радовати се сваком дану и не престајати веровати. Просто Му веровати — то је главно…
Приредила је Анастасија Марчук