Прича свештеник Максим Бурдин, старешине храма светитеља Николаја Чудотворца при Каспијском Институту за морски и речни саобраћај (град Астрахањ).
Одрастао сам у Астрахању. Родитељи су ме крстили још као бебу, али се о вери код куће мало говорило. У мом детињству, крајем деведесетих и почетком двехиљадитих, било је тешко да се схвати у шта уопште веровати. Каквог све сујеверја тада није било! Сећам се да су ушле у моду дрвене фигурице у виду дебељушкастих Азијата, којима је требало протрљати стомак, да би вам се испунила жеља.
А са хришћанством сам се први пут сусрео 1998. године, када сам дошао у Тројице-Сергијеву лавру. Тамо ми је пришао један монах, питао ме како се зовем и поклонио ми иконицу преподобног Максима Грка. Још увек је имам – иконица је величине банковске картице. Иако овај случај није довео до радикалног преврата у мојој свести, по први пут сам осетио да је православље нешто што ми је веома блиско. После осам година вратио сам се у Лавру да се упишем у тамошњу богословију.
Пре тога сам прошао кроз, чини ми се, сва младалачка искушења, укључујући искушење „лошег друштва“ са панкерима. Они су умели да постављају битна животна питања, само што нису знали како да одговоре на њих. Нажалост, неке моје другове су ти младалачки немири уништили у буквалном смислу речи. Временом сам схватио да панкери нису оно што тражим. А након што ме је један од њих оптужио за крађу коју нисам починио, отац је поставио директно питање: да ли заиста вреди наставити такво пријатељство?
Али, ако „неформалци“ нису оно што тражим, шта онда јесте? Куда да идем? Решење је дошло неочекивано: понуђен ми је посао у екипи за завршну обраду у грађевинским пословима. Пре тога сам већ радио на изградњи иранског конзулата и увек сам био добро плаћен. Волео сам да сâм зарађујем својим радом, тако да сам до своје петнаесте године већ стекао прилично добро искуство. Наша екипа је радила у мушком манастиру Јована Претече. Тамо, на реконструкцији манастира, почео сам мало да се упознајем са хришћанском културом, видео сам живот монаха, а са некима од њих сам и разговарао. Једном сам случајно ушао у олтар, хтео сам тамо да однесем кандило које нам је сметало код постављања грађевинских скела, а монахиња, која је у том тренутку чистила у олтару, изненада ми рече: „Сада мораш да останеш овде“. Тада нисам могао ни да претпоставим да ће те речи бити пророчке.
Грађевински радови у манастиру били су за мене први корак на путу ка вери. А мој прави улазак у цркву је био у Астрахањској Успенској саборној цркви. И опет је то било сасвим неочекивано – околности су приморале мог другара да се неко време крије у цркви. Свраћао сам тамо да обиђем пријатеља и међу парохијанима и клирицима упознао сам људе са којима сам одмах пожелео да се спријатељим. И мада су били много старији од мене, било је много пријатније комуницирати са њима, него са панкерима. Почео сам да посећујем богослужења и врло брзо сам их заволео. Сада бих тешко могао да опишем како сам се тада осећао, али вечерње службе радним данима биле су право откриће за мене.
Коначно сам се усудио да одем на исповест и … скоро сам се потукао са свештеником. Сада смо добри пријатељи и кроз смех се сећамо првог тог сусрета, али тада само што се нисмо ухватили за гуше. Он је сматрао да су моји засукани рукави неприкладни, док ја у томе нисам видео ништа лоше. Хвала Богу, све се завршило мирно и без увреде.
Велики пост 2006. године за мене је био прекретница. Тада сам већ студирао и паралелно помагао у олтару. Од почетка поста нисам пропустио ни једну службу, док сам на факултету пропустио све што се могло пропустити. Осим у храм, никуда нисам желео да идем. А после Васкрса сам схватио: желим да останем у цркви заувек. И тог лета сам се уписао на Московску духовну семинарију – између осталог и да бих проверио своју жељу да постанем свештеник. И она се потврдила. Био сам бескрајно захвалан Богу за своје учитеље, за будућу супругу и пријатеље које сам пронашао међу семинаристима. А четири године касније позван сам у Астрахањ – у граду је недостајало свештеника – и 28. јуна 2010. сам рукоположен. Пету годину семинарије завршио сам ванредно, и дуго након тога сам служио у Успенској саборној цркви.
Сада служим као старешина храма светитеља Николаја Чудотворца при Каспијском Институту за морски и речни саобраћај. Разговарам са морнарима и кадетима који ме често питају зашто сам постао свештеник. А ја одговарам: за мене је у животу најважније да сам постао хришћанин. И своју свештеничку службу покушавам да прихватим као један од начина да служим Богу – трудом и речју. То је као избор професије за дипломца поморског института: већ је одлучио да постане морнар, али на мору има на десетине професија од којих се може изабрати најприкладнија. Неко ће постати инжењер, неко бродски пилот, а неко капетан. Тако сам ја изабрао свештенство. И од тренутка када су ме позвали да служим у Астрахању, никада нисам зажалио због своје одлуке. Да, било је тренутака великог замора, али никада није било жаљења. И надам се да, с Божјом помоћи, никада неће ни бити.
Припремила Јекатерина Гашкова
Фотографије су из личне архиве породице Бурдин