Ово се десило у женском затвору где ја предајем у православној недељној школи. Пошто се све то десило са реалним човеком, име и ситнији детаљи су били промењени, иако сами догађаји и цитати су представљени максимално прецизно.
Роза је лежала у нашем затвору због тешког кривичног дела. Кажу да је она убила мушкарца са којим је живела зато што «алкохолна пића треба сипати једнако». Као и код свих ко је пио алкохол на отвореном, Розино лице у току целе године је било исунчано и та бронзана боја није нестајала. На образу је био груб ожиљак који некад није зашио хирург. Прсти су јој се деформирали због промрзлина, а нокти су расли на различите стране. Роза је имала здепаст, чврст стас и гласан и груб глас. Ако се смејала на једном крају затвора – «сад ћу ти!» – онда се то чуло и на другом крају. И да би употпунили њен облик, Рози су дали нестандардни квадратни капут из ког је стално вирило неко перје. Да се појача дисонанца између имена и стварности, неки затвореници су је звали Розалија, а понекад и Дрвосеча. Није имала ништа против Розалије, али за Дрвосечу је могла и пребити. Роза је не размишљајући почињала тучу ако јој се чинило да је вређају.
Наравно, није лепо тако описивати жену, али таква је стварност савремених женских затвора где 9 од 10 жена пате од алкохолизма или наркоманије.
У говору је Роза углавном користила псовке и живела је на простирки. Живети на простирки је технички појам. Он означава да човек не тежи за превременим ослобађањем и другим олакшицама, рачуна да ће одлежати сву казну, зато се не додворава руководству, и не устручава се у односу са другим затвореницима. Нико није чекао Розу на слободи, није имала где да живи и куда да жури. Љубитељи узети храну у мензи преко реда су покорно чекали ако су видели Розу. Оне који су ипак покушавали да узму преко реда она је хватала за косу и уз општи смех водила уназад на крај реда. Пружање отпора је било више штетно јер се Роза увек тукла до победе, уопште не марећи о сутрашњем дану. У затворима постоји посебан жанр писања писама-молби у манастире где се обавезно наводи «спаси вас, Господе», «Христа ради», «сестре у Христу» и други православни изрази. Преко њих траже бомбоне, чај, средства за хигијену. Некоме је то заиста потребно, а за некога то постаје као неки спорт. Да су коверте бесплатне, писма из затвора би затрпала манастире. Признајем, и ја дајем затвореницима адресе манастира кад они траже. Осим свег осталог, манастири шаљу и духовну литературу. Пошто писма углавном пишу они који нису верници (верници се ипак стиде), књиге они одмах дају у библиотеку храма. А пошто место у библиотеци није безгранично, после морам да их износим у торбама. А после и да размишљам, шта да радим са њима. Нешто сам морао и да палим јер су и остале библиотеке препуњене и није више било места за књиге.
За време гулага живот и смрт затвореника су често зависели од пошиљака изван затвора. Сада затвореници не умиру од глади и немају скорбут, а у нашем затвору добро кувају – јео сам! Али ипак и данас у савременим затворима пошиљке доста олакшавају и украшавају живот. Затвореник без пошиљака се осећа као сироче. За седам година казне Роза није добила ниједну пошиљку и писма-молбе није писала, иако је имала разлога. Нису је примили због осакаћених прстију да ради у кројачкој радионици, где су затвореници имали релативно добру плату. Остало јој је да ради «на нафталину» – у споредној производњи са малом платом. «Нафталинска» плата је била довољна да пушач само купи цигаре. А те минуте слободе Роза, као и већина затвореника, није могла да пропусти. Плата би била већа без одбијања за храну и комуналне трошкове. Како кажу месни сатиричари, лежимо у затвору о свом трошку. Слати писма по манастирима са таквом платом је било ризично. Не зна се сигурно, да ли ће стићи пошиљка, а на 43 рубље (цена коверта у затворској продавници) се могло бар нешто купити. Мада ко зна, можда је последњи Розин светли део било дубоко поштовање према Цркви које она није хтела да квари лукавим писмима.
Кратко време пре ослобођења Роза је ипак послала писмо у манастир и пошиљка је заиста стигла. Дуго јој је требало да стигне и Роза, која се није нешто надала, већ је заборавила о свом писму. Кажу да кад су јој рекли да иде да преузме пошиљку, она је радила «на нафталину» и рекла је да је то немогуће и отерала је човека који је донео добру вест. Није она веровала да је пошиљка стигла, а одлазак по њу (у условима затвора – 1 сат тамо и 1 сат назад) је губљење наизглед мале, али довољне количине новца. После су је натерали да иде по пошиљку. Цео затвор је сазнао да је Розалији стигла пошиљка. Она је ходала срећна, осмехивала се једним зубом и свима причала како прво није веровала, а после је поверовала, и да је пошиљка била богата, и наводила је све шта има у њој. Да коначно изненади слушаоце, она је дизала рукав и показивала бројаницу коју је носила на руци уместо наруквице. Било је то смешно, али се нико није отворено смејао јер је то била Розалија Дрвосеча. Слаткише је она појела са другарицама које су биле исте као она, књиге је дала некоме да однесе у храм. Сама тад у храм није дошла.
Даље цитирам старешину нашег храма: «Око два месеца после добијања пошиљке, већ пре самог ослобођења, Роза је изненада дошла у храм. Нико се не сећа да се то дешавало претходних 7 година. Посматрам крајем ока да не уради нешто у светом храму. Стоји Роза код прага у чарапама, под је у храму дрвени, чизме је изула, тапка у месту и не зна шта да ради. Досетила је да треба да се прекрсти. Не може да стави три прста заједно па зато се прекрстила скупивши све прсте. Да смањим напетост, дајем јој свеће. Свеће су код нас бесплатне, али лимитиране. Затвореници воле да пале свеће. Чим си дошао у храм, треба обавезно да запалиш свећу, јер иначе си као џабе долазио. Трошимо доста свећа, зато морамо да их сечемо на кратке – и свеједно не стиже. Зато осим нових свећа које су у паковању, предавачи нам доносе већ коришћене свеће. Оне које нису сагореле у храму, чистачице их скупљају и остављају за прераду. Скидам опаљени фитиљ и то лепо испада.А другачије неће бити довољно свећа.
Обично дајем свакоме по две кратке свеће – за здравље и за покој душе. Али сад је изузетан случај. Дала сам Рози три несечене свеће, утолико пре што ће опећи њене прсте кратким свећама. А и бојим се да је наљутим. Почела је да их пали, да ставља. Згрчени прсти не раде како треба, свеће стоје криво, восак капље на све стране. Обично на то пазим и грдим ако капље. Али сад ћутим, мислим, нека капље, после ћу обрисати.
Поставила је свеће и пришла икони Спаситеља. Стала је два метра од ње, као да се боји да приђе ближе и почела је говорити што тише. А тихо не уме да говори, свеједно се чује. «Ево, дочекао си. Дошла сам. Знаш зашто нисам долазила. Знаш о мојим тешким греховима. Извршила сам убиство, и са мушкарцима… Хоћеш ли ме прихватити? Да ли ћеш дозволити да приђем? Па дозволи…»
Нисам могла да верујем својим ушима – задњих седам година нико није чуо од Розе добру реч, а сад као да је дете причало. Глас је промукао, као код шумског духа, а интонација је дечја, жалосна. Главно је да тачно знам да се она не прави, не говори мени. Понекад се дешава да се жене моле привидно, то одмах пара уши. А Роза је груба жена, али директна, не уме да буде лукава. Она руководству истину прича у очи, а ја сам за њу нико и ништа. А у храму смо само она и ја. Али није чак ни то битно. Главно је да то она прича тако, као да је Бог овде, као да Га стварно види, а Он јој одговара! Било ми је страшно. Чак сам погледала тамо, као да сам хтела тамо да видим живог Бога.
После је она клекнула и загрлила ножице налоња, исто као што грле ноге, и замолила је Господа да јој помогне после ослобођења, јер нема куда да иде, нема рођака, нема где да живи, а зима је већ. Замолила је да буде топло тамо где ће она бити, јер зими мрзну и тамо у затвору, и да има шта да једе. И још да има посебан кревет. Више јој ништа не треба.
Никад нисам волела Розу, али ту су ми сузе наврле на очи. Као да је био приказан цео њен несрећан живот, а са њим и мој.
Неко време је Роза седела, плакала, а после се обула и отишла. Отишла је као да је то нешто обично да разговараш са Богом, као да је овде говорница.
И све до вечери сам размишљала: да ли се онда треба молити Богу као Роза? Онако, да ти подиђу жмарци на леђима? Ако искренно, навикла сам на храм не само у добром, него и у лошем смислу. Понекад долазим као на посао, као што долази на посао рачуновођа или библиотекар. Грдим парохијане. А после Розе сам неколико дана јако осећала светост нашег храма и имала јаку веру. Наградила ме је Роза.
Ускоро се завршила Розина казна и она се ослободила. Како се она снашла, где живи, чиме се бави – то нисмо знали. Али смо добро претпостављали, ту не треба да будеш паметан. Обично жене са таквим стажем се придружују бескућницима или алкохоличару са станом. Наравно, почињу да пију, па их туку, искоришћавају, протерују и све тако даље. У бољем случају их опет чека затвор, у горем – умиру због алкохола, ножа или хипотермије. Наравно, постоје и друге варијанте: посао, породица и тако то, али онда алкохоличар треба да уопште не пије алкохол. Ако попије барем 50 мл – готово је. Опијање и потпуно губљење људског облика за 24 сата. А како да не попијеш ако си само сањао флаше седам година? Како је једна рекла: кад сам се задњи пут ослободила, дошла сам само до пумпе. До кафића на друму. Тако да седи сад негде наша Роза поред храма, плаши парохијане мирисом алкохола и проси.
Молила сам се за Розу, кад сам је спомињала, а након пар месеци у затвор је стигло писмо од ње. Испоставило се да је све другачије. Она безбрижно живи и ради у центру за помоћ бескућницима. Званично ради у кухињи, а центар јој је дао собу да живи, исто тамо се и храни. Више уопште не пије: тамо је забрањено, а и она не жели. Сасвим је задовољна и захваљује се Богу. Тог дана кад је Роза изашла ла из затвора, на вратима ју је чекао добар самарићанин из тог центра. Дошао је чак 150 километара из града Самаре по њу. Како се то десило, да ли је писала тамо или како већ – она није причала. Али наше колективно искуство – а овде смо сви људи са искуством – писао или не, али се баш ретко дешава да као по министра пошаљу кола по инвалида који је одлежао казну у затвору за алкохоличаре због убиства.
Искрено, не знамо за такав случај».
Цртежи Јекатерине Ројз
Аутор чланка: Седмицин Георгиј