Ишла сам у храм од свог детињства, са родитељима. Али до пубертета никад нисам постављала Богу «оштра» питања. Негде до тринаесте године уопште нисам схватала да се некако разликујем од других. Можда се то десило зато што су ме родитељи несумњиво волели, њихова љубав је као ваздух покривала собом све и све обавијала. Али ипак нисам била иста као моји вршњаци.
Церебрална парализа – ту дијагнозу су ми поставили још у детињству. Моје стање се јако погоршало после периода активног раста. Толико да сам могла да се крећем само у инвалидским колицима. Прогнозе лекара нису давалe наде. Морала сам да престанем да похађам школу, те су наставници долазили мени кући. Родитељи су радили, а ја сам много времена проводила у самоћи. И тад сам почела да питам Бога: «Господе, зашто си такав према мени? Па видиш да моје тело не ваља за живот на овом свету? Шта могу, Господе? Ваљда се човек рађа да буде нечему користан. А ради чега сам ја овде? Да ме воле мама и тата, зар је то све? Ако сам ти потребна, покажи ми, где и како, јер иначе је све бесмислено».
Ваљда је то био крајњи ниво очаја. И одједном сам схватила: «Превише много мислим на себе, треба да погледам око себе и да размислим како могу некоме да помогнем». Тако сам почела да будем волонтер на Интернету – да шаљем информативне поруке у групама за скупљање средстава за лечење деце. И једном сам упознала породицу малог Јелисеја.
Тата Јелисеја је свештеник, отац Артемиј. Њихова породица живи у Ставропољском крају. Сећам се своје прве поруке, која је била написана на дечји начин: «Зовем се Ксјуша, могу ли Вам помоћи?» И добила сам договор од мајке Ане: «Здраво, сунце моје! Шаљем ти благослов од оца!». Нико од нас тад није мислио да ће од те поруке настати вишегодишње пријатељство које нам је свима било толико потребно.
Од тог тренутка се појавио смисао мојих дана. «Господе, некоме сам потребна». Уз помоћ добрих људи смо скупили неопходну количину новца за лечење Јелисеја, а у мом животу су се паралелно појавили лекари који су се решили да ме оперишу и да ми помогну да се рехабилитујем. То је био тежак период, било је болно и страшно, али… исто толико је било и среће, и безграничне сигурности да ме Господ неће оставити, а ја сам била спремна да учиним све да се некако дигнем на ноге, јер од тада сам осетила обавезу да се сретнем са мојим пријатељима.
Прошло је већ много година, а ми се и даље дружимо. Долазимо једни код других у госте и радујемо се том дару пријатељства и дубоке везе које нам је послао Господ. Да, моја болест је неизлечива, али сам се ипак дигла на ноге уз Божју помоћ. Чак су се и лекари зачудили. Мислим да се то не би десило, да тад, кад сам пролазила тај дугачак пут, нисам осетила да сам некоме јако потребна.
Јелисеј је дечак небеско-плавих очију, који није само моје срце «проширио» и научио да воли, већ и срца многих других људи, свих који су били и остају уз њега.
Његова болест је исто неизлечива, и његово тело је, по земаљским мерилима, нејако и немоћно, али он уме да воли, уме да буде уз Бога, а Господ је увек уз њега. И то је много важније од физичког здравља.
Главно је да се не бојите да постављате Богу питања, а ако вам се чини да сигурно никоме нисте потребни, питајте Бога – Он ће обавезно одговорити.
Аутор чланка: Хајсанова Ксенија