„То је љубав!“ тако се зове специјални пројекат часописа „Фома“, у ком се свештеници и њихове супруге сећају тренутка који је заувек преокренуо њихов живот.
Јереј Климент Нехамаjа, православни свештеник у граду Чандрапур, Индија
Она је била кћерка наших комшија. Наше куће су стајале тако близу једна другој, да сте могли чути о чему се код комшија разговара. И онда је једном Екатерина (то име је добила касније на крштењу) пришла мом брату и замолила га да јој исприча… о Христу и хришћанству.
Знала је да наша породица исповеда ову чудну и за већину Индуса неразумљиву религију. Били смо англиканци, мој брат је чак био англикански пастор. Касније, 2012. године, он ће открити истинитост православне вере – најпре за себе, а потом и за целу нашу породицу. Ову дугу и компликовану причу о нашем преласку у православље већ сам причао за часопис „Тома“.
Фото: Saurabh Chatterjee/Flickr/CC BY-NC-ND 2.0
Цела наша породица би се сваке вечери окупљала и певала хришћанске песме, а она би нас слушала. Често би са мојим братом дуго разговарала телефоном о религији. Као што се може приметити, ја се у овој причи скоро уопште не појављујем. Кажем – скоро, зато што је брат користио моју SIM картицу за позиве – тако би разговор био бесплатан. Ситница која ће касније добити огроман значај.
Била је 2013. година. Катја је, као и цела наша породица, до тог тренутка већ прешла у православље. И онда je једнога дана она изненада испричала мом брату како родитељи желе присилно да је удају за Индуса, па је затражила помоћ од нас. Дуго смо размишљали и одлучили… да је украдемо! Изнели смо јој наш план да је одведемо у иностранство и она је пристала.
Купили смо црну исламску одећу. Одређеног дана она је требало да дође на одређено место, а тамо је већ чекао аутомобил. Напустила је кућу као и обично, поздравила се са свима… и неколико сати касније „неочекивано“ се нашла у другој земљи. Финансијску помоћ јој је пружила моја породица, као и наш познаник, православни свештеник из Русије. Тамо је остала свега неколико дана. Схвативши да није безбедно да буде сама у иностранству, вратила се у Индију и настанила се код једне православне породице, наших добрих пријатеља, који су живели у другој индијској држави.
Али, вратимо се дану када је Катја побегла од куће. Дошло је вече, њени родитељи су почели да се брину. Свима телефонирају, траже је. Дошли су и код нас, а ми се правимо да ништа не знамо, уздишемо и кажемо: „Да, страшно је што је нестала!“ А у међувремену је мој брат стално био у контакту с њом и чинило се да је све под контролом. Међутим, направили смо једну грешку – она је оставила своју картицу код куће и родитељи су је убрзо пронашли. Прегледали су историју позива, видели да је често звала мог брата, али је картица била регистрована на моје име!
Ноћу су почели да ме позивају њени рођаци. Узео сам бројанице и молио се – био сам јако уплашен. Позвали су ме да дођем код њих и засули ме питањима о томе где је она. Ја сам све порицао. Пустили су ме, али су рекли да ће сутра отићи у полицију и да ће тамо учинити све да признам. И заиста, следећег јутра ме зову из полиције и позивају ме у станицу. Нисам знао шта да радим…
У то време моја мама је радила као медицинска сестра и у болници је испричала о проблему који имамо. Њен колега ју је посаветовао да се обрати једном његовом познанику за кога је рекао да би нам могао некако помоћи. Када смо дошли код њега и испричали му о породици која нам прети, пристао је да оде са нама у станицу. На путу до полиције зове ме комшија, ја се јавим и чујем: „Буди опрезан, њени родитељи су унајмили плаћеника да те убије.“ Глас у слушалици је рекао чак и име убице. Одмах сам све препричао брату и нашем новом познанику. Оно што је наш познаник рекао, погодило ме је као гром: „Ах, па ја га познајем и одавно га тражим! Како је добро што ћу преко вас најзад доћи на њега.“ Наш тајанствени пријатељ је обавио неколико телефонских разговора и рекао да ће се проблем ускоро решити.
Како смо касније сазнали, наш нови друг био је један од главних бандита у граду. Одавно је желео да се обрачуна са оним убицом који је ангажован специјално за мене. Када је убица сазнао ко га тражи, истог часа је нестао, у граду га више нису видели. Када се све ово открило, били смо у шоку – раније нисмо могли ни да замислимо ко је та особа која ми је буквално спасила живот.
Али ни то није све. Испоставило се да су Катјини родитељи, да би ми се осветили, унајмили … црног мага! Суседи су нам предложили да се обратимо другом, „белом“ магу, али, како смо тада већ били прешли у православље, одговорили смо им: „Ми смо православци, и зато тражимо помоћ и заступништво само од Господа Исуса Христа“. Цела породица је сваког дана читала Псалтир. Чинило се да је свака реч написана баш о нама и за нас, у сваком стиху смо проналазили утеху од Бога.
Али у полицијску станицу смо ипак морали да одемо. Тамо смо схватили да су Катјини родитељи подмитили полицију. У соби за саслушање доживели смо право психолошко злостављање, а моје жалбе због њихових претњи нико није имао намеру да уважи.
Сатима су ме мучили једним истим питањима, али сам стално понављао да ништа не знам. Тада су предa мном почели да туку неке људе, говорећи да ће се и мени исто догодити, ако не кажем истину. „Ти си следећи“, рекао ми је један полицајац.
Видео сам другог како иде по палицу. Следио сам се. Али он још није успео да се врати, када изненада неко од запослених рече да је шеф полиције дошао у ванредну инспекцију. Морали су да га дочекају. „Губи се“, добацише ми разјарено, јер је моје хапшење било незаконито и могло је да наљути њихове претпостављене.
Тог дана ме је Господ поново спасао! Али сам још читаву недељу дана морао да долазим у станицу и седим тамо до вечери. Ово исцрпљујуће ишчекивање, неизвесност, коришћено је као техника да ме сломе и да почнем да говорим. Није било ни хране, ни воде, само је брат увек био ту, и то ми је давало снагу.
Узели су ми пасош, што је такође незаконито. А баш тад сам имао авионске карте за Тајланд, где је требало да добијем препоруку за упис на духовну академију у Русији. И како ћу сада да одем?
Посетили смо једног адвоката и испричали му целу причу. Пристао је да помогне да ми се врати пасош, али нас је упозорио да наш проблем никада не називамо верским: „Реците да сте се заљубили, јер у таквим случајевима држава чак и помаже“. Шта ћу, морао сам да пристанем. Пасош ми је на крају крајева враћен.
Прошло је 15 дана. И Катја се вратила у наш град – била је веома узнемирена што је изазвала наше породичне невоље и није могла даље да се крије. Бојала се да би њено даље одсуство могло изазвати још много страшних ствари…
Одмах по повратку родитељи су је пронашли и затворили у кућу. Међутим, није прошло ни месец дана, она је по други пут, сада већ сама, побегла од њих. Позвала је мог брата јер није имала појма шта да ради даље. Одлучили смо да ја одем код ње на аеродром, и заједно са њом да одлетим у главни град Индије, Њу Делхи.
У Њу Делхију постоји организација која помаже паровима да буду заједно, уколико се њихови родитељи противе тој вези. Тамо смо се и упутили одмах по доласку.
Сјајно смо одглумили несрећни пар, попут правих холивудских глумаца! Представници те организације су послали писма Министарству унутрашњих послова, полицији, Катјиној породици. У писмима су јасно ставили до знања да смо она и ја сада под надзором и заштитом. Од нас су тражили да потпишемо гомилу различитих папира. Тек тада смо сазнали да је један од њих био и уговор о склапању брака. А ја уопште нисам имао намеру да се женим.
„Шта? Како? Зашто?“, били смо збуњени док смо у рукама држали венчани лист. А у организацији која нас је заштитила, рекоше: „Па требало је да знате! Зар нисте због тога и дошли овамо?“ Што је урађено, урађено је, нема повратка.…
Катја је из Њу Делхија отишла у индијску државу Карнатака, код наших православних познаника, како би могла да почне да ради и живи мирно, исповедајући хришћанство и не плашећи се прогањања. А ја сам ипак успео да одлетим на Тајланд. Тада сам са олакшањем одахнуо: „Најзад је готово!“
Остао сам на Тајланду скоро месец дана, добио препоруку и вратио се у Индију, а годину дана касније отишао сам да студирам на Санкт-Петербуршкој духовној академији. Све време сам мислио о томе како је она сама у непознатом граду, међу туђим људима. Стално смо писали поруке једно другом, јер тада још није било могућности за видео комуникацију. Све је то трајало годину дана.
А кад су на академији сазнали да сам ожењен, сви познаници су почели да ме прекоревају: „Схваташ ли ти да је она тамо сама, да пати! Ти си хришћанин, не можеш је напустити, мораш нешто да смислиш.“ У почетку сам се опирао, јер је мој задатак био завршен – она је слободн и безбедна. Али на крају сам попустио. Да се радило о некој другој девојци, тешко да бих се сложио, али Катја ми се заиста допадала, и тога сам био све више свестан.
Са мамом и братом сам се чуо скоро сваки дан, разговарали смо о томе шта бисмо могли да предузмемо. Катја се, иначе, још 2014. године преселила у кућу мојих родитеља, јер у Индији девојка не може да живи сама, а у њеном случају то је било посебно несигурно. Пошто је на папиру она била моја законита супруга, њена породица није могла ништа да јој учини, мада је била у непосредној близини,. Моји познаници су нам помогли да престанемо да се колебамо: добро смо се познавали и разумели ситуацију, па смо одлучили да коначно постанемо права породица.
Разговарао сам са владиком Амвросијем (Јермаковим), који је у то време био ректор наше академије, и он нам је дао благослов за венчање, чак је пристао да нас венча у Петербуршкој духовној академији. И тако смо се у јануару 2016. венчали и почели да живимо као прави супружници, и ја још увек не престајем да благодарим Господа за то.
Док сам био на Академији, Катја је живела у Индији са мојим родитељима. У Русију је долазила свега два пута: на венчање и на дан моје хиротоније.
Када сам дипломирао на Академији, вратили смо се заједно у Индију да бисмо тамо служили Господу и проповедали јеванђеље. Катјини родитељи још увек не желе да успоставе везу са нама. Полако су почели да нас позивају на ручак или у шетњу у град, а суседи би нас увек упозоравали: „Не идите, то је опасно“. Они и даље не могу да се помире са нашим избором. Али, одавно смо им опростили.
Екатерина, супруга оца Климента
Моји родитељи су Индуси, али су ме дали у англиканску школу. При школи је био мали храм у који сам почела да одлазим кришом од родитеља. У почетку је то било само из радозналости. Знала сам да су сви у Климентовој породици хришћани, па сам одлучила да их питам о Христу који ми није био познат, и о Његовој кући која ме је толико привлачила после школе.
Редовно сам се чула са Климентовим братом Поликарпом, који је тада још увек био англикански свештеник, и он ми је причао о хришћанству. Могли смо да разговарамо сатима! Наравно, ти разговори су били тајна: у индијској породици кћерка нема потпуну слободу, она је у потпуности подређена оцу или старијем брату. Била сам у обавези да исповедам хиндуизам, али што сам више сазнавала о хришћанству, то сам мање истине видела у религији својих родитеља.
Временом сам схватила да желим да будем хришћанка. Мене је тајно, изван града, крстио православни свештеник. Он је дошао у Индију управо због Климентове породице, како би они кроз Свету тајну Миропомазања могли прећи у православље, о чему су дуго сањали.
У почетку сам покушавала да поштујем спољашње ритуале хиндуизма, тако да родитељи нису ништа сумњали, а у души сам се молила Христу. Али временом је постајало све теже. Престала сам да одлазим у хиндуистички храм. Код куће сваки Индус има малу кућну „цркву“ за свакодневну молитву, а ја сам то место почела да избегавам. Индијске породице су веома конзервативне, поштују традиције, посебно верске. Кћерка се мора понашати беспрекорно како би сачувала породичну част. Баш зато је моје „чудно“ понашање прво узнемирило, а затим и наљутило родитеље.
Почеле су псовке, па чак и батине. Забрањено ми је да наставим школовање. Ја сам само ћутала. Говорити о томе да сам тајно променила вероисповест било би просто страшно. Једном су родитељи пронашли моју Библију коју ми је дао Климентов брат, пошто ју је претходно, из предострожности, уметнуо у корице речника. Тада је откривена истина.
Поцепали су књигу и рекли: „Ако се не одрекнеш свега тога, удаћемо те.“ А удаја је код Индуса значила само једно – потпуни губитак слободе. Моја породица је била имућна, па су ме просили многи, међу њима и прави милионери, а ја сам их све одбијала. Родитељи су кључали од беса!
У једном тренутку смо Поликарп и ја заједно одлучили да морам да побегнем од куће. Отишла сам прво у иностранство, а затим се вратила у Индију и настанила се код православне породице у једном далеком граду. Нисам могла ни да претпоставим какве страхоте су задесиле Климента и његову породицу због мене! Чим сам сазнала за ситуацију са полицијом, одлучила сам да се вратим кући, како не бих изложила Климента ризику. Из полицијске станице, у којој сам затражила помоћ, родитељи су ме одвели у кућни притвор.
Мислила сам да је све готово, да више никада нећу моћи да живим срећан живот у Христу. Никада нисам била сама, јер ме је стално чувао неко од рођака. Али након петнаестак дана добила сам прилику да побегнем. Послали су ме у госте код рођаке која је била на мојој страни. „Слушај, имаш пет минута, док ја спавам, да побегнеш одавде“, предложила је, а ја сам са радошћу прихватила.
Појурила сам право на аеродром. Одатле сам, потпуно збуњена и веома узнемирена, позвала Поликарпа: „Молим вас, учините нешто, било шта, јер сам напустила кућу.“
Аеродром је био сигурно место, јер тамо има пуно обезбеђења, али и та сигурност је била релативна. Заједно са Климентом, који је дошао код мене на аеродром, одлетела сам у Њу Делхи. По савету његовог познаника, адвоката, обратили смо се агенцији за заштиту младих парова. Тамо су, потпуно неочекивано, регистровали наш брак, иако између мене и Климента није било ни искре заљубљености!
Након тога смо отишли свако на своју страну. Ја сам се уселила код познаника, код једне православне породице у Карнатаки, где сам нашла посао и коначно могла слободно да исповедам православље. Знала сам да се Климент спрема да се упише на духовну академију у Русији, знала сам за сва његова путовања.
Одједном ми је било тешко да схватим да он и ја можемо бити само пријатељи, јер је наш брак фиктиван, а о правом браку није било говора. Схватила сам да је он био тај кога сам видела као свог мужа, мада је то било само у мојим сновима. Био је истински верник и то ми се јако допадало. Осим тога, претрпео је толике муке, а све због мене и моје породице. И како је стоички подносио све то! Тек тада сам осетила колико га волим.
Вест да он жели да се венчамо била је за мене невероватна срећа. Одмах сам се спаковала и дошла у Русију, у Санкт-Петербуршку духовну академију. Сећам се тог дана као да је данас – 24. јануара 2016. Тада смо се везали брачним везама на Небу.
Отац Климент ми је дао живот – нови, слободан, срећан живот са Христом и у Христу. Захвална сам Богу за све што нам се догодило. Да није било свега тога, можда ми данас не бисмо били заједно?
При уређивању публикације коришћене су фотографије преузете са друштвених мрежа мисије („Дело апостола Томе“ група јавне подршке православној мисији у Индији Напомена редакције часописа „Тома“).
Припремила: Анастасија Спирина
Аутор чланка: Анастасија Спирина