Пореклом је Холанђанка, иако је рођена у Индонезији. У младости се преселила у Лондон. Православље је примила 1977. године, када је стажирала у Москви. Са митрополитом Сурожским Антонијем разговарала је о могућности пресељења у Русију и седам година чекала његову одлуку. Дао је сагласност када је видео да има довољно снаге. Сада Фредерика де Грааф ради у Првом московском хоспису са људима који умиру. Разговарамо са њом о смрти, о љубави и о људима које је упознала током 12 година службе на овом месту.
Док су умирали
— У једном од разговора митрополит Антоније је навео речи француског филозофа Марсела: “Рећи човеку ‘волим те’, значи рећи ‘ти никад нећеш умрети'”. А како Ви разумете њихово значење?
— Мислим да, ако је у питању права љубав, онда је тачно, тако је. Ако је реч о Божјој љубави према нама, такође је тачно, наравно. Тада те речи значе: бићемо заједно у вечности. Али није сваком дато тако да воли. Наша љубав … она је најчешће прилично себична. Помешана је са другим осећањима, ми желимо од друге особе нешто за себе: подршку, заштиту, поштовање… Често кад кажемо “волим те”, заправо кажемо: желим да те поседујем као своју имовину. Волети, а притом не желети ништа за себе – за то морате бити у стању да се дајете. Без Бога ми то не умемо, јер … без Бога је превише застрашујуће.
— Радите у хоспису… Да ли сте овде имали прилику да видите примере љубави коју је описао Марсел?
— Јесам. Мислим да се то овде чешће среће него у свакодневном животу. Када човек стоји пред нечим узвишеним, пре него што пређе у вечност, маске често падају, лаж нестаје. Овде човек може постати природнији, искренији. Видела сам такву љубав код тинејџера. У друштву их често грде, а ја им се клањам. Знате, они, док умиру, уопште не размишљају о себи, не мисле на то како их боли, како би желели да живе, а неће живети. Они размишљају само о томе како мама пати, како ће даље сама. Мислим да је то права жртвена љубав. Видела сам такву љубав и код мајки чија деца су умирала, и код старијих људи који су проживели заједно 60 година, и код младих, који, када воле, пуштају човека, не задржавају га у овом животу ради себе.
— У ком смислу – не задржавају?
— Сећам се, имали смо мушкарца средњих година који је веома волео своју жену, назовимо је Ана. Напорно је радила и није могла стално бити с њим. Али када је већ умирао, она је дошла и седела поред њега. Видело се да осећа кривицу. А он се, већ полусвестан, придигао и тако полуседећи, полулежећи гледао у њу. И осећао је такву бол због тога што је њој тешко… Нисмо могли ничим да му помогнемо, лекови против болова нису деловали, јер је узрок његовог стања била душевна патња, а не физичка бол. Ана је дуго, веома дуго седела са њим. И он није хтео да легне, и није могао да се смири. А она никако није могла да га пусти – мучила ју је кривица. Седела сам поред њих, видела шта се дешава… Одлучила сам да јој испричам сличну причу, причу о жени која је умирала, а муж је није пустио, и због тога се она мучила. Није могла да умре док је он није пустио. Ана ме је ћутке слушала. Отишла сам кући, а она је остала. Те ноћи је њен супруг умро. Кад сам била на сахрани — ретко одлазим, али овога пута јесам — пришла ми је и рекла: “Сећате ли се, испричали сте ми причу… Усред ноћи одједном сам схватила да се ради о мени. И онда сам могла да кажем мужу: сада те пуштам. Био је без свести, али је све чуо. Након тога, коначно је легао. Те ноћи је умро.”
Знате, често се дешава, толико често да могу да причам о томе, да, на пример, жена седи поред мужа, никако не може да га пусти, а онда изађе на минут да попије кафу — и у том тренутку он умире. То није њена непажња, то не значи да је учинила нешто погрешно. Напротив, мислим да је чекао да, док његова вољена није ту, он оде. Дешава се да је превише болно умрети ако су поред вољени који те држе својом љубављу. Често, притом, рођаци осећају кривицу: да смо у том тренутку били у близини, он не би умро… али то није тако. То што је вољена особа отишла без нас, то је њен последњи дар нама, да нам не буде превише болно.
Топлина и нежност којом окружујемо особу много му помажу и олакшавају патњу. Али наша љубав може и да гуши… када особа пати, а ви је волите, можете јој рећи: да, боли ме, али сада је вероватно боље да пређеш у вечност него да још два дана живиш овако. А има и људи… када питам: да ли желите да он и даље живи ради вас, иако ће патити? они одговарају: да. И он пати због тога, због те везаности између човека на самрти и његових најмилијих. Често човек не може да оде док његови најмилији не буду спремни да га пусте.
— Причате о таквим стварима… могло би се тврдити да особа умире када њен мозак престане да ради. Какве везе имају рођаци, љубав, “пуштам-не пуштам”…
— …и где је ту рационално објашњење? Нема га. Да смо само тело… али ми смо и тело, и душа, и то је једна целина. Чак и особа у коми све чује.
Знате, најупечатљивије што видим је када мама може да пусти своје дете, како више не би патило. Сећам се једне маме која је седела поред сина и певала му његове омиљене песме док је умирао. Гледала сам је са сузама. Човек може имати такву храброст, такву сабраност — да пева ради свог детета, да би му било мало боље, да би се умирило…
— Да ли је она знала шта се дешава?
— Да, наравно. То и јесте невероватно. Знате, једног дана код нас је умирао петогодишњи дечак, а његова мама је била трудна. Он је лежао у несвести, а она и ја смо седеле поред њега. И одједном је отворио очи, погледао у плафон, а његове усне су се померале. Тако је пола сата разговарао са невидљивим светом. Гледале смо га, обе устрептале… насмејао се и очи су му биле сасвим другачије, то више нису биле очи дете које пати, већ блиставе очи. Онда је поново изгубио свест. Мама је остала с њим, а ја сам напустила одељење и вратила се пола сата касније. Били су то тренуци пре његове смрти, његове последње минуте. И чула сам да је, када је дечак умро, његова мама врло тихо рекла: “Хвала ти, Господе.” То је био једини пут у целој мојој медицинској пракси да чујем да је нека мама то рекла. Као да је кроз његове очи видела невидљиви свет са којим је он разговарао и видела да је њеном детету тамо добро. Увече смо дуго седеле овде, и она ми је испричала да је оног тренутка када сам отишла рекла сину: “Ако си сада са милом Богом, онда Га узми за руку, пустићу те.”
Крик против смрти
— А да ли је особа увек толико дубоко свесна шта се дешава када умире, или када некога пушта да умре? Да ли сте виђали и људе који се питају – зашто баш они, зашто баш њихови најмилији, и криве Бога и оне око себе?
— То се често дешава. Када је вољена особа управо умрла, његови најмилији могу вриштати од бола и у том тренутку из њих говори управо бол. У том тренутку они могу рећи чак и да више не верују у Бога. Али то није крик против Бога, то је крик бола, крик против смрти.
Имали смо такав случај. Момак од 22 године је умирао, а његова мама никако није желела да прихвати ту чињеницу. Њему је било веома тешко, знао је шта га чека, али она није желела да разговара са њим о томе, и забранила је то и нама. До саме његове смрти била је попут санте леда, није могла ни да га додирне. Али, када је умро, она је одједном почела да га мази. И тако је вриснула, заорио се цео хоспис… викала је да не верује у Бога Који је могао да дозволи да њен син тако пати и умре. Био је то врисак силног бола. Владика Антоније је рекао да је у таквим тренуцима потребно само бити поред човека. Ништа друго не можете учинити. Не треба пружати утеху – то је немогуће и неприкладно. Особа је у афекту, емоције су снажне, неће вас чути. А шта му и можете рећи, ако не знате како је то – изгубити сина… само треба бити у близини и ћутати. Или оставити човека самог, ако он то жели.
— Зашто људи тако различито доживљавају одлазак вољених?
— Не знам. То може бити у вези са унутрашњом зрелошћу особе, а може да зависи од њене вере или животног искуства. Виђала сам старе људе који су прошли кроз два светска рата, кроз револуцију… Они су имали мир. Прихватали су смрт као део живота. Када особа тако вришти, то може бити зато што никада раније није мислила да ће и она умрети, да је смрт део њеног живота. Све док људи не размишљају о томе, док не прихвате чињеницу сопствене смртности, неизбежно ће живети у страху, плитко, биће “жртве судбине”, викаће: “Зашто? Био сам добар човек, зашто умирем?, уместо да прихвате смрт као чињеницу и науче да живе истинским животом, да живе у садашњости, чврсто на својим ногама, стопроцентно. Тада сваки поступак и догађај имају другачије значење и може се живети са радошћу. Нажалост, мало људи то може … Иако једино што са сигурношћу знамо о себи јесте да ћемо умрети. Или, према владици Антонију, да сви болујемо од смртоносне болест.
— Да ли сте видели људе који су се мењали када су то схватили?
— Да, и често би се мењали управо захваљујући болести. Многи би говорили о новом схватању смисла живота. Сећам се сада младе жене, имала је рак дојке. Рекла ми је да је била веома груба особа, да је хтела да пије, да се проводи, захтевала је од мужа да више зарађује… И одједном је схватила да уопште не иде у добром смеру. Тада је рекла Богу: уради шта год хоћеш, само ме заустави. Убрзо након тога добила је рак дојке. Блиставих очимју ми је рекла: “Потпуно ми је јасно зашто сам се разболела. Са болешћу сам постала другачија, постала сам боља, мекша, разумем због чега је то било потребно.” Два – три месеца касније отишла је кући, на југ, где је и умрла. Али она је већ била сасвим друга особа. Њена душа је била на неки начин излечена.
Видети човека
— Дубоко сте посвећени људима. Да ли то захтева посао? Или је то ваша жеља?
— Ја сам рефлексолог, иако радим без игала, прстима. Пацијентима ова терапија пружа, пре свега, физичко олакшање. А за мене је овај посао добар, јер могу да седим са сваком особом четрдесет пет минута док слушам пулс и постављам дијагнозу. Дуго седим. Они проучавају мене, а ја њих. То је врло близак контакт без речи у којем почињете да осећате шта се дешава са човеком. Људи су често поверљиви. Ја од њих не захтевам ништа, само их слушам. Они се отварају, не одмах, наравно, и не увек, само када то желе. Али осећају, између осталог и кроз додир, да су ми важни, да ми значе. Тада се могу опустити. Зато често кажем лекарима и медицинским сестрама: ако сте са болесницима, најпре будите с њима као човек са човеком, а не као лекар са пацијентом. Важно је чути шта се дешава код човека у души, научити нешто о њему. Не само о његовој болести, већ о њему самом. На крају крајева, свака особа је јединствена, свака има своје властито животно искуство.
— А опет, владика Антоније је говорио колико је важно управо видети човека…
— Да, управо видети суштину, лик Божији. Препознати да је пред вама јединствена и заиста важна особа и дати јој то до знања без речи — својим лечењем или чак само погледом. Очима се много тога може рећи.
Једном је код нас лежала млада жена, и све јој се овде толико свидело, рекла је: како су сви љубазни, нежни, овде нема грубости, и тако даље. А онда је додала: али то је све механички. И мене је то јако погодило, јер… да, можете се механички осмехивати, механички све исправно урадити, дати инјекцију са осмехом… А притом не видети човека, не гледати га са истинском бригом, не дотаћи га са поштовањем.
Владика је још говорио да је људима најпотребнија тишина, ћутање, али још више од тога им је потребна наша вера. И то не на речима. Важно је да они то освесте, да осете да постоји особа која и сама чврсто верује да постоји живот после смрти. Уопште није обавезно с њима о томе разговарати. Мислим да је са људима који умиру веома важно напросто ћутати и бити ту. Морамо схватити да наше сопствено стање веома утиче на расположење другог човека. Може му бити лакше или, напротив, теже, због онога чиме ми зрачимо.
То важи и за рођаке, јер они каткад пате више од самог пацијента. Рођаци се суочавају са својом беспомоћношћу и њихова узнемиреност прелази на болеснике. И наш задатак је да и њима такође помажемо и покушамо да олакшамо њихову патњу, и физичку, а још више емоционалну… не знам колико је прикладно рећи – духовну, то је веома јака реч. Ако питају о Богу, ја разговарам са њима о томе. Али мој задатак није да проповедам, већ само да будем са њима и да будем са Христом у души, онако како умем. Тада ће можда и без речи бити разумљиво да постоји други начин живота и други живот.
Много ми значи и када се изненада насмеши особа која се иначе никада не смеши… и то се дешава.
Какав је смисао ризиковати
— Исричајте нам о владики Антонију. Какав је био, зашто Вам је важан?
— Тешко је рећи једном речју… Он ме је привео Христу. Наш први сусрет био је код нас на универзитету у Гронингену, то је у Холандији, када је владика дошао да држи предавање о молитви. Студирала сам на филолошком факултету на катедри за славистику. То је био први пут да сам видела човека у црном. Сећам се да ми је било мало непријатно, али сам у њему осетила и видела нешто стварно, нешто необично. И то ме је заинтригирало. Извесно време пре тога прочитала сам роман “Браћа Карамазови”. Он је за мене био први подстицај да кренем ка Богу. Имала сам осећај да је Достојевски у мени самој открио неку другу димензију живота. Али како даље – нисам знала. Било је то слично кризи, само на неки добар начин. Ако постоји довољно храбрости, онда је криза прилика за промену. Нисам имала с ким да разговарам о питањима која су се појавила након читања овог романа. Код нас на факултету више пажње се обраћало на структуру реченице, нисмо разговарали о суштини. Мени је то било досадно. У животу ионако има много тога површног и глатког.
Када сам се нашла на том предавању владике Антонија на универзитету, буквално сам упијала све што је говорио о Богу, упијала сам као сунђер. Након тога је објавио да ће за православну заједницу Гронингена ускоро бити молитвена припрема за пост – оно посебно време када се може ћутати, време за молитву и за дубоки поглед у себе. Другим речима, то је време када треба да будемо са Богом. Тада нисам била православна, али некако сам знала да морам бити на овој молитви. И отишла сам.
Треба рећи да сам 1976. године добила стипендију за МДУ (Московски државни универзитет) како бих усавршила знање руског језика. На крају моје једногодишње праксе крштена сам у православној цркви. И вратила се кући у Европу. Крајем исте године преселила сам се у Лондон и постала парохијанка храма у којем је служио владика Антоније. Две недеље пре пресељења разделила сам све своје ствари и у Енглеској се обрела само са два кофера. Нисам знала куда идем и шта ћу да радим, али све се некако средило. Стекла сам медицинско образовање и радила у болници.
Након Перестројке често су нам довозили смртно болесну децу из Русије. Била им је потребна операција срца. Многа деца су умирала током операција, јер су долазили већ у веома тешком стању. Тада сам јако патила: како је то тешко, ево мајке која доводи дете на Запад, путује са великом надом да ће све бити у реду, али овде не могу увек да им помогну… Временом су лондонски лекари почели чак да одбијају да се баве тешким случајевима, ако би сматрали да дете не може да преживи. То је био случај са Денисом. Имао је осам година, он и његова мајка су дошли из Нижњег Новгорода, а овде су одбили да га оперишу. Било ми је јако жао због њих и предложила сам: хајде да покушамо нешто да учинимо помоћу акупунктуре, можда ће детету бити лакше. И заиста, ма како то било изненађујуће, Денису је било лакше. После, када сам долазила у Москву, видела смо ову породицу, као и многе друге, и схватила да у Русији постоји огромна потреба за помоћи. Питала сам владику Антонија да ли да се преселим у Москву. Дуго, целих седам година, није ме благословио, рекао је: хајде да још размислимо. И једног дана, после литургије, поново сам му поставила ово питање, а он је рекао: пресели се. Тако сам се нашла у Москви. Већ 12 година радим у хоспису.
Што се тиче владике… Не знам како да то објасним: он је видео лик Божији у сваком човеку, он је преко човека комуницирао са Христом. Дуго би, понекад и петнаест сати дневно, разговарао са људима и тако као да је још дубље упознао Христа.
— Умете ли и Ви тако?
— Не умем. Поверити се и отварити се особи у болници – то је једно, то је лакше. Али када сам напољу или у метроу, веома ми је тешко да не приметим грубост или безобразлук. И много је теже видети лик Божији у човеку. Када сам се тек преселила у Русију, првих пет година ми је било јако тешко. Ја врло јасно осећам енергију људи, осуду, занемаривање. Зато је моја прва реакција – да се повучем. Касније сам схватила да ако ћу тако да поступам, боље да се вратим и живим на Западу. Бити отворен је ризик, али ако га преузмете, биће мање отуђености.
Владика Антоније је увек говорио да је грех – болест, а ако научите да видите да су зло, занемаривање и осуда такође болест, према њима ћете се односити другачије. Али то научити је, наравно, најтеже.
— Знате ли како треба учити?
— Чини ми се да нас наша усредсређеност на саме себе спречава да видимо лик Божији у сваком човеку. И спречава нас да волимо. Али када се особа нађе пред преласком у вечност, борећи се, или се не борећи за свој живот, саосећање са њом је јаче од размишљања о себи. И стога ми се овај лик Божији у другом човеку понекад отвара. Не увек, али често. И то не због мене, већ због њега. Тај други човек ме учи да волим. И не зна се ко коме више помаже…
Аутори чланака: Маковейчук Јулија, Митрофанова Алла, Фредерика де Грааф