Зашто тако мало знамо о Ани, мајци Пресвете Богородице, и зашто је Црква посебно поштује? Питали смо о томе Михаила Георгијевича Селезњева.
Руски лингвиста и библиста, један од аутора превода књига Старог Завета на савремени руски језик. Један од аутора Велике руске енциклопедије и Православне енциклопедије
Михаиле Георгијевичу, зашто нам Библија ништа не говори о животу праведне Ане?
Чињеница је да се у текстовима ранохришћанске књижевности веома мало говори о детаљима из свакодневице, детињству или породичним односима ликова из тих текстова. И сама Јеванђеља дају врло шкрте податке чак и о Исусовом детињству. Јеванђеље по Марку почиње Крштењем, у Јеванђељу по Јовану се, након пролога о Логосу, такође одмах прелази на Крштење. Што се тиче Јеванђеља по Матеју и Луки, тамо заиста постоје приче о Исусовом рођењу и детињству. Међутим, ове приче нису забележене како би испричале неке додатне детаљи из свакодневице, већ ради симболичког набоја ових текстова. Тако, на пример, Матеј наводи Христов родослов, како би повезао старозаветну историју са новозаветном. Обични, свакодневни детаљи (на пример, како је Исус изгледао, какве су боје биле Његове очи и коса), јеванђелисте су, на нашу жалост, врло мало интересовали.
Први хришћани су имали осећај да долази крај света, да је веома близу и да може наступити сваког часа. Стога историјски детаљи и тренуци свакодневице нису били важни, важно је било само то да сада треба да наступи нова ера, нови свет. Ето то је било у центру пажње прве генерације хришћана. Апостол Павле је доживео преображај на путу за Дамаск, људи који су видели Христа још су били живи и он је могао да оде код њих и затражи да му што детаљније испричају све што знају (као што би учинио свако од нас, да је имао ту прилику!). Али за апостола Павла је било довољно то што му се јавио Васкрсли Господ, и он није отишао апостолима који су познавали Христа у Његовом земаљском животу, није се саветовао са људима од „тела и крви“, није покушавао да сазна детаље из Христовог живота (Гал. 1, 15-17)… За њега то није било важно.
Чињенице о животу праведне Ане преузете су превасходно из ранохришћанских апокрифа. Како се одности према томе?
Како су деценије након Исусовог живота пролазиле, тако је крај света престао да се доживљава као блиска реалност и постао је део неизвесне будућности. Тада се почело јављати све веће интересовање за оне догађаје од којих је отпочело хришћанство, за њихове најситније детаље, за детаље о томе како су живели људи о којима се говори у Јеванђељу. Али доба у ком је живео Исус Христ већ је постало прошлост, и било је немогуће вратити се и питати очевице.
Иако сведока више није било, појавила се жеља, посебно у народној књижевности, да се Јеванђеље допуни, да се украси новим бојама. Тако су настајале приче о Исусовом детињству, о детињству Дјеве Марије и о њеним родитељима. Из века у век, те приче су добијале све нове и нове детаље, нове украсе и боје.
У њима, наравно, има неке истине, али то није историјска истина, већ истина симбола, и треба говорити пре свега о моралном и догматском значењу који је уграђен у ове легенде. Мислим да није увек упутно говорити о томе које историјске реалије стоје иза њих. То су текстови о нечем другом и дати су нам са другим циљем.
Знамо да праведни Јоаким и Ана, родитељи Пресвете Богородице, дуго нису имали потомства. Какав је у древном Израелу био однос према породици без деце?
Не само у древном Израелу, већ уопште на древном Блиском истоку деца су сматрана Божјим благословом. Бездетност је, са своје стране, сматрана великом несрећом. Међутим, управо у епохи о којој говоримо, паралелно са идеалима породичног живота, у Израелу настаје одређени протомонашки идеал. Чланови Кумранске заједнице су практиковали уздржавање и безбрачност. То јест, управо на прагу Новог Завета, став древних Јевреја да су брак и деца норма, а одсуство деце несрећа, почео је (барем у неким круговима) да се мења. Речи Исуса и апостола Павла о безбрачности више нису биле потпуно изненађење за слушаоце.
Најстарији писани споменик који садржи причу о светима Јоакиму и Ани, родитељима Пресвете Богородице, јесте такозвано „Јаковљево Протојеванђеље“, настало око друге половине II века по Рођењу Христовом. Како истраживачи примећују, много тога је позајмљено из старозаветних текстова. Прича о неплодности старих људи, која је за њих била знак немилости Божије и огромне несреће, о њиховој молитви Богу, о томе да се десило чудо и да им се у старости родило дете, оличена је у низу старозаветних прича (о Авраму и Сари, о Исаку и Ревеки).
Извесни делови „Јаковљевог Протојеванђеља“ нарочито подсећају на причу о Елкани и Ани (родитељима пророка Самуила) која се налази у првим поглављима 1. Књиге о царевима. Тако су се текстови који су имали важну улогу за Стари завет актуализовали и у Новом.
Познато је да је праведна Ана родила у већ поодмаклим годинама. Може ли се то назвати несумњивим чудом Божијим?
Предање то и сматра чудом, само у овом случају долази до повезивања са Старим Заветом. Тако прича о зачећу Пресвете Богородице добија свој морални смисао и постаје лекција о стрпљењу и нади. Још једном нагласимо да се овде не ради о питању конкретне историјске чињенице, већ њеног симболичког значења. Ако нема чуда, нема ни симболичког значења.
Шта је конкретан разлог због ког Православна Црква поштује праведну Ану?
Црква поштује све Праоце (и њихове жене, наравно,) који имају везе са родословом Спаситеља. Али прича о родитељима Пресвете Дјеве, као што сам већ рекао, и сама по себи има важно значење. Као и код сличних старозаветних прича, ради се о искушавању вере. О искушавању породице (и, посебно, праведне Анне), која бездетност доживљава као несрећу. Притом, у срцима будућих родитеља Пресвете Богородице и даље настављају да живе вера, нада, стрпљење и молитва. И чудо се дешава. Овај спој тема –несрећа, нада, стрпљење, молитва, чудо – даје нам одређену моралну лекцију: „онај ко верује, неће бити посрамљен“.
Аутор чланка: Милов Сергеј