У житију пророка Илије постоји једна позната епизода: он се узнео на небо у огњеним колима. Али какво је то небо на које се Илија узнео? И каква су то кола?
Ево шта о овом догађају каже Друга Књига о царевима:
А кад Господ шћаше узети Илију у вихору на небо, пођоше Илија и Јелисеј из Галгала… А Јелисеј рече: Да буду два дијела духа твојега у мене. А он му рече [Илија]: Заискао си тешку ствар; али ако ме видиш кад се узмем од тебе, биће ти тако; ако ли не видиш, неће бити. И кад иђаху даље разговарајући се, гле, огњена кола и огњени коњи раставише их, и Илија отиде у вихору на небо. (2 Цар 2:1, 9-11).
Из ове приче се јасно уочава да у њој ни сама кочија, ни небо, немају неко централно значење. Они су само метафоре које указују на смисао онога што се дешава, а што је веома тешко изложити на рационалан начин. Ипак, можемо схватити да се Илија није сâм узнео; Господ га је узнео, а пророк до последњег тренутка није знао да ли ће се то догодити или не. Али на које небо је Господ узнео Илију – то остаје питање. Штавише, у црквенословенској варијанти текст звучи још загонетније: И взятъ бысть Илiа вихромъ яко на небо – то јест, узет „као да је на небо“, и уопште није у питању кочија, већ неки вихор, то јест покрет, сила.
Па куда је Господ преселио Илију?
Многи свети оци и ауторитативни тумачи Библије одговорили су: у рај. Али одмах су давали појашњења.
Илија је узнесен „у ваздух на висину са које је већ невидљиво пребачен у радост раја“, тако је сматрао Свети Беда Поштовани, богослов и тумач Светог Писма, који је живео крајем VII почетком VIII века у Британији. Много касније, између XIX и XX века, руски епископ Висарион (Нечајев) је написао: само са стране „се чинило … да се узносио на видљиво небо“, у ствари је Илија био одведен „у невидљива вишња насеља код небеских становника“.
Зашто су била потребна појашњења? Јер, изгледа да рај, према Библији, уопште није на оном „небу“ које људи гледају са земље. Ако погледамо почетак Књиге Постање, прочитаћемо тамо: И насади Господ Бог врт у Едему на истоку; и ондје намјести човјека, којега створи (1 Мој 2:8). Рајски врт није створен негде на небу, већ на првобитној земљи, и дао је почетак великој реци, која се касније поделила на четири реке – Фисон, Геон, Хидекел и Еуфрат (1 Мој 2:10-14). Али након пада у грех, људи су прогнани из Едема, и рај је био затворен за њих. Затворен, све док га Исус Христос Својом искупитељском жртвом на Крсту није поново начинио доступним човеку који се покаје. Заиста ти кажем, данас ћеш бити са мном у рају, ове речи је први чуо разбојник који је био разапет на крсту поред Господа и који је се искрено, из срца покајао (Лк 23: 42).
Рај се може назвати „небом“ само врло условно, Али и рећи да се он још увек налази негде на земљи, вероватно би било погрешно. Свети оци не описују рај (Царство Небеско, Горњи Јерусалим) као неки простор, већ као људско стање. На пример, преподобни Максим Исповедник каже:
„По мишљењу једних, Царство Небеско је начин живота достојних, на небу. Други га … дефинишу као анђеоско стање оних који се спасавају. Трећи, пак, као форму Божанске лепоте оних који носе у себи слику Небеског Бога. Сва ова три мишљења, чини ми се, одговарају истини.“
Не можемо одговорити на питање где се налази рај, али можемо рећи да је то стање максималне близине Богу, а самим тим и „место“ љубави, радости и светлости. Тамо је Господ и узнео пророка Илију.
Ако је рај био затворен, како је Илија могао да се узнесе тамо?
То је заиста запањујуће: људи из претхришћанске епохе нису се могли ни надати да ће ући у рај. У Светом Писму се каже, чак би се пре могло рећи – само наговештава, о једном једином случају, осим Илијиног, када је у рај узнесен старозаветни праведник Енох, потомак Адама и Еве у седмом колену. И живећи Енох једнако по вољи Божјој, нестаде га, јер га узе Бог (1 Мој 5: 24). Тумачење овог места може се наћи у неканонској библијској књизи Премудрости Исуса, сина Сирахова: Енох угоди Господу и представи се – узор покајања покољењима (Сирах 44:16).
Свети Кирил Јерусалимски је у IV веку покушао да раздвоји појам „неба“ на које се узнео пророк Илија од „раја“. Зато се позвао на познати одломак из Друге посланице Коринћанима светог апостола Павла, у којем он говори: Знам човјека у Христу који прије четрнаест година – да ли у тијелу, не знам, да ли изван тијела, не знам, Бог зна – би однесен до трећега неба (2 Кор 12:2, 4). Из овог фрагмента свети Кирил је закључио: рај се налази на трећем небу, а Илију (и све остале старозаветне праведнике) Бог је очигледно подигао само на прво.
То јест, Илија, према овој претпоставци, није био узнесен у сам рај, већ у неко његово предворје. Наравно, ово је само претпоставка, која такође поставља закономерна питања. По чему се, на пример, такво предворје раја разликује од чистилишта које се у православној теологији сматра чисто католичким изумом и фикцијом?
Дакле, популарна тврдња да је први од свих људи у рај дошао разбојник, разапет поред Христа, можда је и погрешна са становишта библијског откривења. Са друге стране, пример покајног разбојника нам је изузетно значајан, јер ни Илија, ни Енох, нити ико од нас не би могао, нити може, да се спасе без причасности Христовој искупитељској жртви, чији је непосредни сведок био управо разбојник који Га је први пратио у рај.
Јасно је само једно – оба Вазнесења, и Енохово, и Илијино – били су догађаји апсолутно јединствени и требало је да утврде веру старозаветног човека у загробни живот и у будуће васкрсење из мртвих. О томе је крајем XIX века писао познати руски библиста, професор Санкт-Петербуршке духовне академије Александар Павлович Лопухин. Исту мисао је развио и епископ Висарион (Нечајев): са Илијом и Енохом „догодило се исто што ће се у Другом Христовом Доласку догодити са онима које ће затећи у животу: они неће умрети, већ ће се заједно са онима који су васкрсли из мртвих изненада променити, у трен ока… и постаће нераспадљиви“ (види: 1 Кор 15: 51-52).
И важно је рећи да је Илијино узношење имало још једно, једнако важно значење – пророчко. Постао је праобраз Вазнесења Господа Исуса Христа, у четрдесети дан након Његовог Васкрсења из мртвих, написао је свети Кирил Јерусалимски.
„Пророци су објављивали тајну Вазнесења Господњег не само речима, већ и делима“, писао је Свети Беда. И Енох … и Илија, који је био узнесен на небо, носили су сведочанства да ће се Господ узнети изнад свих небеса.
Дакле, пророк Илија и Исус Христос су се узнели на исто „небо“?
Наравно, између Илијиног узнесења и Вазнесења Господњег постојала је суштинска разлика. Господ се узнео Својом Властитом снагом а Илију су подигла огњена кола, под којима тумачи најчешће подразумевају анђеоске силе. (Епископ Висарион томе додаје да је огњени изглед кола одговарао карактеристичној за Илију „врелој као огањ ревности о слави Божијој“ и, осим тога, „био је то лик грозних судова Божијих, чији ће гласник бити Илија пред Други Христов Долазак“). Илија је узнесен у рај који је Бог створио за људе, а Господ се узнео са Својим људским телом у Небеску славу која Му је, као Богу, својствена од вечности. Црква изражава ову мисао у речима да је „Христос сео с десне стране Оца“.
Ипак, узношење пророка Илије на „небо“ симболизовало је управо предстојеће Вазнесење Богочовека Исуса – ову мисао понављају сви свети оци који су писали о Вазнесењу. Баш као што ће Илијин повратак на земљу на крају времена, а који је прорекао пророк Малахија (Мал 4: 5-6), бити сигуран знак Другог Доласка Господњег.
Аутор чланка: Цуканов Игор, ђакон