Нека чудеса Арханђела Михаила сачувало је старинско предање, друга су се десила сасвим недавно – не могу се ни набројати сва. Навешћемо само нека, која показују да Посланик Божји Михаило у сва времена не оставља оне ко воли Господа.
Рубрика: Основе Православља
По бескрајном мору плови лађа. Ветар јој пуни једра, светлуца глатка, азурно-плава површина воде… И изненада, у једном трену, све се мења! Почиње страшна олуја! Огромни таласи, један за другим, обрушавају се на палубу, јарболи пуцкетају, ужаснута посада јури тамо-амо, покушавајући да схвати због чега се небо разгневило. Можда је разлог у некоме од њих?
У редакцију часописа «Фома» је стигло питање: «Апостол Павле пише да смо сви криви у Адамовом греху. Али какве ја имам везе са тим? Нисам тад ни живео». Одговарамо.
Када човек први пут дође у храм, кад први пут приступи Светој тајни исповести, он може да разговара са свештеником сатима: има о чему да пита и има шта да каже. Али, време пролази, и хришћанин више не разуме шта треба да каже на исповести. Да понавља једне исте грехе?
Схиархимандрит Емилиjан (Ватидис) је тврдио да је скривена тајна православне молитве у томе што је она као праћка која човека баца ка Богу. Како не промашити циљ? Како правилно творити молитву? Како се може молити на различите начине и зашто то треба чинити? На ова питања одговара протојереј Павел Великанов.
Зашто је већина образованог друштва категорички одбијала да прихвати оца Јована? Па та чувена руска интелигенција је страствено и грчевито трагала за истином, за идеалом, жудела за правдом, за општом срећом… Зашто је баш отац Јован противуречио свим њеним принципима?
На дан преподобног Серафима Саровског нудимо читаоцима текст писца-историчара Николаја Лисовог. Mада датира из 2003. године, текст је и данас актуелан, јер су искуство живота и светост преподобног Серафима утицали на сваког од нас.
Светитељ Игњатије Брјанчанинов (18071867) један је од најзначајнијих, најсјајнијихих, понекад чак и најконтрадикторнијих мислилаца и богослова XIX века. Био је “духовни аристократа”, конзервативац, човек који је читавог живота био потпуно сам, трагично изван стварности свог времена. О његовој богословској и друштвеној мисли, о епохи у којој се одвијала судбина овог светитеља, „Тома“ је разговарао са доктором теологије, деканом Богословског факултета ПСТГУ свештеником Павлом Хондзинским.
“Моја супруга и ја смо тада живели у Њујорку, радио сам као новинар, писао колумне и имао приступ такозваном високом друштву. Видео сам колико мало шансе имају савремени хришћани да неко озбиљно схвати њихову веру. У медијским и аристократским круговима Њујорка сви су третирали хришћанство као нешто одавно застарело”, присећа се наш саговорник. Посвећени католик, након што је почео да осветљава тему сексуалних скандала у католичкој цркви, преживео је најдубљу кризу вере и… прешао у православље. Међутим, главни разлог радикалних промена у свом животу он не види у поступцима других људи, већ у себи самом. О том разлогу и разговарамо са Родом Дрејером.
Децембра 1945. године, када архиепископу Луки доделили медаљу “За самопрегоран рад током Великог Отаџбинског рата 1941-1945. године”, на честитке председника Тамбовског обласног извршног одбора владика је одговорио: “Вратио сам живот и здравље стотинама, а можда и хиљадама рањених и вероватно бих помогао још многим, да ме нисте ухапсили без разлога и не вукосте 11 година по затворима и не прогањасте. Ето колико времена је изгубљено и колико људи није спасено, и то не мојом вољом”.