Ишла сам у храм од свог детињства, са родитељима. Али до пубертета никад нисам постављала Богу «оштра» питања. Негде до тринаесте године уопште нисам схватала да се некако разликујем од других. Можда се то десило зато што су ме родитељи несумњиво волели, њихова љубав је као ваздух покривала собом све и све обавијала. Али ипак нисам била иста као моји вршњаци.
Рубрика: Истините приче
За време моје трудноће мој муж је скоро сваког дана ишао у храм да запали свеће Николи Угоднику: то је био његов омиљени светац. Ксенија се и родила 19. децембра, на дан Светог Николе.
Оболела сам од астме са 40 година. Постала сам инвалид 2. групе. То се десило кад сам три пута доживела упалу плућа. Радила сам на аутоматизацији механизама за пречишћавање, и три пута сам излазила да радим не завршивши лечење.
Прича свештеник Максим Бурдин, старешине храма светитеља Николаја Чудотворца при Каспијском Институту за морски и речни саобраћај (град Астрахањ).
Рођен сам у северној Шведској, у граду Умео. То је град на реци Умелвен, недалеко од њеног ушћа у Ботнијски залив. Отац је градио путеве, мајка је радила у прихватилишту за злостављане жене. А кад сам напунио три године, родитељи су се преселили на мало острво, саградили кућу и сваког лета би се тамо окупљала наша велика породица — сви наши рођаци и пријатељи.
„То је љубав!“ тако се зове специјални пројекат часописа „Фома“, у ком се свештеници и њихове супруге сећају тренутка који је заувек преокренуо њихов живот.
Пре око пет година сам изненада почела нагло губити слух и ускоро сам се нашла скоро у потпуној тишини. Лекари нису успели наћи разлог томе. Али су поставили дијагнозу «неуросензорна наглувост» и нису сакривали да имам веома мале шансе за опоравак.