Тинејџер пролази кроз веома тежак старосни период, чији је циљ формирање идентичности. Идентичност је схватање самог себе с једне стране као индивидуалну личност, а с друге – као пуноправног члана друштва. Другим речима, два основна задатка тинејџера су самопознавање и формирање припадности друштву.
Ако тинејџер нема пријатеље, шта да радите?
Потешкоће са стицањем пријатеља могу да се крију како у првом, тако и у другом задатку. Ако тинејџер лоше схвата самог себе, не зна шта га занима, нема одређених погледа на свет, онда ће му бити тешко да нађе блиског човека. Јер да би схватио другог човека, треба прво да схватиш ко си ти. Ако тинејџер има проблем са осећањем припадности, онда ће оно бити вољно да се повлачи у себе, да избегава друштво и да налази споредне путеве за комуникацију. На пример, онлајн-игрице или социјалне мреже.
Важно је помагати тинејџеру у оба смера. Да му помогнете да боље схвати самог себе, можете да предузмете следеће мере:
- Разговарати са њим. Не ради се само о реченицама рада реди као на пример «Како је било у школи?», већ о квалитетном разговору о свему што је важно тинејџеру. Неће он увек бити спреман за комуникацију, али родитељ мора увек бити отворен за дијалог. Јер су ти тренуци веома ретки и боље да не пропуштате такву прилику.
- Интересовати се његовим хобијима. Оно што он чита, гледа или игра, може вам бити апсолутно неинтересантно. Али је неопходно да се интересујете. Тинејџер треба да има могућност да подели са вама своје хобије и кроз дијалог са вама боље да схвати себе. Јер у реакцији родитеља дете као у огледалу види оно што можда само неће схватити. Једно је кад се оно просто бави нечим, а сасвим друго је када вербално изражава шта га занима у некој активности.
- Предлагати детету да упише различите кружоке или секције. Тинејџер је често пасиван, превише је повучен у себе или обузет уобичајеним активностима. Може и да не види ту делатност која ће му потенцијално бити интересантна. Основни задатак је да пружите избор и могућности. Али важно је да не притискате, да не терате да остаје тамо где му је лоше.
- Може бити корисно да поделите своје искуство живота када сте били мали. Детету може бити корисно да сазна како су његови родитељи прошли кроз тај период. Важно је да та прича мотивише, а не тишти. Јер ће детету бити још горе зато што родитељи исто као и оно нису могли да се снађу.
А уз помоћ следећих поступака можете да му помогнете да нађе пријатеље и да на тај начин осети своју припадност друштву.
- Опет, кружоци и секције су важни помоћници родитеља. Али се овде не ради да дете схвати своје интересе, него се ради о комуницирању у друштву које се састоји од заинтересоване деце. Тинејџер више није такво дете које можете за руку да водите код комшијине деце да се играју, али ипак остаје могућност да подстакнете да буде у друштву.
- Кућа мора бити отворена за госте детета. Као прво, знаћете са киме се он дружи. Као друго, то ће омогућити детету да позове неког са киме ће се касније односи појачати. За многе одсуство такве могућности постаје тема која доживотно боли.
- Дешава се да је дете доживело трауму. Малтретирали су га ђаци старијих разреда, смејале су му се девојке, изазивали су га школски другари – може бити мноштво разлога. У вези са тим треба да се обратите психологу, док је могуће да коригујете последице много брже, него кад се оне покрију дебелим слојем заштитних механизама.
Не треба да за дете постајете пријатељ. Мама треба да буде мама, а тата – тата. Прави пријатељски односи ту нису могући јер предвиђају узајамну подршку, могућност да поделите проблеме једно са другим. У случају са дететом тај процес мора бити једностран: родитељ пружа подршку, а дете је прима. Али преко комуницирања са родитељима оно може стећи важне навике комуникације које ће после бити корисне приликом формирања пријатељских односа.
А дешава се да родитељи сами виде у детету свој наставак, те не желе да га пуштају. Јер док је то њихово дете, док оно зависи од њих, они осећају своју важност, имају смисао за постојање. И управо та жеља да контролишете дете, да га држите уз себе, може значајно да смета детету да стекне познанства. А онда у том случају би требало да родитељи иду код психолога.
Као резултат, најважнија препорука за све случајеве живота, што се тиче дететових проблема, јесте формирање дубоких, поверљивих односа са њим. Без тога ће бити скоро немогуће да дођете до унутарњег света тинејџера. Оно мора само да изађе из њега и да контактира са вама, али одна морају бити испуњени важни услови: потпуно прихватање, безбедност, добронамерност.
Аутор чланка: Ткаченко Глеб, психолог