Често сам у прилици да заједно са својим клијентима размишљам о томе постоје ли
срећне породице. Као аргумент често чујем: „Oко мене нема породица које живе срећно.
Једноставно их не видим. Све сами проблеми, псовке и на крају — развод. А ако се не
разведу, онда се читавог живота муче. Па чему онда заснивати породицу?“
У овим речима је прича о животу човека који их изговара, његово јединствено искуство,
његов бол који носи у себи, можда од тренутка рођења. Говорећи „о свима“, човек говори
пре свега о себи. И ја га нећу уверавати у супротно. Али мислим да је важно рећи нешто
о томе на шта се таква особа може ослонити, формирајући своју слику света.
У нашем културном коду постоје речи великог класика: “Све срећне породице
личне једна на другу, свака несрећна породица је несрећна на свој начин.“ И ми се,
не примећујући то, ослањамо на ову Толстојеву тврдњу и узимамо је за полазну
тачку.
Али што дуже живим у браку (већ 26 година), што дуже радим са породицама (ја сам
породични психолог), све сам ближе закључку да је срећа сваке породице јединствена и
да не може бити пример другима. Јер и срећа сваке особе не личи на срећу других: неко
се може осећати срећним само зато што има породицу, а неко због онога што се дешава
унутар те породице. Са несрећом је иста ствар. Нема сличних.
И зато свако од нас сâм формулише за себе шта за њега значи „бити срећан у породици“.
Ако уопште формулише, наравно. Све чешће се сусрећем са чињеницом да људи ни не
желе да дају било какву формулацију – напросто стоје на свом становишту да је „жена у
породици робиња, а мушкарци живе како хоће“, и то је то.
Али ако се особа обрати психологу, ако га та тема брине, онда је могуће о њој
размишљати и говорити. И онима који ми долазе, ја предлажем: „Испричајте ми о
породици у којој сте одрасли, испричајте онако као да гледате филм.“ Односно, молим
клијента да са стране погледа своју породичну причу. То помаже да се почне са анализом
и да се види како је настало то уверење да се у породици не може бити срећан. А онда
предлажем свом саговорнику да погледа како је живела породица његових бака и деда,
прабака и прадеда (ако он то зна, наравно).
Сви ми видимо свет кроз призму наше породичне приче. И ако је насиље мушкараца у
породици цветало из генерације у генерацију, ако су жене вукле сав терет породичних
обавеза, а деца одрастала „као трава“, одакле жеља да се учини исто са својим животом?
То, наравно, може проистицати из навике и филозофије „живети као и сви други“. А
могуће је, имајући такво генерацијско искуство, засновати породицу по принципу „ја ћу
учинити све супротно и сигурно неће бити исто као код њих“. То је утопија. Одрећи се
искуства предака, девалвирати га, исто је што и одрећи се своје „носеће конструкције“.
Зато гледамо, анализирамо, са захвалношћу прихватамо и задржавамо оно што је
потребно и корисно. На пример, женску снагу рода, њихову сталну тежњу да одгајају
децу. Или дедину љубав према унуцима, љубав која их је учила да буду поред јаког
мушкарца. Или то, како су жене бирале оне поред којих ће ићи кроз живот. А како су мушкарци бирали? Каква је била идеја тог избора? Чиме је избор био условљен? А онда
се човек запита: а како ја бирам? Зашто баш тако бирам?
Можемо себи рећи: „Породица – то је тежак пут и пун је бола “, а можемо и:
„Породица – то је тежак пут и пун је среће.“ И то је, такође, избор.
Избор постаје и оно о чему разговарамо једни с другима када доносимо одлуку о
заснивању породице. Ништа се само од себе неће изградити. Тачније, изградиће се, али
кућа ће стајати на кривим темељима које зидари граде свако са своје стране, а да не
гледају једно у друго. Ако двоје разговарају о томе како и шта се дешавало у њиховим
породицама, ако свако од њих поштује искуство другог и своје властито искуство, тада
ће се темељ њихове куће зидати равно и биће поуздан. Али, ако почнете да градите
породицу са помишљу „имао/имала си дисфункционалну породицу, али ја ћу те
усрећити“, ништа поуздано од тога неће испасти.
И зато разговарајте једни са другима, разговарајте сами са собом, разговарајте са неким
ко вам може бити саветодавац и сетите се речи архимандрита Јована (Крестјанкина):
„Срећа се такође мора гајити стрпљиво и са великим трудом обе стране. Тек када
обоје будете имали дубок осећај одговорности пред Богом, моћи ћете да стварате
породицу.“
Аутор чланка: Сиванова Јекатерина, психолог