Сваки пут када називамо било који датум са годином, говоримо о веома важној полазној тачки људске историје, а то је Рођење Христово. За хришћане је то заиста најважнија чињеница у историји човечанства. Штавише, у одређеној мери овај догађај ствара историју човечанства. Зашто је то тако?
У Древној Цркви празник који ми зовемо Божић, звао се Богојављење, на грчком се то каже «теофанија» – јављање Бога. Славили су га заједно са Крштењем које се сад зове Богојављење. Суштина празника је да Бог постаје Човек и открива Себе за људе. Тај Ко је био непојмљива тајна, Тај Кога директно нису називали у старојеврејској традицији, Чије име је само једном годишње могао да изговори првосвештеник, улазећи у светињу над светињама Јерусалимског храма – постаје Човек и открива Себе за људе. Тога никад није било, ни у једној религији, ни у једној култури, то је заиста изузетан догађај које заузима централно место целе људске историје.
Али зашто? Шта се променило после Христовог доласка? Шта се толико важно десило након што је Бог постао Човек? То, што се у односу између Бога и човека десио прави преображај: Бог је очигледно постао близак, очигледно је најављиван свету, Он се могао дотаћи, а све то потпуно мења све представе човека о Богу, о човеку и о односима Бога и човека. Најближи Христов ученик, апостол Јован Богослов, у својој посланици зачуђено се сећа како је ходао поред Самог Бога, али то тада нико није схватао: Што смо чули, што смо видјели очима својим, што сагледасмо и руке наше опипаше, о Логосу (Ријечи) живота… и свједочимо, и доносимо вам (1 Јн 1:1–3).
Божић радикално мења и спољашњу страну религиозности: појављује се традиција иконографије. Пре тога у монотеистичкој традицији Јевреја није било приказа Бога: у Светом Писму се каже да Бога нико никад није видео, зато Га није могуће приказати. Али после Оваплоћења Божијег се све кардинално мења: Бог је јавио Свог Јединородног Сина као видљиво, осетљиво сведочанство о Њему Самом. Када су Христови ученици из наивности замолили Њега да им «покаже Небеског Оца», то јест Бога – Христ је одговорио: Ко је видио мене, видио је Оца (Јн 14:9). Бога су сад могли видети и додирнути, а то значи да сад Бог може бити приказан. Небо силази на земљу, Бог постаје Човек.
Далеко нам је до Минхаузена
Шта је разлог Богојављења? То је веома важно питање. Сви знају библијску причу о првом греху – о Адаму и Еви, који су прекршили заповед и били истерани из Еденског врта. Важно је разумевати да историја Адама и Еве није прича о животу једне породице: живео је мушкарац Адам, имао је жену Еву, нешто су погрешно појели, Бог се наљутио и истерао их је. Та историја уопште није о томе. Преко таквих свакодневних приказа и једноставних речи Библија нам прича о грандиозној васионској катастрофи, да човек, кога је Бог створио да се налази са Богом у директној комуникацији и љубави, одваја се од Бога, крије се од Бога. Адам и Ева су прекршили Божји завет којим се забрањује да они беру плодове једног јединог дрвета у рајском врту: можете јести плодове свих дрвећа Еденског врта, а само од једног не можете, јер у који дан окусиш с њега, умријећеш (Пос 2:17). И десило се то кршење заповести: Адам и Ева су дали предност својој вољи у односу на вољу Творца. А затим су се они сакрили од Бога. Они су наивно помислили да могу да се сакрију иза жбуна и Бог их неће видети! А после се у односу Бога и човека десило нешто веома важно.
Бог, одлично разумејући и знајући шта се десило, пита Адама: да нијеси јео с онога дрвета што сам ти забранио да не једеш с њега? (Пос 3:11). Грех се већ десио, али Творац није само дао шансу да се ова ситуација исправи, већ Он буквално подстиче Својим питањем Адама да се покаје. Али шта одговара Адам? Веома упадљив одговор, он не говори: «Господе, опрости, прекршио сам!», он говори: «Жена коју си ми дао, она је јела и мене довела у искушење». То је веома озбиљна, глобална промена, то је дубински прекид односа Бога и човека. И истеривање из Еденског врта није чак толико казна у правом правном смислу, већ је то пре спас Адама, јер он и његова жена више нису могли да се налазе поред Бога. Кад их је искварио грех, они су због својевоље испали из васионске хармоније коју је створио Бог, те зато ће неизбежно ширити ту заразу где год да се појаве. Зато су они истерани из Еденског врта – и почиње њихов нов живот.
Ево одакле је тај прекид, та стална чежња за Еденом, изгубљеним рајем, жеља вратити се у Еден, обновити директан однос са Богом и везати се са Богом. Људска душа чезне за том Личношћу, за Љубављу са великим словом.
Наше генетско памћење у дубини душе стално нам сведочи да је некад све било (а и треба да буде!) сасвим другачије.
Једна верзија етимологије речи «религија» говори нам да је то веза, од латинског глагола «везати». И ево човек труди се да обнови ту изгубљену везу, али не може самостално. У реалности нико од нас није барон Минхаузен, не успевамо да извучемо самог себе за косу из живог блата. Човек се труди, али не успева; он се мучи, душа га боли, он жели да нађе Бога, а уместо Њега приказује час златно теле, час неког другог, па га обожава.
Зашто се Цар јавио као роб?
Хришћанство нам говори да су две главне последице протеривања из Едена су смрт физичка, телесна, и смрт духовна. «У који дан окусиш с њега, умријећеш». Ако не окусиш, онда нећеш умрети, јер човек није морао да умире, он је био створен као способан да никад не умире. И физичка смрт, духовна смрт, то је резултат првог греха. То је основни, први део катастрофе. А други део ништа није мање значајан. Апостол Павле запањујуће говори о томе: «Ја сам јаднан човјек, оно добро, што хоћу, не чиним, него зло, што нећу, њега чиним. А кад чиним оно што нећу, већ не чиним то ја, него гријех који живи у мени» (види. Рим 7:19–24). Грех улази у људску природу, човек се суштински мења, он постаје другачији, он пада на колена у знак потчињавања, али не Богу, него греху.
И хришћанство нам објашњава како да се дигнемо са колена, како да се променимо да обновимо тај некад порушени савез. Библија говори да то човек не може урадити својим снагама, и да је Сам Бог потребан за то. Али зашто је то тако?
Код неких хришћанских писаца срећемо извор који је некад био загађен и више не може да да чисту воду. Замислите: око тог извора живе људи генерацијама, пију ту прљаву воду, стално болују и умиру. Сви разумеју да нешто није у реду са водом, али нема другог извора! У ту воду бацају час глину, час неке биљке, врачаре, али проблем остаје, јер нико од тих житеља нема представе шта је чиста вода! И једном на истом насељу појављује се из земље нови извор са кристално чистом водом: то је Творац долази код свог творења, долази на земљу да излечи палу природу, да подигне човека са колена да би опет могао слободно стоји пред Богом и слободно и добровољно да бира добро.
Али да ли је то могуће урадити? Јер је Бог могао доћи на различите начине, како год. У паганским митовима долазак богова у земаљски свет је био праћен, по обичају, различитим ефектима, да би људи схватали да стиже неко велики и снажан. Чак истински Бог се јавио Мојсију на Синајској гори са громовима и муњама. Али Христ долази сасвим неочекивано, не са славом цара, како би се то могло очекивати од Самог Божјег Сина. Он стиже, како говори Свето Писмо, «у обличју слуге» (Фил 2:7), то јест, као прост, неупадљив, сасвим обичан човек. Када он чини невероватна, невиђена чудеса – лечи неизлечиве болеснике, васкршава мртве, истерује демоне – људи Га гледају не схватајући и питају: Откуд овоме то? Није ли ово дрводјељин син? Не зове ли се мати његова Марија? И браћу његову знамо? (види. Мт 13:55; Мк 6:3) Сви они су сасвим обични људи! Штавише, чак најближи ученици Христови све до Васкрења Христовог нису потпуно разумевали Ко то хода поред њих, једе, пије, тугује, гневи се… Али такав Божић – скроман, неприметан, без великих свечаности и почасти – био је неопходан да буде Васкрс; без Оваплоћења Божијег не би било ни Васкрсења. Палој људској природи је било неопходно обнављање и лечење: човеку је било потребно да се дигне са колена, да збаци јарам служења демонским снагама, да се ослободи греха и да опет стекне бесмртност.
Један одличан светац Атанасије Александријски у 4. веку је дао сјајан одговор на питање, зашто је било потребно Оваплоћење Божије: «Бог је постао човек да би човек могао постати Бог». Ни више ни мање. Ево шта значи спас са хришћанске тачке гледишта, у овој реченици је сва суштина хришћанства. Зато је важно свесно прилазити томе, схватати да је то основни смисао Божића, да управо то славимо и спомињемо тих дана. Апостол Павле је називао очовечење Бога самопонижењем (види. Фил 2:7–8). Али нама је веома важно схватити: да би се човек могао уздићи на небо, небо прво мора да се спусти на земљу. То и јесте испољавање те љубави о којој говори Свето Писмо, кад каже да је Бог Љубав: Бог је љубав, и који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему (1 Јн 4:16).
Верују ли Хришћани у апсурд?
Христ, Син Човечји, како је Он Самог Себе више пута звао, Богочовек, чини апсолутни пробој у односима Бога и човека. Али какве су представе хришћана о Богу? Како схватити величину тог боговаплоћења? Говорећи језиком филозофије, за монотеистичко схватање Бог је трансцендентан свету. Он је изнад тог бића, у суштини, ван њега.
У чеме је разлика између хришћанског Бога и, на пример, грчких богова? Грчки богови су антропоморфни, то јест, човеколики. Ко је Зевс? Он је просто неки супермен, не просто суперјунак, већ суперсупермен. Његова бесмртност значи само да неће никад умрети. Али он исто као и обични људи вара жену, љути се, радује се и тако даље. Једе, наравно, нешто друго, али и данас се многи људи хране различито. Хришћански Бог није уопште такав, то није стари деда који се врти на орбити око Земље. Када ми говоримо да је Бог вечан, ми кажемо нешто принципијелно другачије, што Грци тад нису знали. Јер је код Грка све ограничено космосом, постоји граница изван које грчка мисао не може изаћи – то је природа, како год да је они разумеју. У грчкој митологији и за богове постоји граница, у свемиру, у космосу који су Грци схватали пре свега као разумну сређеност, лепоту, које одупира хаосу, несистематичном начелу. И за грчке богове исто тако важи закон судбине – овај безличан и страшан закон. Зато се Зевс и боји Прометеја!
Хришћански Бог је сасвим другачији. Он је Творац света. А шта то значи, Творац света? На грчком Творац је «пиитис», то јест, буквално је то «поет». Бог не ствара само пространство, како многи мисле, него и време, то је исто творевина Божја. Зато се не може хришћански Бог питати: «Шта Си радио пре него што си створио свет?». Бог није имао то «пре него». То ми живимо у категоријама прошлости, садашњости и будућности. То ми можемо да кажемо да смо пре почетка концерта били у фоајеу. А Бог не живи у тим оквирима, Он им није подређен. Он нема наше дијахроније, просторности у времену. И почетак, и крај наших поступака Он види као на длану. То смо ми у процесу, а Он је изнад њега, ван њега. Замислите какав се оваплотио Бог! Није се Зевс претворио у тамо неког и сишао, није ни Аполон стигао, већ Бог Који је ван пространства и ван времена, Који је створио пространство и време. Он је трансцендентан, он је ван овог света и сада Он улази у овај свет – преокреће се историја, овај свет напуњује се смислом.
То су непојмљиве ствари, оне се заиста не схватају рационално. Многи су чули чувену реченицу «Верујем јер је апсурдно», коју приписују мислиоцу из 2. века Тертулијану. Неки људи говоре: «Е па шта ћеш са тим хришћанима, верују у апсурд, верују у глупости». Али то је примитивно и неправилно тумачење. Ако бисмо прочитали прави текст Тертулијана, видели бисмо да говори другачије: Тог, Који не може да се смести у целој васиони, сместили су у јасле; Тај, Који је створио васиону, сам је примио облик роба – то је непојмљиво, то се не може схватити, то се не може смислити и зато, каже Тертулијан, то је вредно вере, и ја верујем. Не због тога што су ми доказали, не због тога што су ми очигледно рационално објаснили, него зато што је то незамисливо. То толико надмашује сваку, чак најсмелију људску представу о Богу, да могу само у страхопоштовању савити шију у вери пред овом дивном чињеницом. То јест, то је верско страхопоштовање тајне која је неспојима са простим рационалним израчунавањима, а не «слепа вера».
У томе је чудо и тајна Рођења Христова — Бог стиче људско лице!
Нигде, ни у једној другој култури не постоји да је управо на такав начин Бог – Творац стекао људско лице!
Још један хришћански светац, преподобни Јован Дамаскин говори: «Видео сам људско лице Бога – и моја душа је била спасена». Због тога је то најважнији догађај у људској историји! Може ли се нешто упоредити са тим, може ли нешто бити важније од тога?
«Све сте то измислили!»
Али и данас се може срести подсмешљив, презрив однос према Божићу. Нажалост, нема ту ничег необичног: још у 19. веку у хуманистичким наукама је била популарна такозвана «митолошка школа» која је говорила да није било никаквог Христа, измишљен је, све то није истина. А чим су смислили, онда све остало није важно. На ту тему нису писани томови, нити књиге, већ библиотеке.
Али прво треба схватити неколико једноставних ствари. На данашњи дан у хуманистичким наукама не изазива сумњу постојање Личности Христа. Јеванђелски догађаји тачно одговарају историјским догађајима тог доба. Кључни моменат је попис становништва, који је, према многим сведочанствима, заиста био спроведен за време Ирода негде 7-6. године пре наше ере. И то је управо тај попис, због учешћа у којем Јосиф и Марија су морали да се врате у свој завичај Витлејем, где се и родио Христ.
Још један јако важан моменат: многи стари текстови нису сачувани у оригиналу. Међу њима су дела наших омиљених Платона и Аристотеља. Све што данас имамо, то су каснији преписи, то јест, то нису «издања штампана за живота», како бисмо данас рекли. Ако узмемо било који текст који је написан за време Рождества Христова, видећемо да је сачувани препис обично написан неколико векова након претпостављеног писања оригинала!
Слична је прича и са Јеванђељима. Такозвани чувена открића Мртвог мора, која су се десила срединном 20. века, то су Кумрански списи у којим се делимично налазе неки догађаји Јеванђеља. Они су датирани 2-3. веком, и то је већ веома добро датирање!
Али 1994. године немачки научник доктор Карстен Петер Тид је још једном истражио такозвани оксфордски спис који садржи фрагменте Јеванђеља по Матији, које је хронолошки прво Јеванђеље у канонској традицији. И он каже да можемо сигурно датирати овај спис 60-70-им годинама првог века. То јест, овај текст је написан за живота апостола! Тешко је рећи да ли је то тај оригинал који су диктирали апостоли, али то је време још док су били живи. Обратите пажњу, ниједан стари документ нема таквог доказа своје веродостојности. Ниједан! То је апсолутно уникална ситуација у историји рукописа, када је овај спис стари можда само десет година од времена писања првог Јеванђеља.
Међу догађајима који некако потврђују историчност приповедања је чувено поклањање мудраца. Јеванђеље каже да су мудраци видели на Истоку звезду, пратили су је и стигли у Витлејем. Људи који се скептички односе према свему томе, међу којима су и припадници митолошке школе 19. века, говорили су: «Ево, скроз сте полудели, какве се звезде крећу по небу, то је бесмислица!» Али још у 17. веку познати астроном Кеплер приметио је једну појаву, која је добила назив «парада планета» – када се неколико планета визуелно спајају у једној тачки и тад то изгледа као јарка звезда. Између осталог, он је на почетку 17. века посматрао Јупитер, Сатурн и Марс у тренутку њиховог максималног зближавања и претпоставио је, што је после нашло потврду у озбиљној научној средини, да је веома могуће да се ова «парада планета» видела за време Рождества Христова. Зато звезда коју су видели мудраци није лепа измишљотина аутора Јеванђеља, него, највероватније, објашњива астрономска појава. Те мудраце неко сматра за царева, неко за чаробњаке; у западној традицији их поштују као цареве чије мошти леже у Келнској катедрали. Али највероватнија претпоставка је да су то били астролози. Људи који су посматрали звезде и видели ту појаву, схватили су да она сведочи о неком веома необичном догађају.
Божић се враћа
У западној и источној хришћанској традицији Божић се не слави сасвим исто. Савремено хришћанство су православље, католицизам и протестантизам. У старо доба Црква је била јединствена; званични раскол између Запада и Истока, односно између Римско-Католичке Цркве и Источно-Православне Цркве се догодио средином 11. века – 1054. године. Али традиције богослужења и културног оквира религиозног живота на Западу и Истоку првобитно се формирају различито. Није чудно и да се то тицало и Божића. Ту нема неке принципијелне догматске разлике, али је то занимљиво са тачке гледишта развоја културе.
На истоку се Божић увек схватао као почетак Крсног пута, јер се човек спашава Васкрсењем Христовом: Својим силаском у пакао Христ прецртава последице првородног греха, последице протеривања из Еденског врта, Он побеђује смрт и отвара нову епоху у историји човечанства. И зато је Божић за људе на хришћанском Истоку увек први корак Христа до Његове Голготе. Да, Божић је највећа радост, али радост са разумевањем и те највеће туге и трагедије која нас чека у наредно време: Бог Који је постао човек, Који је ради нашег спаса сишао са небеса, биће убијен као разбојник. Најсрамотнијом казном тог времена – распећем на крсту. Та ужасна казна није била намењена за Римске држављане, него само за оне ко није имао Римског држављанства. И тај крст, оруђе срамотног мучења, постаће симбол спаса. Источно хришћанство, увек се радујући због рођеног Богодетета, сећа се и пута страдања: погледавши земљу, увек гледа небо, и на тај начин нас преноси не ка страдању, него управо ка Васкрсењу.
Западно хришћанство у културном погледу наглашава свећење и благослов земаљског живота. Бог је постао човек – и свећена је људска природа, Бог је ходао, Бог је јео и пио са људима, Он је разговарао са оним са киме јудаисти није ваљало да прича – са женама, са људима других племена, јер је то забрањивала традиција. Тако Он показује условност свих тих културних преграда и свећење читавог земаљског живота. И та радост због спасења света, али већ сада и овде, како бисмо рекли, прецртава се у целој традицији слављења Божића на Западу. И код католика, и код протестаната. И чак све наше бесконачне божићне распродаје и сајмови – они су нека баш далека последица тог првог радосног, отвореног схватања да је Бог сишао на земљу – што је добро! Срећан Божић! Нисмо изгубљени, опет смо обретени Богом, сада смо опет са Богом, можемо да се радујемо! Ево чему треба да се радујемо, а не томе да си нешто успешно купио током распродаје. Мада и то «успешно купио» исто у некој мери произлази из главне идеје Божића. Божић као поклон је дубока хришћанска идеја, то није нека тамо идеја са стране. Божић и јесте поклон, највећи дар Бога човеку.
И управо је тај Божић био украден: не у смислу холивудских филмова о «лошем Санти», него као свесно потискивање смисла тог празника из културе и свакодневнице. «Доле монаси, рабини и попови, попећемо се на небо и растераћемо све богове» – тако су певали комсомолци 1920-их година и уништавали сећање на Божић како су могли: скинули су Витлејемску звезду са јелке и ставили петокраку и тако даље. У самом механизму потискивања нема ничег зачуђујећег, чудног па чак и забрањеног. Ту је питање смисла: који празник потискује – прослава Нове године уместо Божића? И тај украдени Божић који се данас враћа у наше друштво, то је, наравно, дар. Ми сада већ не примећујемо, да можемо, хвала Богу, да радимо оно шта нису могли наше бабе и деде ни да сањају – кад се ради о прослави Божића. То је било сасвим незамисливо. Али и у совјетско доба потрошачка тема је била изазов за главну идеју: у току је многодневни пост! Шта је пост? Пост није када у кафићу наручујеш посну храну. Пост је пажљив однос према свом унутрашњем свету, према својим речима, према својим поступцима и односу према другим људима. Наравно, и према томе шта једеш, јер после доброг пива теже је да извршиш молитву, чак ако се човеку чини да је лакше, да ће сада такорећи отворити душу. И у то време, за време најстрожег поста предбожићних дана и највеће пажње хришћана на свој унутрашњи свет, спољашњи свет нам показује баханалију купохолизма.
У руским традицијама тог дивног празника још у 12. веку је пре Божића у Русији био Филипов пост. Зове се Филипов јер почиње одмах после прославе дана сећања на апостола Филипа. Божићни или Филипов пост је неодвојиви део припремања хришћанина за Божић, који се не слави само један дан, већ две недеље – од Божића до Преображења, то је период чувених Поклада. То је исто пример културног замењивања: тих дана су пагани славили своје празнике, који су били супротни по свом облику и садржају хришћанском моралу. Али су хришћани успели да нађу у тим, чини се, непријатељским празницима могућност да распале сачувану негде у дубини варницу истине: у то време окретања године «од зиме према лету», ми можемо и треба да се радујемо, али не сунцу, већ Томе ко је створио то сунце.
У руској традицији прослава Божића, а заправо и било ког празника, била је везана са традицијом милосрђа. Празник није празник ако се радујеш сам, празник није празник ако не идеш код неког ко због неког разлога – због болести, старости, раног детињства – не може да раздели сву потпуност овог празника. Празник није празник ако не долазиш код тог човека и не делиш своју радост са тим човеком. Наши свештеници и сам Пресветли Патријарх увек на Божић посећују болницу, склониште или дом сирочади – то је симболично и важно, јер човек тих дана у таквим местима заправо добије више него што даје.
Беба која је јача од свих
Божић је празник највеће наде коју може имати човек, наде о спасењу. Људи чекају спас и испуњење неких других жеља. У чланку «Бреме славе» К.С. Луиса има зачуђујућа свом дубином мисао: «Христ нам обећава толико много, да Му наше жеље пре изгледају као превише бојажљиве, а не као превише дрске. Ми смо будале које уживају у алкохолу, разврату, успесима, кад нам је предодређена велика радост. Тако се дете игра у бари, не претпостављајући да ће ићи са мајком или оцем на море. Није нам тешко угодити, него превише лако». То су дивне речи искреног хришћанина. Било би добро да их се сећамо, поготово када почињемо да живимо са предосећањем уживања у поклонима.
Јер је главна разлика Божића, тог рођења Сина Бога и Сина Девице, од свих осталих рођења у томе да Христ долази у овај свет не ради уживања у животу, како у овај свет долазимо ми, да стекнемо у овом животу људску срећу. Он долази да да свој живот за све нас. Беба која лежи у јаслама није само умиљато и дражесно дете, него Јагње које је одређено за клање. У јаслама је цена наше слободе: да чинимо грехове или да живимо људски.
У јаслама је наша сигурност да грех више није доминанта људског живота, да је ђаво немоћан, а смрт није страшна.
Јер Тај Који лежи у јаслама, тај кротак, незаштићени Богомладенац, у свом смирењу и љубави ће бити на крају крајева јачи од целе вишехиљадугодишње историје људског зла и порочности, боли и невоља, смицалица ђавола, безграничног страха смрти и празнине. Колико смо срећни људи, хришћани, кад имамо таквог Бога!
Аутори чланка: Великанов Павел, протојереј; Легојда Владимир