Јован Крститељ заузима веома значајно место у црквеној традицији. Историјом његовог рођења почиње јеванђелско причање; о њему често говори Христ у Својим говорима; њему су посвећени многи храмови, манастири па чак и градови. Али зашто је то тако? Јер ако летимице прочитамо Јеванђеље, може нам се учинити да је Претеча био исти пророк као и претходни Божји посланици, а његова проповед се мало разликује од њихових подвига. Шта необично има његово служење?
Па, заправо, све је било необично. Почев већ од тога да су његови родитељи свештеник Захарије и Јелисавета били довољно стари, нису имали децу и већ су се помирили са својим статусом бездетног пара. А то се сматрало да су проклети, јер у то време бездетност у породици изазивало у друштву директну сумњу да су они грешници јер су у оно време Јевреји сматрали да су деца Божја награда за праведан живот.
Али се дешава чудо – Захарије који се већ са тим помирио, добије за време служења у храму вест да ће се родити син. И то какав син – пророк и весник доласка Месије! Да ли је могао Захарије да не посумња? Јер када престајеш да сањаш о остварењу нечега што много желиш, онда не верујеш речима о остварењу те маште, чак ако то каже анђео. Захарије није поверовао. И у знак тога што је оно што је рекао анђео истина, Господ га је претворио у немог. Проговорио је тек кад се родио обећани син.
А Јелисавета је поверовала! Сазнавши о трудноћи она пола године никоме није говорила о њој, не желећи да људи знају о дуго очекиваној и крхкој срећи. Тек кад се њен стас променио, Јелисавета је престала да то крије. Напокон се завршило њено грђење, и уместо презира и сажаљевања она је примала честитке од рођака, ближњих и познаника. Кад се родио син, није било краја радости! Вољом Божјом проговорио је Захарије и испричао је шта му је рекао анђео. И сви њихови познаници су се зачудили ономе што се десило, схватајући да такве чудесне околности говоре о посебној судбини детета.
После се јеванђељска прича прекида, и касније у Светом писму се Јован јавља као зрео мушкарац, кога је ојачао живот у пустињи у веома тешким условима. Свето предање даје податке који фале, и они су трагични. Пола године после рођења Јована у Витлејему се родио Спаситељ. Сазнавши о старинском пророчанству да ће беба из Витлејема заузети израелски престо, тадашњи цар Ирод се поплашио и одлучио је да уништи могуће конкуренте, убивши у околини Јерусалима сву децу која још нису напунила две године.
Претња је била и за Јована, јер су његови родитељи живели у предграђу Јерусалима, а у народу се још причало о чудо-детету. Прво су војници Ирода дошли код Захарија кад је он био на богослужењу и рекли су му да им преда дечака. Захарије им није одговорио те су га они убили између жртвеника и светилишта. А у међувремену Јелисавета је побегла у пустињу.
Првих недеља мајка и син нису напуштали пећину где су се сакрили од војника, али нису били гладни јер им је све потребно доносио анђео. Јелисавета је дојила дете све док није напунило годину дана, а после је почела да га навикава на пустињску храну: скакавце, дивљи мед, траву. Јелисавета је живела још неколико месеци и после је умрла. Свето предање каже да су се анђели бавили васпитањем детета, а савремени истраживачи сматрају да је Јован одрастао код есена – представника радикалног правца јудаизма, који је у својим правилима личио на монаштво.
То су били житељи пустиње који су добровољно одлазили из многољудних места да изистински служе Богу. Али «есенска» прошлост Јована је само хипотеза и о детињству пророка не знамо скоро ништа. Црква говори да се управо у пустињи формирао његов чврст, бескомпромисан и снажан карактер. Јован је знао да га је Господ изабрао да спреми народ за долазак Месије. Могао је да то одбије, али то није урадио. Чак обрнуто, Јован је са еланом прихватио своју судбину и био је до краја веран мисији.
Тешкоћа подвига Јована је била двојака. С једне стране, Израелски народ већ више од три века није имао пророке и људи су их сматрали за нешто фантастично. Наравно, било је различитих самозванаца, проповедника, егзалтираних секташа и просто побуњеника, али правих пророка, у којим се осећала сила Божја, дух, чврстина и убеђеност, није било. Зато одлазак Јована на проповед је био за многе велико искушење, јер је он раскринкавао и говорио тако, како је то пре њега радио само Илија.
Сви су схватали да је Јован пророк, али нису сви могли да прихвате његове речи, да се сложе са истинитошћу његових аргумената. Са друге стране, још за време Соломона (а то је 9 векова пре Христа) у Израелу је почело формирање идеје о Месији као земаљском владаоцу. И један од циљева Јована Претече је био да покаже да Месија није тај кога чека народ и политичка елита. Јован је очито говорио као представник идућег Христа. И пошто се он представио друштву као јак разоткривач без икаквих условности и никаквог друштвеног статуса, онда је то значило да Месија исто неће бити политичар.
Јован је био претеча, то јест, пионир. Он је био Христова сенка, његова проповед је покренула тадашње друштво и створила је неопходну позадину за ширење Јеванђеља код Јевреја. Јован је био пионир и вестник Христа свуда, чак и у паклу. Јер пре Васкрсења Христова душе свих људи су стизале у шеол – место које је лишено радости и приступа Богу.
Хришћанско Предање каже да после своје погибије (коју је вероломно организовала Иродијада која је јако мрзела Јована јер је разоткривао њена безакоња) Претеча је стигао у шеол. Али чак у сенци пакла он је свима говорио да је на Земљу стигао Спаситељ и ускоро ће их одвести из царства таме до светлости. Одвешће сваког ко год поверује у Њега. «Покајте се јер се приближило Царство Божје», – те речи су биле главне за Јована и ту, и са друге стране смрти.
Судбина Крститеља понавља судбину самог Господа: пут горе, али пут преко крста. После су истим путем прошли и многи хришћани – апостоли, мученици, монаси, јуродиви, праведници. Сви су они у некој мери опонашали Спаситеља. Али у највећој мери је то урадио Јован. Зато му је Црква дала толико високо звање – Претеча. У њему се спојио монашки аскетизам и апостолска снага, и љубав према Богу, и непокољебивост мученика, и таленат проповедника. Само узевши све то у обзир постаје јасно зашто је Христ рекао да ни један између рођених од жена није већи од Јована (Лк. 7: 28).
Аутор чланка: Моисејенков Александар