Понекад мала деца осим осталих страхова имају страхове религијстке тематике. Деца се плаше врагова, чудовишта-демона. Зашто се то дешава, шта је томе кривица и како се то може решити, о томе прича протојереј Игор Фомин, игуман храма светог благоверног кнеза Александра Невског при МГИМО (Москва).
Када плаше намерно
За многе нас познато је још од совјетског доба када мало дете које не слуша плаше: ево сад ће те ухватити зао чика! Или милицајац! Или ће те Циганин ставити у џак па ће те однети. Одрасли су сматрали да је то ефикасан педагошки приступ. Понекад је то радило!
Али у ствари ту нема ничег доброг, то је, ако кажемо како јесте, уцена. А још је то лаж која се уграђује у однос са дететом. Кад дете одрасте, оно престаје да верује у чику са џаком, али исто тако скептички схвата и много тога шта му кажу одрасли. Зато што су те претње порушиле поверење у њихове речи.
Али ево, променила се времена, пао је државни атеизам, мноштво људи у току 90-х поверовало је у Бога – и у неким породицама верника уместо Циганина и милицајца појавио се враг са роговима и копитима. Децу у васпитним сврхама плаше нечистом силом, пакленим мучењем за несташлуке и немирност, а најужасније је кад плаше Богом злопамтилом, који марљиво евидентира твоје лоше поступке и баш хоће да кажњава.
Наравно, такве «инферналне» страшне приче никако нису допустиве, и са тачке гледишта педагогике, али и са духовне тачке гледишта. Поплашено дете неће моћи да воли Бога и да осећа његову љубав, чиниће му се да врагови имају већу моћ од Господа, а хришћански живот ће му изгледати као испуњавање досадних и бесмислених наредби због страха вечних мучења. Таква «вера» ће се порушити у младости, а да ли ће такав човек имати истинску веру – то је велико питање.
Када плаше ненамерно
Али се дешава (срећом, не свуда) да верници као и да нису планирали намерно да плаше дете. Не, они су се бавили његовом религијском просветом, доносили су му истине вере. Али због неког разлога усредсређују своју пажњу (као и пажњу детета) не на Богу и Његову љубав према људима, него на нечисту силу која нам прети свуда сваког секунда.
Како се то дешава? Детету читају, на пример, дечју Библију, и кад тамо пише о враговима (а тамо пише јер о њима говори Свето Писмо), одрасли почињу детаљно коментарисати, причати о враговима различите детаље.
А и деца неизбежно постављају питања. Облик нечисте силе она виде и на иконама, и на фрескама у храму. На та питања, наравно, треба одговарати, али веома пажљиво, узимајући у обзир узраст детета и његове индивидуалне особине. Нажалост, дешава се да се одрасли занесу и причају детету о роговима, очњацима и копитима, о пакленом мучењу, котловима и тигањима.
Да не говоримо о томе да ће се код детета (поготово код осетљивог, са слабијим живцима) појавити неуротички страхови, то је још и озбиљно извртање вере. Хришћанство је Блага Вест, а не демонологија.
А како треба?
Причајући малом детету истине православне вере, треба имати у виду да у тим годинама деца схватају ствари у црно-белим бојама, да разликују нијансе и да виде сложеност и компликованост то ће научити касније. Мала деца нису још способна да схватају апстрактне идеје, али веома добро схватају изразите облике које још појачају у својој машти. Зато родитељи пре него што ће нешто рећи, морају да размисле, шта ће рећи, у ком редоследу и како.
Пре свега са децом треба причати не о враговима, него о Богу. О Његовој љубави и милосрђу, о Његовој смрти и васкрсењу, о томе да је Он уз нас, да можемо увек бити са Њим «у контакту» када се искрено молимо. У центру пажње мора бити нешто позитивно.
Све што је везано са враговима, мора се коментарисати само у том случају кад дете поставља одговарајућа питања. Одрасли не треба да ту имају иницијативу и да сами дају детету информације за које он још није спреман. А када треба да причају о враговима, треба да усмере пажњу детета на то да је Бог бесконачно јачи од ђавола, да верници имају сигурну заштиту од врагова, да не треба да их се плаше, а треба се бојати растужити Бога својим лошим речима и поступцима. Говорећи о сигурној заштити, треба прецизирати да је то пре свега знак крста и молитва, којом ми молимо Бога помоћ и заштиту (за дете је довољно да зна и веома кратку молитву).
Говорити о паклу (а такви разговори су пре или касније неизбежни) треба веома пажљиво. Ни у ком случају не треба упоређивати, то јест, причати о котловима и тигањима, кукама и вилама које користе врагови. Код малог детета још не постоји нека разлика између метафоре и те стварности коју покушавају да изразе уз помоћ ње. Зато је боље да просто кажете да је то веома лоше место и да тамо страдају људи, али су они сами криви и нико их тамо није вукао силом, већ обрнуто, Бог их је стално покушавао спасити, али су они сами одлучили да буду зли. И да, у таквим разговорима боље је избегавати реч «казна» јер га дете схвата у том контексту на који је навикао те зато ће видети Бога као строгу васпитачицу из забавишта.
Још један важан моменат: причајући деци житија светаца, поготово мученика, не треба причати детаље како су их тачно мучили и убили. Разуме се, не могу се сасвим избећи детаљи – ако се у житију говори да су свецу одсекли главу или да су га бацили да га убију лавови – не треба то да кријемо и да претварамо житије у лагану причу. Поготово кад, напомињем, свест малог детета је конкретна и опште речи «мучили», «жестоко убили» неће му рећи ништа. На крају крајева, «Житије светаца» која је саставио светитељ Димитриј Ростовски су намењена управо за читање у породицама. Али и ту треба осећати баланс, видети какве је детаље потребно изоставити конкретно за ваше дете.
Шта треба да радите ако је дете одједном почело да се боји нечисте силе
То се исто понекад дешава чак када родитељи све раде како треба и не плаше дете намерно или ненамерно. Али дете ипак одједном почиње да се боји – или неких измишљених чудовишта (судећи по његовим причама, која веома личе на врагове), или се не зна већ чега, нечег невидљивог, али осетљиво зле нечисте суштине.
Прво треба схватити шта је то. Највероватније такви страхови немају натприродно порекло. На осетљиво дете могао је тако утицати цртани филм (да не говоримо о филмовима не за децу, које је он случајно видео), могла је утицати нечија прича у забавишту, он је могао у неким околностима да чује разговор одраслих који није био намењен за дечје уши.
Ту је важно шта мисли само дете о томе. Ако то за њега нису фантазије којих се само поплашило (као код Чуковског у «Закаљаки»: «То је Бјака-Закаљака // Која уједа // Сама сам је смислила у глави» // «Зашто си оставила свеску // Престала да црташ? // «Бојим те се!»), ако родитељи виде да он заиста верује у чудовишта и претњу која се од њих произлази, онта треба да му се напомиње да имамо оружје против врагова – знак крста, молитва, света вода. Понекад је довољно само промене расположења детета са плашљивог на бојно – и страхови нестају.
Колико је реално да дете заиста осећа присуство инферналних сила? Разуме се, то не треба безусловно одбацивати. Ми, хришћани, знамо да врагови заиста постоје, заиста покушавају да покваре људе и понекад њихова делатност може бити сасвим приметна. Али ипак ми знамо да се врагови не јављају тек тако неком обичном човеку. Како човек мора деценијама да живи аскетски живот да би му се јавили анђели, исто тако он мора да се добро потруди, да се дубоко увуче у грехове да би Господ дозволио да му се јаве врагови. То сигурно није случај кад се ради о малом детету. Али свеједно, шта год да мислимо о пореклу тог конкретног дечјег страха, имамо исто средство: молитву и знак крста.
И на крају ће рећи оно, шта је, вероватно, требало рећи на крају: треба не само говорити са децом о Богу, него и са Богом о деци (то јест, молити се о њима, а то не формално, него од срца). Можда је то чак и важније него наш педагошки труд. Бог постоји, Бог нас воли, чује нас и може заштитити нашу децу од било којих страхова.
Припремио је Виталиј Каплан
Аутори чланка: Каплан Виталиј, Фомин Игор, протојереј