Првог дана по Божићу Црква прославља Сабор Пресвете Богородице, сећање на праведног Јосифа и апостола Јакова познатог као „брат Господњи“, који је водио прву хришћанску заједницу у Јерусалиму и који је, према црквеном предању, био син праведног Јосифа. Чиме се овај апостол прославио? Шта знамо о осталим члановима породице у којој се родио Христос?
Јаков, брат Господњи
Према најраспрострањенијој верзији коју је први пут јасно изложио епископ Епифаније Кипарски (IV век), Јаков је био најстарији син праведног Јосифа из првог брака. У Јеванђељима се више пута помињу „Исусовa браћа и сестре“, а jеванђелисти Маркo и Матеј наводе чак и имена: Јаков, Јосија, Јуда и Симон. Свети Епифаније сматра да су управо деца праведног Јосифа остала са оцем након његовог обручења са Девом Маријом, и да су вероватно била у близини Исуса током Његовог детињства.
У прилог овој тачки гледишта говори и Протојеванђеље Јаковљево – апокрифни спис (текст посвећен неким догађајима и личностима из црквене историје који Црква није укључила у канон Светог Писма – Прим. ред.) који говори о Рођењу Пресвете Богородице, Њеном увођењу у Јерусалимски храм и о догађајима који су претходили Рођењу Спаситеља. Из текста овог Протојеванђеља следи да се његов аутор Јаков скривао у пустињи када је јудејски цар Ирод тражио Младенца Исуса да Га убије; очигледно се крио заједно са целом породицом Јосифа и Деве Марије, који су, као што је познато, на неколико година побегли у Египат (види: Мт 2:13-15).
Међутим, постоје и другачије мишљење, према коме су Јаков и друга „браћа Господња“ били Исусови рођаци. Ову верзију је заступао блажени Јероним Стридонски, који је живео у другој половини IV и почетком V века и много путовао по Светој Земљи. Ову своју мисао он је изразио у расправи са Хелвидијем, који је сматрао да су „браћа Господња“ Његова рођена браћа, млађа деца Марије и Јосифа, рођена после Исуса (тако и данас сматра део протестаната). Јероним је, пак, скренуо пажњу на то да се у 15. поглављу Јеванђеља по Марку помиње Марија, мајка Јакова Малог и Јосије, а у другим Јеванђељима извесна „Марија Јаковљева“. У Јеванђељу по Јовану се каже да је Богородица имала сестру Марију Клеопову (Јн 19:25). Вероватно је, како претпоставља блажени Јероним, да су Јаков, Јосија, Симон и Јуда били синови Богородичине сестре, дакле, рођаци Самог Господа. Према таквом схватању, апостол Јаков, „брат Господњи“, је Јаков Алфејев, један од Дванаесторице апостола најближих Христу.
Ако је Блажени Јероним у праву, Јаков и његова три брата били су у крвном сродству са Господом Исусом.
У годинама када је Христос ходио по земљи Палестини и проповедао, браћа Његова не вјероваху у Њега, каже апостол и јеванђелист Јован (Јн 7:5). Можда су они били међу оним најближима о којима Јеванђеље говори да су током Исусове проповеди покушавали да га уведу у кућу, јер говораху да је изван себе (Мк 3:21). Али очигледно је Христово Васкрсење убедило браћу да Он није без разлога називао Себе Сином Божјим. Апостол Јаков је био уверен у то, јер је био међу реткима којима се Христос јавио убрзо након Свог Васкрсења (о томе говори апостол Павле у Првој посланици Коринћанима, 15:7). И у књизи Дела Светих апостола, која говори о животу првих хришћанских заједница, сусрећемо се са Јаковом, који предводи хришћанску заједницу Јерусалима и који је нека врста арбитра у споровима у оквиру првохришћанске заједнице. Управо Јакову, на пример, припада последња, одлучујућа реч у дискусији о томе под којим условима треба крстити бивше пагане у малоазијским провинцијама. Захваљујући његовом ауторитету, апостолски сабор налаже да се не праве тешкоће онима од незнабожаца који се обраћају Богу;Него да им се напише да се чувају од нечистота идолских и од блуда и од удављенога и од крви (и оно што њима није мило другима да не чине) (Дап 15:19-20).
У црквеном предању се за Јакова, брата Господњег, сачувало име Јаков праведни: он је стриктно поштовао старозаветни закон, никада није пио вино и био је веома уздржан у свему – све то се у њему спајало са вером да је Исус Христос истински Син Божији.
Апостол Павле, који је већи део времена проводио на мисионарским путовањима по Средоземљу, у кратким интервалима би се враћао у Јерусалим и виђао се, како и сам говори у посланици Галатима, са стубовима Цркве, апостолима Петром, Јованом и Јаковом (Гал 2:9). Могло би се помислити да се овде говори о Јакову, сину Зеведејеву, једном од Дванаесторице апостола и рођеном брату Јована Богослова. Тим пре што је управо ова три апостола (то јест Петра, Јакова Зеведејева и Јована) Христос посебно приближио Себи и водио их тамо где није звао остале – на Тавор, где су они видели Преображење; у кућу, где је Господ васкрсао мртву девојку; у Гетсимански врт, где су Га видели како се моли до крвавог зноја… Али у првом поглављу исте Посланице јасно се каже: апостол Павле се у Јерусалиму видео са Јаковом, братом Господњим (Гал 1: 19). Јаков, брат Јованов, убијен је још у време када је Јудејом владао Ирод Агрипа (који је умро 44. године) и управо је он, подстакнут јеврејским старешинама, донео смртну пресуду апостолу. Павле је, како сматрају библисти, путовао касније, почев од друге половине 40-их година.
Са именом брата Господњег Јакова у црквеној традицији је повезано ауторство Саборне посланице Св. апостола Јакова, познате, између осталог, по исказу да је вјера без дјела мртва (Јак 2:20), као и по једном од најранијих чинова Божанствене Литургије. Праведни Јаков је смрт примио у старости, од Јевреја који су га бацили са припрате Јерусалимског храма, јер је сведочио Христа.
Симон Зилот (Кананит)
Према једној верзији, Симон је, као и Јаков, био један од синова праведног Јосифа. За разлику од Јакова, Симон је од самог почетка ушао у најближи круг Христових ученика и постао један од Дванаесторице.
Апостолска проповед о Христу започета је од Јудеје: овде су благовестили и Петар, и Јован, и Филип, и други, о чему знамо из књиге Дела Светих апостола. Овде је у почетку проповедао и Симон, ког су због његовог жара и ревности назвали Зилотом (‘зилот’ у преводу са грчког значи ‘ревнитељ’, док на арамејском то звучи као ‘кананит’). Штавише, након смрти праведног Јакова, он је на неко време постао први јерарх јерусалимске заједнице, о чему пише Јевсевије Кесаријски у „Црквеној историји“, књига 3, 11.
Након тога, како се каже у житију, он је отишао да проповеда у Едесу (у то време један од центара Мале Азије, географски се односио на Сирију; сада је то град на југоистоку Турске), био је у Јерменији, Египту, Либији (Киринеји), Мауританији, Шпанији, па чак и Британији. Заједно са апостолима Андрејем Првозваним и Матејем, брат Господњи је благовестио и у земљи Иверској (садашња Грузија), након чега је заједно са Андрејем отишао у Абхазију. Пошто су тамо основали хришћанску заједницу, апостоли су се, према предању, раздвојили: свети Андреј је отишао да проповеда дуж црноморске обале Кавказа, а Симон Зилот се населио у малој планинској пећини у околини данашњег Новог Атоса.
У Абхазији је апостол чинио многа чуда, исцелио многе болесне и обратио локална племена у хришћанску веру. Међутим, није случајно што је, као место за живот, он изабрао баш пећину скривену у планинама: пагани су више пута покушавали да га нападну.
На крају је Симон примио мученичку смрт. Према једној легенди, брату Господњем су одрубили главу, друга каже да је жив исечен; постоји и трећа верзија – да је Симон разапет на крсту.
На месту где је апостол-мученик сахрањен, у IX веку је подигнут храм од белог тесаног кречњака. А два века касније хришћанска вера је коначно утврђена у читавој Абхазији: у XI-XII веку по целој абхаској обали цветали су градови и манастири и ова земља је била хришћанска све до турских освајања.
Међутим, постоје и друге претпоставке о томе ко је био апостол Симон Зилот. На пример, свети Димитрије Ростовски у популарним Минејима пише: „Симон… Јосифов син, никако није међу апостолимa“, а апостол Симон Зилот, будући просветитељ Абхазије, „пореклом је из Кане галилејске и био је лично познат Господу и Његовој Пречистој Мајци“, али није био Његов сродник по крви. Свети Димитрије говори о претпоставци да је управо на свадби Симона Зилота Господ Исус Христос учинио Своје прво чудо – претворио воду у вино. Можда је то и било пресудно у одлуци будућег апостола да Га прати.
Према светитељу Димитрију, био је и трећи Симон (или Симеон), син млађег брата праведног Јосифа Клеопе, ког је Јосиф усвојио након братовљеве смрти. Он је, према Димитрију Ростовском (који се сам позива на грчке црквене историчаре Јевсевија Кесаријевог, Георгија Кедрина и Никифора Ксанфопула) и предводио Јерусалимску Цркву након смрти Јакова, брата Господњег. Био је један од 70 апостола – оних Христових ученика који нису били са Њим стално, али су Га видели и слушали – и примио је мученичку смрт на крсту.
Јуда, брат Господњи
У кругу најближих ученика Господњих била су двојица са именом Јуда. Један од њих, Јуда Искариотски, на крају се показао као издајник. Други пак, Јуда Јаковљев, назван и Левеј или Тадеј, био је, према једној верзији, још један син праведног Јосифа и његове прве жене, рођени брат Јакова и Симона.
Можда је управо овај Јуда аутор 12. књиге Новог Завета – Саборне посланице Светог апостола Јуде. Аутор ове посланице себе назива слуга Исуса Христа, а брат Јаковљев (Јуд 1:1), можда зато што се стиди свог понашања у младости, када још није веровао у Божанско достојанство Исусово, и приликом поделе очеве земље одбио је да подели са Њим свој део (такву причу чува црквено предање).
Након што је Христос заробљен у Гетсиманском врту, његова браћа се нису ништа боље понашала од других апостола – разбежали су се; за Господом су пошла само двојица ученика – Јован и Петар. Ипак, Јуда је присутан међу апостолима на дан када им се први пут јавио васкрсли Господ, а затим на дан Педесетнице, када је Свети Дух сишао на апостоле и они почели храбро да проповедају Јеванђеље различитим племенама и народима.
Јуда је, како каже његово житије, проповедајући обишао целу Палестину (савремени Израел и Јордан), а затим је отишао у Арабију, Сирију, Месопотамију и стигао до саме Персије, где је и написао своју Саборну посланицу. У овој књизи, једној од најкраћих у Новом Завету, могу се видети зачеци учења и о Светој Тројици (на једном месту апостол Јуда позива на молитву Духом Светим, на другом раздваја Бога Оца и Господа Исуса Христа). Ту налазимо и зачетке учења о разликовању Анђела – добрих и злих, као и о будућем Страшном Суду. Апостол Јуда позива на чување од јеретичких учења и, попут свог брата Јакова, учи да сама вера у Христа није довољна, већ су потребна и добра дела.
Према предању, Свети апостол Јуда је примио мученичку смрт око 80. године у јерменском граду Арати – био је разапет на крсту и прободен стрелама.
Претеча и Крститељ Господњи Јован
Строги аскета и проповедник покајања Јован Крститељ, који је дошао на обалу Јордана да „припреми пут Господњи, поравна стазе Његове“ (види: Мт 3:3), није био само Претеча Господа Исуса Христа, већ и Његов сродник. То је јасно из Јеванђеља по Луки, у ком читамо да је Христова Мајка Пречиста Дева Марија била у сродству са Јовановом мајком, праведном Јелисаветом (Лк 1:36).
Сада више није могуће прецизније одредити њихово сродство, иако су у црквеном предању сачувани подаци да је Јелисаветина мајка (и бака Јована Предтече) Соби била рођена сестра праведне Ане, мајке Пресвете Богородице. О томе је писао византијски историчар Никифор Калист (који је живео у XIV веку), позивајући се на светог мученика Иполита Римског (ранохришћански аутор који је умро почетком III века). Ако је тако, Богородица је рођака Јелисавете, а Исус Христос је брат Јована Предтече у трећем колену.
Тешко је рећи да ли су се Исус и Јован у детињству икада срели. (Не узимамо у обзир епизоду описану у првом поглављу Јеванђеља по Луки, када је Девица Марија, која је већ очекивала Дете, дошла код Јелисавете, у чијој утроби је у тај час радосно заиграло дете (Лк 1:39-45)). Тим пре што су се убрзо након рођења Исуса Богомладенца Марија и Јосиф сакрили од цара Ирода у Египат, и тамо живели неколико година, а када су се вратили, настанили су се у галилејском граду Назарету на северу Израела. У то време је породица Јована Претече, по свему судећи, живела у Јудеји, то јест јужније.
У Јеванђељу по Јовану Претеча говори да раније није познавао Христа (Јн 1:31, 33), а јеванђелиста Матеј пише како су Крститеља Господњег надвладале сумње: да ли је управо Исус Онај што ће доћи, или другога да чекамо? (Мт 11: 3).
Свети Атанасије Велики и блажени Теофилакт Бугарски кажу да је Јован Предтеча био по оцу из рода првог израиљског свештеника Арона, а по мајци, као и Христос, из племена Јудиног. То је, према мишљењу ове двојице тумача, и било сродство Предтече са Господом Исусом, наравно, веома удаљено. Према мишљењу светитеља Атанасија, јеванђелиста Лука помиње ово сродство како би скренуо пажњу на сједињење у Христу две гране израиљског народа – царске (која иде од Јуде преко цара Давида) и свештеничке (која иде од Арона). Јер, Христос је у Себи спојио царску величину (Бог се у Библији више пута назива Царем) са жртвеним служењем свештеника: Он се Сам жртвовао за грехе целог света (1 Јн 2:2) и тиме спасао овај свет.
Редакција изражава захвалност протојереју Алексеју Јемељанову, шефу Катедре за библистику Богословског факултета православног Свето-Тихоновског хуманитарног универзитета (ПСТГУ), и јереју Александру Гумерову, наставнику ПСТГУ, за помоћ у припреми материјала.
Аутор чланка: Цуканов Игор, ђакон