Нажмите "Enter" для перехода к содержанию

“Дао сам себи годину дана да пронађем смисао живота” – митрополит Сурошки Антоније

„Он би са сваким човеком разговарао тако, као да у том тренутку за њега више нико на свету не постоји.“ „Главни утисак који је остављао владика је осећај да он пламти. Било га је немогуће не приметити у маси света, упркос томе што није био висок, без обзира на то како је био обучен, да ли је стајао окренут лицем или леђима.“ „ ,..Обично би тихо улазио из бочних врата у олтар, клањао се престолу, облачио се и, стојећи пред престолом са обе руке ослоњен о свој штап, удубљивао би се у молитву. Око њега је била потпуна тишина.“ „У присуству владике Антонија нисам имао жељу да говорим. Било је довољно напросто бити у његовој близини и у том тренутку разумети све.“

Тако се митрополита Сурошког Антонија (Блума) сећају они који су га познавали. Овај чудесни човек је прошао пут од младалачке огорчености и безверја до ватрене, апостолске вере која, и након владикине смрти, наставља да приводи Богу хиљаде срца. Нудимо вам избор из фрагмената аутобиографских записа митрополита Антонија у којима говори о животу, о вери, о човеку.

Од мене се у детињству није захтевало ништа неразумно, то јест, никада нисам имао осећај да се од мене нешто тражи, јер, родитељи су велики и јаки и стога могу сломити дете. Али, с друге стране, ако је нешто било речено, од тога се није одступало…

Принцип васпитања био је такав да у своје време ја треба да стекнем своја властита уверења, али притом морам да одрастем као истинољубива и потпуно искрена особа. Никада ми нису давали повода да лажем или се кријем, јер ме никада нису пратили, проверавали. Рецимо, могао сам бити кажњен, али то је увек имало смисла, нисам морао да имам свој тајни живот, као што се понекад дешава када се према деци односе претерано строго или неправедно: тада она почињу да лажу и другачије да уређују свој живот.

Прихватити свој живот у целини

Прво што морамо научити је да прихватамо цео свој живот: све околности у њему, све људе који су у њега ушли — понекад тако мучно — дакле, да прихватамо, а не да одбацујемо. Све дотле док без остатка не прихватимо свој живот, сав његов садржај, као нешто што нам је дато из руке Божије, ми нећемо моћи да се ослободимо унутрашње анксиозности, унутрашњег заробљеништва и унутрашњег протеста. Колико год да понављамо Господу: „Боже, желим да творим вољу Твоју!“, из наше дубине ће се дизати крик: али не у томе! Не у томе!.. Да, спреман сам да прихватим свог ближњег — али не овог ближњег! Спреман сам да прихватим све што ми пошаљеш — али не ово што ми заправо шаљеш…

Борис Блум, отац митрополита Антонија. 1912

Отац ми је усадио неколико ствари. Био је то врло мужеван човек, чврст, неустрашив пред животом; сећам се, једном сам се вратио са летњег одмора, а он ме је дочекао и рекао: “Бринуо сам се за тебе овог лета.” Одговорио сам му полушаљиво: „Да ли си се плашио да ћу сломити ногу или настрадати?“ Одговорио је: “Не. То би се свеједно десило. Плашио сам се да не изгубиш част.“ И онда је додао: „Упамти: да ли си жив или мртав — то мора бити потпуно свеједно и за тебе, као и за друге; једино што је важно јесте за шта живиш и за шта си спреман да умреш“.

Ми смо за Бога — свети

Не верујемо увек у то да Бог верује у нас; и зато нисмо увек способни да верујемо у себе. Али, не са оним површним самопоуздањем које нам је својствено, већ са дубоком сигурношћу да смо за Бога свети и да смо предмет Његове љубави. А онда можемо да помислимо на оне који нас воле и оне који верују у нас. Зар бисмо били у стању да им кажемо: сви ви, укључујући и Бога, грешите у погледу мене, сви сте безумници. Само ја знам себи цену, а та цена је ништавна… Понашамо се као да тако мислимо, гледамо себе као да је то баш тако; а то заправо није истина.

Када сам са родитељима дошао у Француску, било ми је прилично тешко. Дали су ме у веома, рекао бих, тешку школу-интернат; то је била школа на периферији Париза, у сиромашној четврти, где ноћу, то јест, још од сумрака, полиција није залазила, јер су се тамо дешавала убиства… Најпре су ме научили да трпим батине; онда су ме научили да се тучем и браним и, када сам се тукао, био сам спреман да се тучем до смрти; никада у животу нисам осећао толико страха и толико бола, и физичког и душевног, као тада. Пошто сам био лукав, зарекао сам се да ни једну реч нећу проговорити о том месту: ионако нисам имао где да одем, па зашто бих мами стварао још једну бригу? И тако сам јој први пут испричао о томе тек када сам имао четрдесет пет година, када је то већ била ствар далеке прошлости. Али та година је била заиста тешка; имао сам осам или девет година и још нисам умео да живим.

“Бодљикави” живот

Сећам се да сам се једном приликом шетао са старијом Рускињом, веома огорченом на живот. Она је стално причала и причала само о томе како ју је живот преварио, како су је људи увредили, како је све бесмислено и зло… Зауставила се пред неким грмом препуним трња и рекла: “Ево, такав је цео живот!” А иза овог грма се пружала читава јужна обала Француске: планине, а иза планина широко море, и све је обливено сунцем, све блиставо од летње светлости. Сећам се да сам јој рекао: тако ви гледате на живот, гледате само у овај бодљикави грм и никада вам није пало на памет да погледате преко њега, или поред њега, да погледате у даљине које вас окружују, у сву ову несагледиву лепоту.

Њен живот је био такав: видела је само бодљикави грм. Али ко од нас то не ради у мањој или већој мери?

Нисам достојан да будем вољен

Шта се дешава у Цркви? Сусрет. Сусрет који је истовремено и радост, и суд. Радост, јер је сусрет лицем у лице с Богом највећа радост коју може доживети човек који тражи Бога, или који Га никада није ни тражио, али је изненада стао пред Његово лице и запрепашћен је Његовом недокучивом лепотом и љубављу. Али, с друге стране, такав сусрет је и суд. Из људског искуства знамо да бити вољен од било кога – мајке, оца, веренице — значи бити на суду. Јер бити вољен значи да је неко у нама видео нешто достојно љубави: величину, лепоту, истину, чистоту, светлост. А када погледамо сами себе и размишљамо о томе шта смо заиста, у сопственим очима или у очима оних који нису могли да нас заволе, тада стојимо пред страшним судом властите савести: ја нисам достојан да будем вољен!

Андреј Блум са мајком Ксенијом Блум и баком Олгом Скрябином. 1923

Када сам имао четрнаест година, први пут смо имали просторију у којој смо могли да живимо сво троје: бака, мајка и ја. И одједном сам, по први пут откако се завршило моје рано детињство, доживео неку могућност среће. У току наредна два-три месеца то је било чисто блаженство, без иједног облачка. И одједном ми се догодила потпуно неочекивана ствар: уплашио сам се среће. Одједном ми се учинило да је срећа страшнија од оног тешког периода који је био пре, јер када је живот био непрекидна борба, самоодбрана или покушај да се преживи, он је имао сврху. А када се изненада испоставило да више нема потребе за том борбом, живот се учинио потпуно празним. Није више било никакве дубине, није било вечности, будућности. И учинило ми се да, ако је живот тако бесмислен, онда ја не желим да живим. И зарекао сам се себи да ћу, ако у року од годину дана не нађем смисао живота, извршити самоубиство, јер не пристајем да живим тек ради бесмислене, бесциљне среће.

Дан као дар

Тражиш од Бога да благослови овај дан, да све у том дану Он сâм благослови и управи. А онда то што си тражио схвати озбиљно… А што се тиче дана, ако си схватио и прихватио да је овај дан благословио Бог, да га је осенио Својом руком, онда ти је свака особа коју сретнеш – дар од Бога, свака околност која се догоди – дар је од Бога, била она горка или слатка, свиђала ти се, или не. То је Божји дар теби лично, и ако га тако прихватиш, можеш се носити са било којим околностима. Али онда мораш да будеш спреман на то да се свашта може догодити, пријатно или непријатно.

Једном су нас окупили (дечаке, децу емиграната – Ред.) и позвали свештеника да води духовни разговор са нама, дивљацима… Оно што је свештеник говорио до те мере ме је разбеснело, да се више нисам могао ослободити од његових речи. Он је говорио (то је био о. Сергиј Булгаков – Ред.) онако како се говори са малим дивљим зверима, убацујући у нашу свест све оно слатко што се може наћи у Јеванђељу: кротост, смирење, тиховање — све саме ропске особине које нам сви замерају, од Ничеа па надаље. Одлучио сам да одем кући, покушам да откријем имамо ли негде Јеванђеље, да све проверим и коначно завршим са тим.

Замолио сам маму да ми да Јеванђеље, затворио се у свом ћошку… Седео сам, читао, и између првог и почетка трећег поглавља Јеванђеља по Марку које сам читао полако, јер је језик био необичан, изненада сам осетио како с друге стране стола, ту, стоји Христос. И то је био тако жив, упечатљив осећај, да сам морао да станем, да прекинем са читањем и да погледам.

Дуго сам гледао; ништа нисам видео, ништа чуо, нисам ништа осетио. Али чак и када сам гледао право испред себе у место на коме никог није било, имао сам исту дубоку свест да Христос ту стоји, у то није било никакве сумње. Сећам се да сам се тада завалио у столици и помислио: ако живи Христос стоји овде, онда је то васкрсли Христос. Значи, све што се о њему говори је истина…

А ако је то истина, онда је и цело Јеванђеље истина, и значи да живот има смисла, значи да је могуће живети, ако ни за шта друго, онда за то да са другима поделим чудо које сам открио; вероватно постоје хиљаде људи који не знају за то и којима то треба рећи што пре…

Сећам се да сам следећег јутра изашао и ходао као у неком преображеном свету; погледао бих сваког човека ког бих срео и помислио: Бог те је створио из љубави! Воли те! Ти си ми брат, ти си ми сестра; ти можеш да ме убијеш, пошто то не схваташ, али довољно је што ја то знам… То је било најупечатљивије откриће.

Задатак за човека

Једна од ствари које морамо избегавати јесте тежња да откријемо више него што нам сада заиста стоји на путу. Постоји диван одломак у делима Јована Кронштатског, где он каже да нам Бог даје да видимо неправду у себи тек када открије да у нама постоји довољно вере и довољно наде како бисмо били у стању да то сагледамо; иначе бисмо се сломили под тежином те спознаје. Дакле, ако данас видим да сам ружнији него што сам био јуче, могу бити сигуран да је то нови задатак који ми Бог додељује, јер ми сада Он може веровати више него раније; пре тога сам још увек био превише крхак и неспособан да видим, а сада ми Он каже: довољно си јак да то издржиш, дакле, учини нешто!

Обично се дешава да сви у кући морају постати свети кад један од њих пожели да се домогне неба; тада сви морају да трпе, да се смире, да све поднесу од “подвижника”. Сећам се да сам се једном молио у својој соби и био у најузвишенијем духовном расположењу, кад је бака отворила врата и рекла: „Треба да се чисти шаргарепа!“ Скочио сам на ноге и рекао: „Бако, зар не видиш да сам се молио?“ Одговорила ми је: „Ја сам мислила да молити се значи бити у заједници са Богом и научити се љубави. Ево ти шаргарепа и нож.“

Како победити таштину

Пре много година једна млада жена је дошла да разговара са мном; ушли смо у ризницу и она је села на софу, спустила главу и са горчином, уз кисели израз лица, рекла загробним гласом: „Ја сам грешница“. Бодро јој одговорих: „То није никаква новост, јасно је да сте грешница, сви смо ми грешници!“ „Да“, рече она, „али ја сам посебно подла.“ Одговорих јој: „Па, то је гордост! Али шта је то у вама тако посебно подло?“ „Када се погледам у огледало, налазим да сам веома лепа.“ Рекао сам јој: „Па, то је у сваком случају истина; и како ви реагујете на то?“ „Таштином!“ Ја јој рекох: „Ако се ради само о томе, научићу вас како да се носите са тим: станите пред огледало, загледајте се у сваку поједину црту свог лица, и кад нађете да вам се свиђа, реците: „Хвала, Господе, што си створио такву лепоту попут мојих очију, попут обрва, чела, носа, ушију“ — шта год. И сваки пут кад нађете нешто лепо у себи, захвалите Богу. Постепено ћете открити да је захвалност заменила таштину. На крају ћете се, кад се погледате у огледалу, обраћати Богу са радошћу и захвалношћу. Али додајте томе још нешто: погледајте добро тај кисели израз вашег лица и реците: „Жао ми је, Господе, али мој једини допринос лепоти коју Си створио је овај одвратан израз лица“. То је једино што је у њему заиста ваше“.

Разговор. 1985

Истовремено сам пронашао и духовника; и заиста сам га “пронашао”, нисам га тражио више него што сам тражио Христа. Отишао сам у нашу једину патријаршијску цркву у целој Европи — тада, 1931. године, било нас је свега педесетак — и наишао сам на монаха, свештеника, и нешто у њему ме је потресло. Знате, на Атосу постоји изрека да не можете одбацити световни живот, ако на лицу једног јединог човека нисте видели сјај вечног живота… Он је излазио из цркве, и ја сам видео сјај вечног живота. Пришао сам му и рекао: „Не знам ко сте, али, хоћете ли да будете мој духовник?“… Био сам у контакту с њим све до његове смрти и он је био заиста велики човек: то је једина особа коју сам срео у животу у којој је постојала таква мера слободе — не произвољности, већ управо оне јеванђелске слободе.

Како веровати у себе?

Сусрећем врло мало људи који су способни да верују у себе и да воле себе на добар начин. На добар начин – то значи волети себе и веровати у себе не самоуверено, не самољубиво, као што то стално радимо, већ волети у себи оно што је остало од Божанског лика и што узраста постепено, и веровати у ону светлост коју је Бог поставио у нас. Треба да памтимо: не можемо увек да верујемо себи, да верујемо у себе, али постоји Неко Ко непоколебљиво верује у нас. Бог није безуман, Бог нас не би створио на нашу пропаст; и Бог нас не би створио, знајући да ми ништа друго не можемо да учинимо, осим да упропастимо Његову творевину. Створио нас је из љубави; Његова љубав нас је родила за живот. И то је учинио са вером, са апсолутно непоколебљивом вером да ће његово стваралачко деловање бити нама на спасење и да ћемо једном, када дође време, сијати вечном светлошћу вечног Божанског живота.

Медицински факултет сам завршио пред рат, 1939. године. Положио сам монашки завет и отишао у војску, и тамо сам пет година нешто учио; мислим да је то била сјајна школа.

Био је то скоро светоотачки живот. Каплар дође и каже ти: „Требају ми добровољци да копају ров, ево, ти си добровољац“… Прва ствар: твоја воља је потпуно одсечена, њу је у потпуности апсорбовала мудра и света капларева воља. Затим ти да лопату, води те до болничког дворишта, каже: „копај јарак у правцу север-југ“… А ти знаш да је официр рекао да се копа у правцу исток-запад. Али шта те брига? Твоје је да копаш, и ти осећаш такву слободу, копаш са задовољством: прво, осећаш се корисним, а друго – дан је хладан и ведар, и много је пријатније копати ров на отвореном него прати посуђе у кухињи. Копао сам три сата, ров је испао одличан. Долази каплар и каже: „Будало, магарче“ и тако даље, „требало је да копаш у правцу исток-запад“… Ја бих могао да му кажем како је он сâм погрешио, али, шта се мене тиче да ли је погрешио? Рекао ми је да затрпам ров, а након што га затрпам, вероватно бих поново копао, али до тада је он већ нашао другог “добровољца” који је добио своју порцију.

Тада ме је јако потресао осећај унутрашње слободе који даје апсурдна послушност…

Одлучност

Очекујемо све од Бога; а да ли му пружамо прилику да заиста учини нешто за нас? Да ли смо ми онај музички инструмент на којем би Он, ради нас самих, могао да свира мелодију? Размислимо о томе и донећемо Му наше покајање и нашу наду. Покајати се не значи оплакивати прошлости; покајати се значи окретнути се лицем ка Богу, погледати у Његово лице, слушати његове речи, васпоставити односе љубави и узајамне верности. Зато се, размишљајући о прошлости и садашњости, можемо окренути Богу и рећи: „Благослови ме данас за нови почетак!“… Али “данас” зависи од нас. Благослов је од Бога, а одлучност и спремност морају бити наши.

У међувремену је било и десет година тајног монаштва, и то је било блажено време, јер као што каже Теофан Затворник: „Бог и душа — то и јесте цео монах“…

У једном тренутку сам се занео мишљу да направим медицинску каријеру и одлучио сам да положим посебан испит како бих добио специјалну диплому. Рекао сам му (духовном оцу) о томе. Погледао ме је и одговорио: „Знаш, то је чиста таштина.“ Ја му кажем: „Па добро, ако тако кажете, онда нећу…“ „Не“, каже он, „иди на испит и падни, нека сви виде да ниси ни за шта“.

Веома сам му захвална на томе. Изашао сам на испит и добио ужасну оцену, пошто сам написао Бог зна шта, чак и о ономе што сам знао; пао сам, био сам на дну листе која је била дугачка читав метар; сви су рекли: „Знаш, никада не бисмо рекли да си тако глуп“… А ја сам нешто научио, иако је то било погубно за моју будућност на професионалном плану. Али оно чему ме је он тада научио, не би ме научио да ми је говорио о смирењу…

На нама је да се отворимо

Толико много нам је дато!..

Много тога би нам било могуће, када бисмо обратили пажњу на оно што се у нама дешава; али не на своје увреде, не на страхове, не на самољубље, већ на оно што Бог чини у нама – кроз људе, Својим непосредним деловањем, или кроз Свете тајне. У вечерњим молитвама молимо се да нас Господ ослободи незнања и заборава, малодушности и окамењене безосећајности. Ето четири непријатеља против којих се сви морамо борити, ако желимо да будемо осетљиви на оно што Бог чини, што је учинио у нама; ако желимо да се у нама разгори побожна захвалност, нежна љубав и трепет према Њему. Ако само то учинимо, онда ће све остало бити Његов посао; а он нас неће напустити. На нама је да се отворимо, на нама је да му отворимо врата и кажемо: „Уђи, Господе!“

Отац Атанасије је умро три месеца након мог пострига; дуго сам се питао шта да радим, јер након мог искуства проналажења духовника било би превише чудно напросто обићи све могуће свештенике или замислити духовника Стефана, Ивана, Михаила или Петра. Сећам се да сам седео код куће, имао сам двадесет седам или двадесет осам година и поставио сам себи питање: шта да радим?. Одједном је у мојој души савршено јасно зазвучало: „Зашто тражиш духовника? Ја сам жив…“ И на томе сам завршио своју потрагу…

Бог је близу

Сећам се једне девојчице која је то доживела – колико дете може доживети, али је доживела да јој је Господ понекад тако близу, а понекад, кад хрли према Њему, не може да дође до Њега. Мајка јој је рекла, по мом мишљењу, дивну ствар, рекла је девојчици: „Знаш шта се дешава када се играмо жмурке. Прво затвориш очи и мирно стојиш и чекаш. И у неком тренутку, када се сакријем, ја ћу викнути; ти ћеш отворити очи и покушаћеш да кренеш у правцу звука који си чула, поћи ћеш у једном правцу, па у другом, тражићеш. Кад видим да си се изгубила, ја ћу поново викнути; и ти ћеш наћи правац ка месту на ком се ја налазим. И наћи ћеш ме. А некад ћеш се одједном уплашити да си сама, да сам ја некуд отишла: а куд сам могла да одем, да ме ти не видиш? И ако само приметим да си се уплашила и да си усамљена, да су ти се сузе појавиле у очима, изаћи ћу из свог скровишта и потрчаћу према теби, а ти ћеш ми се бацити у загрљај.“

И још је додала: „Исто тако је и са Богом. Када Га тражимо, Он ће викнути, а затим нам дати прилику да тражимо, како бисмо се сами уверили да Га морамо пронаћи, како желимо да Га пронађемо, како целом својом душом хрлимо ка Њему. Да и ми схватимо колико смо усамљени без Њега, колико је застрашујуће кад при пуној сунчевој светлости без Бога око нас бива тама“. То је оно што треба да научимо, да бисмо почели да се молимо: да научимо да станемо пред Бога, знајући да је Он ту, и да са трепетом схватамо да Он мени грешном, недостојном, слепом, допушта да станем пред Њега и будем са Њим, чак и ако Га не осећам. Какво чудо, каква радост!

Фотографије је уступио фонд “Духовно наслеђе митрополита Антонија Сурошког”

Аутор чланака: Михайлова (Посашко) Валерија