У Књизи Постање постоји прича о Јаковљевој визији лестви које су стајале на земљи и својим врхом одлазиле у небо. У чему је пророчки смисао сна и како се он открива у Новом Завету? У пројекту часописа „Фома“ – „Како се Стари Завет наставља у Новом“ – размотрићемо ову тему.
Каква је то прича?
Једном је Јаков, идући у Харан, заноћио у пустињи и уснио чудан сан. У том сну лестве стајаху на земљи, а врхом тицаху у небо, и гле, Анђели Божји по њима се пењаху и слажаху. На лествама стајаше Сам Господ Који обећа Јакову да ће се његово потомство умножити и да ће се у њему и семену његовом благословити сви народи на земљи (1 Мој 28:10-15).
Детаљније о томе
Ова прича се догодила када је старозаветни патријарх Јаков, о коме смо раније већ писали, био млад. У време које се помиње у овој причи он је пошао код Лавана, рођака своје мајке Ревеке, како би се, по жељи свог оца Исака, оженио његовом ћерком.
На путу га је ухватио мрак. Зауставивши се на конак, он је леже на голу земљу, узе камен који је стајао у близини, стави га под главу и заспа. Те ноћи Јаков усни диван сан: а то љестве стајаху на земљи, а врхом тицаху у небо, и гле, Анђели Божји по њима се пењаху и слажаху (1 Мој 28:11-12). На лествама је стајао Господ Који рече Јакову: Ја сам Господ Бог Аврама оца твојега и Бог Исаков; ту земљу на којој спаваш теби ћу дати и сјемену твојему; И сјемена ће твојега бити као праха на земљи, те ћеш се раширити на запад и на исток и на сјевер и на југ, и сви народи на земљи благословиће се у теби и у сјемену твојем… (1 Мој 28:13-15).
У чему је смисао сна и како се он рефлектовао у Новом Завету?
Лестве које су се присниле Јакову подсећају нас на блиску везу између духовног и материјалног света, на то да Бог није одбацио људе након изгнанства из раја. Према мишљењу црквених отаца, оне пророчки указују на будуће оваплоћење Сина Божијег Који је човечанству отворио пут на небо, на превазилажење расцепа између Бога и човека, изазваног грехом првих људи. Није случајно да овде опет, као и у благослову датом Авраму, Господ каже да ће у семену Јаковљевом бити благословени сви народи земаљски, обећавајући тако да ће из његовог рода доћи Спаситељ свих људи.
Већ у Новом Завету Сам Господ Исус Христос, подсећајући ученике на Јаковљеву визију, директно повезује ову слику са Собом: Заиста, заиста вам кажем: од сада ћете видјети небо отворено и Анђеле Божије како узлазе и силазе на Сина Човјечијега. (Јн 1:51). Као што пише професор А.П. Лопухин, тиме је „Господ благоволео рећи да ће од сада Он бити средиште слободне заједнице и нераскидивог јединства између Бога и човека, да ће у Њему бити место сретења (сусрета. – Прим.ред.) и помирења између неба и земље“.
Слика лестви је добила у светоотачком предању и друга тумачења. На пример, мученик Афрат (Јаков) Мудри у њој види праобраз крста који је подигнут попут лестви, a кроз који је човечанству отворен пут на небо. Британски светитељ Беда Поштовани лестве које је Јаков видео назива сликом цркве „чије је рођење на земљи, а пребивалиште на небесима“. Већина светих Отаца види у Јаковљевим лествама праобраз Мајке Божије, кроз Коју се збило оваплоћење Сина Божијег. Према речима светог Јована Дамаскина, „Господ је изградио живе лестве, којима је основа утврђена на земљи, а врх додирује сâмо небо и на којима се Бог потврђује. Лестве су духовне, то јест, Дјева је утврђена на земљи, јер је рођена на земљи; Њена глава је дотицала небо, јер је Њена глава био Бог и Отац.“ Ово тумачење се одражава у богослужбеним текстовима посвећеним Богородици. Она се назива „лествица која од земље узвиси све благодаћу“, „лествица небеска, по којој сиђе Бог“, „лествица висока, коју Јаков виде“ и др.
У чему је смисао ове везе између Старог и Новог Завета?
Јаковљеве лестве постале су значајан симбол трајне везе између неба и земље. Оваплоћење Сина Божијег, Његова смрт на Крсту и славно Васкрсење обновили су однос човека са Богом, отворили нам пут ка духовном савршенству. Као што о томе пише свети Николај Српски, „оваплотивши се на земљи, Господ је помирио небо и земљу, приклонивши небо ка земљи и уздигавши земљу ка небу“.
Али, спустивши се код људи симболичним лествама, Господ и од њих очекује покрет нагоре, у сусрет Њему, а тај покрет је повезан са духовним напорима. Како пише светитељ Хроматије Аквилејски, на овим лествама, усмереним ка висинама, „утврђено је мноштво степеника врлине по којима се уздижемо ка небу: вера, правдољубивост, целомудреност, светост, стрпљење, блогочестивост и друге врлине чине степенике ових лестви по којима, ако се уздижемо сигурним кораком, без сумње, стижемо до неба“.
Јаковљеве лестве нас подсећају да је главни циљ хришћанског живота стећи Царство Небеско, непрестано тражити сједињење са Богом већ овде, на земљи, и са Њим пребивати у вечном животу.
Аутори чланака: Листопад Анастасија, Мурзин Евгениј, свештеник