По бескрајном мору плови лађа. Ветар јој пуни једра, светлуца глатка, азурно-плава површина воде… И изненада, у једном трену, све се мења! Почиње страшна олуја! Огромни таласи, један за другим, обрушавају се на палубу, јарболи пуцкетају, ужаснута посада јури тамо-амо, покушавајући да схвати због чега се небо разгневило. Можда је разлог у некоме од њих? Убрзо ће схватити да су у праву. На лађи је необичан човек, велики пророк. Он је навео олују на лађу. Али како је могуће да изабраник Божији буде узрок невоље?
Задатак од Бога
Пророци су посебни људи. Живели су на земљи у давна времена. Бог је са њима разговарао. Кроз пророке, Господ је људима саопштавао Своју вољу, преко њих их је позивао да исправе свој живот. Многи пророци су пролазили кроз места која данас називамо Светом Земљом и проповедали јудејском народу, предсказивали будућност, давали мудре савете царевима и владарима.
Један од пророка био је и Јона. Он је онога дана био на лађи коју је захватила олуја на мору. Али шта је тамо радио? И зашто је почела та страшна олуја?
Било је то овако. Једном је Бог позвао Јону и заповедио му:
– Устани, Јоно! Иди у Ниневију, град велики, и проповедај у њему, јер зла његова дођоше до Мене.
Шта су значиле ове Божје речи?
Ниневија је била један од највећих градова велике државе асирске. Асирци – незнабошци – нису веровали у Једног Бога, веровали су да богова има много. Стално су се свађали са суседима и водили крваве ратове. Суровост се код њих сматрала великом врлином. Асирци најзад толико разгневише Бога, да Он одлучи да избрише њихов град с лица земље.
Пошто доби заповест од Бога, Јона се… веома уплаши! Раније је он само свом народу објављивао вољу Божију, а сада је требало да оде код туђина који су веровали у сасвим друге богове. Па још да им донесе тако застрашујуће вести! Јона је замишљао како ће људима причати о њима непознатом Богу и о томе да ће нестати и њихов град, и они сами! Замишљао је како ће због тога становници Ниневије да јурну на њега!
Било је још нешто чега се Јона плашио. А шта ако Бог покаже Своје милосрђе и у последњем тренутку пожали Ниневију и не уништи је? Тада ће и сам Јона у очима људи постати преварант: ево, погледајте, овај човек је предсказао страшну казну, а ништа се није догодило! Дакле, он није прави пророк, а ни Бог о коме нам је говорио није свемоћан!
Једном речју, Јона није желео да иде у Ниневију. Али пророци су дужни да извршавају Божију вољу. И шта сад Јона да уради? Пророк бејаше потпуно збуњен…
Олуја
Јона оде до луке из које су кретале лађе за Ниневију. Када је стигао, укрца се на једну од њих. Лађа рашири једра, изађе на отворено море и…крену у супротном правцу од Ниневије! Јону су и даље мучиле сумње, те одлучи да се укрца на другу лађу, да се тамо сакрије и да не изврши задатке које му је дао Бог. Лађа се све више и више удаљавала од луке, скоро се већ могло рећи да је Јонин план успео, али тад и поче та страшна олуја!
Бацала је лађу са једне стране на другу. Водени стубови замало не збрисаше лађаре са палубе. Још мало – и брод ће се претворити у хрпу иверја! Лађари беху пагани из различитих народа. Они нису знали да постоји само један Бог, па у страшном часу свако призиваше неко своје божанство. Али ништа није вредело! Олуја је бивала све јача!
– Избацуј терет са лађе! командовао је капетан.
Морнари почеше да избацују драгоцени терет у море, како би лађа постала лакша. Али ни то није помогло!
– Шта смо урадили?! – завапише лађари, надјачавајући таласе. – Чиме смо разгневили богове?!
Тада се капетан досети и упита:
– А где је онај човек који се у луци укрцао на нашу лађу?
– Отишао је у потпалубље, чим се олуја подигла! – викну неко од посаде.
Један морнар се брзо спустио у потпалубље, и… није могао да поверује својим очима! Док се његова лађа превртала у таласима, ризикујући да сваког часа оде на дно, овај путник је чврсто спавао.
Какав је био тај чудан сан сред смртне опасности? Можда је Јона, схватајући да не испуњава вољу Божију, од срама и страха једноставно побегао у сан, у заборав?..
Морнар продрма путника:
– Што спаваш?! Устани и обрати се свом Богу! Можда ће нас се Он сетити, па нећемо умрети!
Јона се, најзад, пробуди, изађе на палубу и поче да призива Господа. Али ни његове молитве нису помогле: ураган се није смиривао!
Очајни лађари климнуше једни другима:
– Бацићемо жреб! Он ће показати ко је крив за нашу злу срећу.
Жреб показа на Јону. Морнари опколише пророка:
– Говори, странче, ко си ти? Из ког си народа? Шта радиш, одакле и куда путујеш?
– Ја сам из јеврејског народа, – искрено одговори Јона, – верујем у Једног Бога који је створио и копно и море…
Затим пред свима исприча како није послушао Бога и како сада, у страху, бежи од Његове воље.
Морепловци се страшно уплашише!
– Зашто си то урадио?!
– Ја сам крив. Погубите ме. Баците ме преко палубе и море ће се смирити.
Али посада се није усуђивала да тако поступи. Беше им жао Јоне. Осим тога, уплашише се моћног Бога који је у стању да начини такву олују на мору. Шта ће бити ако повреде Његовог слугу?
Морнари узеше весла и почеше из све снаге да веслају према обали. Земља је била близу! Али узалуд. Колико год да су се веслачи трудили, бесно море је окретало лађу на супротну страну.
Није било друге. Тешка срца морнари бацише Јону са палубе, гласно узносећи молитве Богу:
– Молимо Те да не умремо због душе овог човека! Не криви нас за смрт невиног, јер Ти, Господе, радиш оно што је Теби по вољи!
У мору
Чим се Јона нађе у води, олуја одмах престаде. Лађари се обрадоваше и… још више се уплашише! Колико је велики Јонин Бог, ако може у једном трену да начини олују, а онда, опет у једном трену, да је заустави! Од сада ће Га и они поштовати и клањати Му се…
А шта је било са пророком? Он је тонуо у пучину. Свест му се мутила. Несрећник се већ опростио од живота, кад одједном… осети снажан притисак и нађе се на мрачном, тесном месту где је било готово немогуће померити се. Али се могло дисати! Жив је! Али где је то он? У утроби огромног морског чудовишта које га је прогутало!
Какво је то чудовиште било? У древна времена људи, наравно, нису могли да знају ко се све крије у морским дубинама, за њих су све велике морске животиње изгледале као права чудовишта. Стога су и сваку огромну рибу, и страшног зубатог кита уљешуру, назвали чудовиштем, морским змајем.
Али може ли то бити, да се човек нађе у неком од ових створења, и да преживи? За верујуће људе ту нема ничег немогућег, јер они знају да је Господ способан да чини чуда. И лађари друге вере су управо били сведоци једног таквог чуда – пред њиховим очима је у једном трену престала страшна олуја. Богу је све могуће. Њему није било тешко да Јони, који је био у утроби кита, сачува живот.
Али чак и онај ко није верник може да се увери да Библија није једина која говори о таквим случајевима. Тако је, на пример, у претпрошлом веку, 1891. године, кит уљешура разбио чамац у ком су били китоловци. Неколико сати касније кита су ухватили и у његовој утроби пронашли човека по имену Џејмс Бартли. Био је жив! Иако је провео 16 сати у китовој утроби! Уосталом, и недавно је, 2021. године, кит прогутао рониоца Мајкла Пакарда, а затим га испљунуо! Ронилац је остао жив и готово неозлеђен!
А колико је времена у морском чудовишту провео Јона? Цела три дана и три ноћи! То је веома дуго. Тешко је и замислити колико му је било страшно и болно. Али Јона није губио присуство духа! Ако Господ није дозволио да се удави у мору, мислио је пророк,можда ће му омогућити да поново види светлост Божју, можда ће избавити свог посланика из морских дубина.
Огромно чудовиште је пливало кроз те мрачне морске дубине, кроз хладне слане воде, а из његовог стомака су се узносиле топле, жалостиве молитве Богу, па похвале Богу, па захвалност Богу, као и молбе за спасење. Јона се кајао због своје слабости, због својих грехова. И Милосрдни Бог је чуо Свог слугу! У мрклом мраку и глувој тишини изненада се зачу неки звук… некакав пљесак… и – о, чуда! – кроз мрак се до заробљеника проби зрачак светлости! Затим Јона осети како га нека сила нагло гура прво у воду, а затим у ваздух и… баца на копно! Обала! Светлост! Сунце! Чврсто тло под ногама! Смрт се повукла!
Пророчанство се није испунило
Ослобођени заробљеник је плакао од среће и свесрдно благодарио Бога. А онда се Господ поново обратио Свом пророку:
– Устани, и иди у велики град Ниневију! И проповедај у њој оно што сам Ти већ заповедио.
Јона више није ни помишљао да се успротиви вољи Божјој. Коначно је успео да стигне до Ниневије.
Ниневија беше велики град, за та времена — огроман. Није шала: било је потребно три дана хода да се обиђе око града! Научници кажу да је град могао имати до сто хиљада становника, што је за то доба веома много! Јони је предстојао тежак задатак: да о свом пророчанству обавести цео град, све његове становнике.
– За четрдесет дана Ниневија ће бити уништена!.. Још четрдесет дана, и Ниневија ће бити уништена!.. – Јона је једноставно пролазио градским улицама и узвикивао ове речи. Сат за сатом. Од раног јутра, па све до мрака.
У почетку нико није слушао пророка. Смејали су му се, сматрали га лудим странцем, а понеки би викали на њега и гађали га камењем – зашто збуњује народ таквим грозним предсказањима?
А затим се Ниневијом пронесе глас да он није лудак, већ пророк из далеке земље. За јеврејске пророке се знало надалеко. Чак и тамо су се многи према њима односили са поштовањем и страхом. Ниневљани почеше да слушају речи овог необичног човека, чијим је устима можда говорио Сам Бог.
– Још тридесет три дана, и Ниневија ће бити уништена! – наставио је да узвикује Јона. – Још тридесет два дана… Тридесет један дан…
Међу грађанима је расла узнемиреност: зар њихов град мора бити уништен? Зар је њима, њиховим породицама, њиховим вољенима, суђено да нестану? Шта учинити? Бежати? А шта са кућама, породицама, имањима?..
Тада се неки досетише: можда ти дани које нам Господ даје нису пуко одлагање уништења града, већ време за наше покајање? И можда је спасење још увек могуће?
Сви грађани, па чак и велики асирски цар, објавише пост. Више ништа не окусише, ни јела, ни пића. Сви – и старо и младо, скинуше своју прелепу богату одећу и обукоше грубе, изношене хаљине. Свако поче да се каје пред Богом због својих грехова и да моли за милост. Сви схватише су да им Божја казна прети због неправедног живота који је народ водио раније, због великог зла и насиља у којем су живели. Сада, пак, грађани почеше да излазе на улице, да падају на колена, ридају, вапе ка небу…
На гори
И тако настаде четрдесети дан, дан када је пророчанство требало да се испуни.
Јона кришом изађе кроз градску капију Ниневије и попе се на гору са источне стране града. Сунце је немилосрдно пекло, па Јона поче да прави заклон од грана, да му дâ хлад. Али како не беше ничег чиме би покрио гране, заклон га није могао спасити од врућине. Тако пророк напросто сеђаше на камену, загледан у град.
А са Ниневијом се… ништа не догоди! Зидови се не срушише, муње не ударише у домове, са неба се на становнике не излише потоци воде, не беше ни пожара, нити земљотреса… Јона је све јасније увиђао да је Бог, видевши подвиг покајања Ниневљана, одустао од Своје пресуде и одлучио да на њихов град не пошаље пошасти на које је јеврејски пророк упозоравао. Догодило се баш оно што је Јона претпостављао и чега се плашио. Пророчанство са којим је дошао у ову земљу није се остварило!
Јонину душу захвати очајање, а осим тога, мучила га је страшна врућина, спарина, ужарено сунце… Пророк беше скоро сасвим клонуо духом, кад се изненада догоди право чудо! На месту где је Јона седео, однекуд из стеновите пукотине израсте некаква лоза са широким лишћем! Још пре неколико сати није је било, али, ево – заклон који је Јона почео да прави од грана већ беше чврсто обавијен густим зеленилом! Сада је Јона био заклоњен од неподношљиве врућине! Хлад, прохладна свежина… Јона се веома обрадова овом невероватном догађају! А онда одмах, ту под заклоном, он утону у сан.
Следећег дана, чим зора заруди, по Божјој заповести се појави на гори црв. Он изгризе корење биљке и она се… одмах осуши!
Изађе и сунце. Дуну врели пустињски ветар. И опет сунце свом жестином поче да пржи Јонину главу. У очају, он се мољаше Богу:
– Господе! Боље би било да умрем, него да живим!
– Зар си заиста толико тужан што се ова биљка осушила? – одговори му Бог.
– Веома! Жалостан сам до смрти!
– Жалиш за биљком око које се ниси потрудио и коју ниси одгајао, која је за једну ноћ израсла, и за једну ноћ нестала – рече Господ. – А како Ја да не пожалим велики град Ниневију у ком живи толико људи?..
И тада пророк Јона спозна како је велико Божје милосрђе. Оно је изнад милосрђа и разумевања људског! Пророкову душу престадоше да муче сумње – до краја живота он беше потпуно предан Господу.
Дакле, град није нестао. Засја сунце, а Ниневљани схватише да је то знак Божје милости и опраштања. Они изађоше из града, попеше се на планину до пророка Јоне и донесоше му поклоне. Вероватно су били веома захвални пророку за своје спасење, за то што их је разбудио, што им је говорио о Богу и о томе шта их чека, уколико се не покају.
***
На томе се у Библији завршава прича о пророку Јони. Шта се даље с њим догађало, не зна се тачно. Али на његово име, име древног пророка, још ћемо наићи у Библији. И открићемо га у Новом Завету, међу догађајима који ће се збити кроз много, много векова, када Спаситељ дође у свет. Једнога дана, говорећи о томе како ће проћи кроз патњу, смрт на Крсту и како ће васкрснути, Исус Христос ће се сетити управо пророка Јоне: „Као што је Јона био у утроби кита три дана и три ноћи, тако ће и Син Човечији бити у срцу земље три дана и три ноћи“.
Јонин живот, сами догађаји које је доживео, постали су пророчанство о ономе што ће се догодити много касније. Само, у причи о пророку Јони говори се о спасењу једног града, мада веома великог, док Јеванђеље говори о томе како је Исус Христос донео спасење читавом човечанству!
Цртежи Галине Воронецке
Аутор чланка: Харпалева Наталија