У редакцију часописа «Фома» је стигло питање: «Апостол Павле пише да смо сви криви у Адамовом греху. Али какве ја имам везе са тим? Нисам тад ни живео». Одговарамо.
Грех који су учинили Адам и Ева није наша кривица, већ наша невоља. Иако нисмо непосредни извршиоци првобитног греха, сви носимо у себи његове погубне последице. Оне су изражене у повреди људске природе, изопачености њених првоначелних својства,у томе да се лако окрећемо ка злу, болујемо и умиремо. Преко Адама грех је ушао у наш свет и проширио се на све његове потомке. Управо тај смисао даје апостол Павле речима да смо сви грешни преко Адама:
као што кроз једнога човјека уђе у свијет гријех, и кроз гријех смрт, и тако смрт уђе у све људе, пошто сви сагријешише (Рим 5:12)
Шта се десило са Адамом, у чему је његов грех који је постао потпуна катастрофа за цело човечанство? Ево шта се десило. Господ је дао човеку само једну заповест која га ограничава: да не једе од дрвета спознаје добра и зла. Сама реч «спознаја» овде има шири и дубљи смисао него само знање о нечему. Она предвиђа не само представу, него и удубљивање, практично искуство. Адам је знао шта је добро, да се оно састоји из следовања вољи Божјој, послушања Њему. И, несумњиво, имао је схватање да је зло супротстављање Творцу, кршење једине забране коју је Он одредио. Али и прво, и друго знање су имали теоријски карактер. Да, Адам је био на вези са Богом, обрађивао је рајску башту, уживао је у друштву Еве, живео је у хармонији са свемиром. Али таква блаженост је било његово природно стање, које није било везано са напорима са његове стране.
Стицање практичног искуства – није битно, да ли је то зло или добро – увек је повезано са напором, унутрашњом борбом, деловањем људске воље. Мислим да сви знају тај осећај, када први пут планираш да учиниш ружан поступак, на пример, да прекршиш неку родитељеву забрану. То је увек неки процес, унутрашњи дијалог, па чак и борба. Окретање ка злу се не дешава одједном. Можемо да се сетимо аскетске светоотачке традиције, која набраја чак десет етапа «сазревања» греха и преласка истог у страст, која доводи до духовне смрти: замисао – пажња – наслађивање – борба – ропство – греховни чин – стицање навике – страст – смрт. И дрво спознаје добра и зла је било пробни камен, који је био намењен да помогне човеку да савлада самог себе, да уложи напоре, да практичким путем изабере добро, изрази поверење у Бога.
Али уместо тога човек је добровољно и слободно издао Свог Творца и изабрао је зло, поверовавши искуситељу-ђаволу. И није га само изабрао, већ му се и приближио. У тај тренутак се његова природа изопачила, а заједно са њом и цео свет, цела творевина која је била на вези са Богом преко човека – бића створеног, али створеног по обличју Божјем. Савез, жива веза са Богом, Извором Живота и сваке добробити је био прекинут. Човек који је свесно изабрао зло више није могао да промени свој избор и самостално обнови изгубљене односе са своим Творцем, да поправи изопачену грехом природу. Та искривљавања, која су изазвала физичку и духовну незаштићеност, немогућност повратка пређашњем стању општења са Богом, наследила су сва следећа поколења људи који су почели само да шире зло у свету.
Преподобни Макарије Велики пише о томе тако:
«Како Адам, који је прекршио заповест и примио квасац штетних страсти, тако и свако ко се од њега родио, и цео род Адамов, као наследници, упили су тај квасац. А уз постепено нарастање греховне страсти код људи су се увећале до таквог нивоа, да су се прошириле до прељубе, непристојности, идолослужења, убистава и других ружних дела, све док се није цело човечанство покрило пороцима».
Одметника, удубљеног у грех човека је само Бог могао да спаси. То спасење се учинило преко Исуса Христа, у Којем се Божанствено ујединило са људским. Син Божји се спустио на земљу и примио је људску приролу. Он се понизио узевши обличје слуге, постао истовјетан људима, и изгледом се нађе као човјек; Унизио је себе и био послушан до смрти, и то до смрти на крсту (Флб 2:7–8). Својим животом, страдањем, смрћу и васкрснућем Исус Христ је обновио за сваког човека могућност општења са Богом и потпуног јединства са Њим. Иако људи и даље имају физичке последице првобитног греха, непремостиве духовне пропасти између човека и Бога, која се створила као резултат првобитног греха Адамовог, више нема. Она се савладава благодати Божјом која приближава човека Извору Живота – Богу.
Зато, наставља почету раније мисао апостол Павле, како смо сви згрешили преко Адама, тако смо сви преко Христа добили спас и оправдање за вечни живот:
као што једним пријеступом дође осуда на све људе, тако и једним оправдањем дође на све људе оправдање живота. Јер као што кроз непослушност једнога човјека посташе многи грјешни. тако ће и кроз послушност једнога постати многи праведни (Рим 5:18–19).
Аутор чланка је Мурзин Јевгениј, свештеник