Нажмите "Enter" для перехода к содержанию

Свети Јован Кронштатски: због чега су га једни мрзели, а други волели?

Зашто је већина образованог друштва категорички одбијала да прихвати оца Јована? Па та чувена руска интелигенција је страствено и грчевито трагала за истином, за идеалом, жудела за правдом, за општом срећом… Зашто је баш отац Јован противуречио свим њеним принципима?

Јер, ако боље размислимо, он је буквално схватао јеванђељски позив да нахрани гладног и није тражио средства за решавање овог проблема у прошлости, већ у садашњости. Био је крајње савремен: новине, фандрејзинг програми, прикупљања средстава на општенационалном нивоу – све су то реалије новог времена, у житијима светих тога нема. И није случајно што његов Дом трудољубља подсећа на пројекте народњачких комуна. Oн је веома добро осећао тенденције времена и остварио је оно о чему идеолози друштвених промена нису смели ни да сањају.

Свети Јован Кронштатски. Фотографија из 1900-их

Па ипак је одбојност коју су образовани људи гајили према њему понекад нарастала до крајњих граница. Забележено је сећање савременика о томе како је отац Јован током Литургије изашао са Путиром и видео да неки студент припаљује цигарету на кандилу (!). Опоменуо га је, а студент га је ударио и Свети Дарови из Путира су се просули. Истина, народ је тада скоро растргао студента. А поштовање светог Јована надживело је и тог студента, и многе градитеље “светле будућности”…

“Несвети” а свети

У совјетско време у кућама многих верника могле су се видети фотографије оца Јована. Али његове књиге се нису могле добити чак ни у библиотекама богословија – оне су биле затворене и „специјално чуване“. Самиздатовски примерак његовог дневника у ручном повезу ја чувам као сећање на то да је све заиста било тако.

Сећам се и свог првог утиска о тој књизи: веома поштен – и пред Богом, и пред самим собом – разговор човека који из властитог искуства зна шта је грех, шта је страст, човека који се љути, вређа, саблажњава, али – изнова и изнова! – налази у себи снаге за покајање и превазилажење себе… Такав је духовни живот, он није ни гладак, нити сладак…

Кад би видео да је некоме потребна помоћ, отац Јован се не би упуштао у расуђивање: “да ли ћу имати снаге, нећу ли на себе узети туђи крст, а да ли уопште треба да помажем – можда је воља Божија била да овај човек страда, а а ли ће уопште бити неке вајде од моје помоћи?”

Он би напросто чинио оно што је могао, чак и у ситуацијама када наизглед ништа није могло да се учини: скидао би са себе одећу или обућу, и давао је. За њега други човек није био пакао, није био проблем, већ невероватно поље за делање.

Али, покушај да живиш такав живот! Без вере, без молитве, без помоћи Божије то је физички немогуће. Забележено је једно симпатично сећање неког ђака богословије који је пловио паробродом у Кронштат и чуо како три интелигентне даме расправљају о томе како објаснити необичну снагу оца Јована: спиритизмом, хипнотизмом или животињским магнетизмом? Уосталом, у Русији, а посебно у XX веку, све се дешавало ирационално, супротно ономе што се сматра здраворазумским. И можда није случајно што су се баш оца Јована и блажене Ксеније – тих чудних, необичних светитеља који се нису уклапали у уобичајени начин живота — првих сетили када се поново појавила могућност да се окупи Помесни Сабор.

Туђи међу својима

Па ипак, зашто баш Јован Кронштатски? Наравно, љубав попут његове је посебан дар. Али није он био једини у целој Русији! Зар је мало било, и још увек има, добрих свештеника? А пастира? Оних за које се може рећи речима Јеванђеља: ” Ударићу пастира, и овце стада разбјећи ће се”(Мт 26:31).

Свештеник В. Иљински који је први пут видео оца Јована у Кијевској духовној академији, оставио је необично сведочанство о својој alma mater. Дисциплина је тамо била строга, су сви уредно долазили на јутрење и вечерње, на свеноћну и на литургије. Али током службе се у цркви могло мирно сести на под и читати новине или напросто разговарати. Писале су се пародије на библијске текстове. Инспектору су разбијали стакла на прозорима. Цела та “атмосфера поделе, ароганције и сваке врсте фалша стављала је на студенте дубоки печат моралног песимизма”.

Јован Кронштатски на балкону куће Поздејева

И у такву атмосферу, међу такве студенте долази отац Јован. Не онај ког су очекивали — “који није од овога света”, већ управо човек из тог истог света у којем су и сами живели и који им је био толико занимљив. И он им говори о православљу, о цару, о Синоду, о потреби да се чврсто држе завета светих отаца, назива студенте пријатељима. Говори гласно, журно, чак и нервозно, не марећи за елоквенцију.

Наравно, о њему се касније расправљало. Али како је време пролазило, било је све више оних који су, спочетка одушевљени личношћу оца Јована, прелазили у табор скептика. А они који су задржали свој први утисак о њему, радије су ћутали и нису улазили у расправе са његовим критичарима.

А ево шта је митрополит Венијамин (Федченков) писао о својим студентским годинама у Санкт-Петербуршкој духовној академији: “Већина нас није учила за свештенике, већ да би добили место наставника, понекад и чиновника, а само десет одсто је отишло у пастире, дакле, од педесет-шездесет студената са године – свега њих пет-шест”.

Ко је пастир добри?

Па у чему је онда улога пастира, ако његов глас не чују чак ни “међу својима”? И какав би уопште требало да буде православни свештеник? И тада, а и сада, када је традиција прекинута и треба је обновити, зашити, саставити – собом, својим искуством неспокојства и прозрења, духовних падова и узлета?

У животу оца Јована Кронштатског може се наћи кључ за одговор на многа од ових питања.

„У санаторијуму смо имали једног неписменог човека из Пензе, резервисту, носиоца ордена св. Георгија. Био је без ноге, – сећа се генерал-потпуковник Д.А. Озеров. –
Колико год га наговарали ( … ) да се описмени, он је тврдоглаво одбијао, изговарајући се да му је тешко, да му глава не ради и да му писменост неће вратити ногу. То је био човек невелике памети и други војници, они мало интелигентнији, исмевали су га и задиркивали. Указао сам на њега оцу Јовану и рекао како не жели да научи да чита и пише, а слободног времена има напретек. Човек погледа о. Јована и рече: “Ма како да учим, кад ми се од рата још увек врти у глави”. “Истина, — рече отац Јован, – како да учи, кад је још увек болестан, колико је само мука и патњи претрпео, зар му је лако? Ногу је изгубио“. Притом се Отац Јован прекрстио, а војник је пољубио његов напрсни крст. Њих двојица се загрлише, а војник заплака”.

Што би се рекло – без коментара.

Али било је и нежељених ефеката: управо из таквих прича настао је мит да су се око оца Јована окупљали само неписмени сељаци из целе земље. А његови савременици у својим писмима и сећањима сведоче да су код њега долазили људи из свих друштвених слојева, сиромашни и богати, прости и образовани, и сељаци, и радници, и трговци, и учитељи, и инжењери, и чиновници.

Ево још једне приче из сећања истог генерала Озерова. Млади Јеврејин-апотекар из Царског Села, кад му се жена тешко разболела и доктори му саветовали да се припреми за најгоре, у очајању је појурио у Кронштат, мада у суштини није признавао никакву религију. Отац Јован га је саслушао, био је веома љубазан према њему, помолио се за опоравак његове жене, и она се заиста опоравила. У својој радости и у знак захвалности муж је пожелео да отац Јован крсти и њега, и супругу. Али отац Јован је одбио да изврши ову Свету тајну. Питао је: “Да ли ви верујете у Васкрслог Христа Спаситеља?” „Не”, одговорио је апотекар, “али верујем у ваше свете молитве.”

“У том случају не могу да вас крстим”, рекао је отац, “ваша захвалност мени није потребна, проучавајте Јеванђеље, обратите се било ком свештенику и, када поверујете у Христа Спаситеља, крстите се”.

Толико о истинском и лажно схваћеном мисионарству.

Светост је безвремена

Свима који су присуствовали службама оца Јована падала је у очи његова емотивност и темперамент. Свештеници обично изговарају молитве са наглашеном неутралношћу, али је код Јована Кронштатског било сасвим другачије. И чинило се да су његове проповеди упућене сваком од присутних.

Кронштатски свештеник је брзо постао медијска личност. Новински чланци су се низали један за другим, световни медији су радо објављивали репортаже из Кронштата. Неко је у њему видео светитеља, неко глумца, неко добротвора, неко шарлатана. О њему су се писали и одушевљени чланци, и памфлети, и фељтони, па чак и позоришни комади. То је била нова, до тада невиђена ситуација.

Како је њему уза све то успевало да “живи у Христу”? Значи – то је могуће? Испада да нас сво наше данашње резоновање – како време иде напред, свет се мења и пастир мора бити спреман да служи у условима савременог живота – само удаљава од оног главног?

Проповед у Андрејевој катедрали у Кронштату. Фото: PastVu

На хебрејском су “дух” и “ветар” једна реч “руах”. Како ми знамо да је напољу ветар, кад је он невидљив? Оно што видимо, то су његови трагови. Митрополит Сурошки Антоније (Блум) је рекао: “Када људи узму водича за поход у планине, они бирају човека који је био у планинама, који зна пут. Ако ти млади свештеник каже: добио сам потпуно богословско образовање, могу те узети за руку и довести у Царство Божије — тај не говори истину. Јер он никада није био тамо. Икона постаје икона у тренутку када је освештана. Пре тога она је само дрво и боја. Дакле, док не постанеш сасуд Светог Духа, ти си обична палица на којој је намазана боја.” И ако се то не схвати, биће као у оној причи песникиње Олге Седакове: “по селу иде пијани пастир, за њим се вуче бич, стадо је већ одавно изгубио, а моја бака са горком иронијом каже: “Ово је пастир добри”.

***

Данас о оцу Јоану Кронштатском излазе књиге. Издато је 19 томова његових дневника. То је једини светитељ у историји Руске Цркве чији је живот у толикој мери документован. И, што је чудно, то ствара низ потешкоћа. Навикли смо да су житија једноставна, разумљива и поучна. И веома је тешко схватити да је светац могао да греши, да има своје мале слабости.

На пример, из дневника Јована Кронштатског сазнајемо да је пушио и борио се са овим пороком целог живота. Али управо то лично искуство му је дало право да тврди: “од дувана се срце омрачује и огруби, и крв постаје тамна и груба”.

Зато његови дневници код многих изазивају збуњеност, јер је у њима детаљно, из дана у дан, бележио своје пропусте, грешне мисли и дела. Уосталом, то су “многи” од оних малобројних који, упркос актуелном отпору према “великој форми”, ризикују и пробијају се кроз 19 томова документарне хронике духовног живота једног тако сложеног светитеља. Првог руског светитеља – не преподобног, не свештеномученика – светитеља канонизованог управо због своје пастирске службе.

Аутор Чланка: Марина Борисова

Коришћени материјали:

  • С. Л. Фирсов Свети Јован Кронштатски у сећањима савременика, издаваштво „Православни Свето-Тихоновски богословски институт“, 1994.